Протојереј Велибор Џомић: Безакони маузолеј

Грађани имају право да покрећу различите иницијативе. То право обавезује макар у дијелу да иницијативе не падају као гњиле крушке са грана него да барем буду у сагласности са важећим законима и европским конвенцијама. По мом мишљењу, управо то недостаје иницијативи мр Бранислава Радуловића да се Црква Свете Богородице на Ћипуру прогласи "маузолејем црногорских господара". Још је чудније да Министарство културе јавности обзнањује прихватљивост те идеје баш у Свету Неђељу, тј. у нерадни дан.

Интересантно, док Руси ових дана приводе крају идеју да се са централног московског трга уклони Лењинов владарски маузолеј дотле донедавни шеф кабинета Ранка Кривокапића, актуелни потпредсједник Удружења правника и члан Државне ревизорске установе покреће једну цивилизацијски превазиђену и потрошену идеју.

Наравно, свако има право и на превазиђене и потрошене идеје и ту се не може много замјерити. Непотребно је да се води расправа о томе да ли је земним остацима хришћанских владара попут Ивана Црнојевића и Краља Николе мјесто у православном храму или маузолеју. Треба, ипак, имати на уму да цивилиазцијски и културолошки превазиђене идеје углавном немају упоришта у важећим законима.

Вјерујем да иницијатор не би покретао ову иницијативу да је, којим случајем, имао шира сазнања о Богородичиној Цркви на Ћипуру, тј. остацима Црнојевића Манастира, али и о правном режиму под којим се деценијама налази. Тај Божији Храм ужива пуну међународну и законску заштиту, јер је решењем /бр.01-738/1-61 од 3. јула 1961.г./ проглашен за споменик културе. Даље, Цетињски Манастир је, према катастарској евиденцији, власник ове Светиње као непокретности. Није на одмет ни сазнање да је овај храм већ деценијама обнављан заједничким трудом Митрополије и државних установа за заштиту споменика културе. Суштински, евентуалним незаконитим проглашењем Храма Божијег за маузолеј не би се остварила никаква боља правна заштита ове Светиње.

Даље, очигледно је да иницијатор није пажљиво прочитао нови Закон о заштити културних добара /јули 2010.г./, јер у њему не постоји појам "маузолеја". Нисам примијетио да се иницијатор посебно интересовао за ове теме у вријеме јавних расправа прије доношења овог закона. Нисам примијетио ни његове примједбе, предлоге и сугестије, па је зачуђујуће да се идеја о маузолеју планирано рађа непосредно пред попис становништва. Закон познаје непокретна културна добра, антиквинтете, амбијенталне вриједности, археолошка налазишта и резервате, инкунабуле, култна мјеста, културне пејсаже и предмете, умјетнине, знаменита мјеста и заштићене околине, али не познаје маузолеје /чл. 11/. Даље, Закон забрањује пренамјену културних добара, а посебно ону која је противна основној намјени заштићених културних добара, а власницима налаже им и обавезу да их чувају, поштују, одржавају и правилно, у духу основне намјене, користе /ст. 2. чл. 6./. Даље, дух Закона није такав да дозвољава претварање сакралних у меморијална културна добра. Која и каква струка може да одобри пренамјену заштићеног културног добра? Даље, Закон, али и међународне конвенције, у потпуности штите вјерски карактер културних добара /чл. 3./. А све ове мјере су успостављене управо ради "очувања и унапријеђивања културних добара и њихово преношење будућим генерацијама у аутентичном облику" /ст. 3. чл. 3./. Која и каква струка може да стане на становиште да је аутентични облик Богородичине Цркве на Ћипуру у маузолеју?

Ни у Менаџмент плану о историјском језгру Цетиња /нисам примијетио да је уважени иницијатор учествовао ни у јавној расправи о овом документу/ није планирана маузолејска пренамјена Цркве на Ћипуру, а како маузолејска иницијатива изгледа у тренутку док се води поступак за стављање историјског језгра Цетиња под заштиту УНЕСКО-а није потребно даље елаборирати.

Кратко подјсећање на норме и начела важећег Закона, не служи полемици него едукацији г. Бранислава Радуловића као стручњака из области финансијског, али ипак не и из споменичког права. Богородичина Црква на Ћипуру је вјековима саставни дио саставни дио Цетињског Манастира /у њему почива Књаз Данило, па се поставља питање да ли и њега треба пренијети у Цркву на Ћипуру, па Владику Рада измјестити са Ловћена, а Владику Данила са Орловог крша и даље редом/ и у њој се редовно врше православна богослужења, а свакодневно је отворена за вјернике и туристе.

Засигурно, ни Иван Црнојевић, ни Краљ Никола нису имали намјеру да почивају у маузолеју него у Храму Божијем који је у славу Божију подигао. Заиста, прије покретања оваквих иницијатива, ваља прочитати повељу Ивана Црнојевића, али и црногорске законе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска