Протојереј-ставрофор Саша Радоичић - један од најбољих вероучитеља у Аустралији

Већ неколико деценија верско образовање је саставни део школског система Аустралије. У зависности од државе верско образовање унутар школа је заступљено негде више, негде мање. Конкретно, у Новом Јужном Велсу у свим школама без обзира да ли су државне или приватне, деца имају право на по један час веронауке недељно. Наравно, ово се не односи на школе које су црквене, као на пример: римокатоличке или англиканске, где се посвећује много више пажње образовању ђака. Што се тиче предавања веронауке по државним школама, верским заједницама остаје задатак да саме обезбеде вероучитеља. Иако није лако наћи волонтере за овако одговоран позив, ипак сваке године се нађе преко десет хуиљада људи из различитих верских заједница да учe децу о својој вери унутар државних школа.

По први пут ове године - после четрдесет година  постојања -  SRE (School Religious Education) је на организованој манифестацији у Сиднеју, у Парламенту Новог Јужног Велса – од десет хиљада вероучитеља изабрао и наградио шеснаест најбољих међу њима.  Министар за образовање, г. Адријан Пиколи (The Hon. Adrian Piccoli)  је лично потписао и уручио признања награђенима пред више од 360 званица из јавног и политичког живота Аустралије.

Међу шеснаест награђених вероучитеља био је само један свештеник. Ради се баш о свештенику Српске Православне Цркве -  протојереју-ставрофору Саши Радоичићу – пароху при прокатедралном храму Светога Саве на Еланори у Сиднеју.

Чекајући да почне додела награда искористили смо прилику да у предсобљу Парламента поразговарамо о свему овоме са протом Сашом.

Српски Глас: Оче Саша, као први желим да вам честитам на овако лепом признању!

о.Саша: Хвала! Да будем искрен нисам ни знао да сам преложен за ову награду. Обавестили су ме тек када сам изабран да је примим.

Српски Глас: Колико дуго предајете веронауку по државним школама и о којим школама се ради?

о.Саша: Скоро осам година предајем веронауку у две државне школе: у Дивају (Dee Why) и у Монавејлу (Mona Vale). У Дивају имам само један час сваког четвртка за све разреде, док су деца у Монавејлу подељена у три групе и тамо се настава одвија у три часа сваког уторка.  У свакој школи има по око двадесетак наше деце. Морам да напоменем да имамо и децу која нису Срби. Има и Руса, Грка па чак и Арапа.

Српски Глас: Како наша деца гледају на присуство српског свештеника у њиховој школи? Да ли је то за њих чудно?

о.Саша: Напротив, деца се необично радују сваком часу веронауке. За мене као свештеника је то такође посебан доживљај. Велику радост ми причињава то када уђем у школско двориште,  а сва српска деца ми одједном притрче да се јаве. Одједном се нађем окужен малим српчићима којима је на лицима велики осмех. Радујем се јер знам да не трче ка мени, ја то видим као њихову жељу и тежњу да припадају своме српском роду и својој Српској цркви.

Српски Глас: Можете ли нам рећи шта деца уче на часовима веронауке?

о.Саша: Часови веронауке су прилагођени узрастима. Једна група је од предшколског до другог разреда, друга група су разреди 3. и 4, а трећа група су разреди 5. и 6. Свакоме се даје оно што може да разуме. Почиње се од најпростијих библијских прича, црквених обичаја, светих тајни,  песама, историје, традиције па до организовања приредби.
Сваке године државне школе организују Божићне и Васкршње приредбе на којима и наша деца учествују. То је прилика да својим вршњацима покажу део своје богате Православне традиције, било да се ради о уношењу Бадњака, ломљењу Васкршњих јаја, певању црквених песама или нечему другом.

Глас Српски: Како Аустралијанци реaгују на то? Да ли им се допада то што наша деца припреме?

о.Саша: Свакако! Приредбе увек оставе добар утисак на све у школи. Међутим,  приредбе су  још важније за нашу децу, јер исповедајући своју веру  јавно деца се на неки начин ослобађају.  То су моменти када српска деца почињу да се поносе својом вером и својом традицијом, јер неколико стотина ђака других вера то пропрати бурним аплаузом. То је за децу потврда да није ништа лоше бити православни Србин. Морам још једну ствар да вам напоменем:  поред предавања у школама, од родитеља те деце се тражи да их доводе и на богослужења: Бадње вече, Божић, Врбицу, Васкрс, Светога Саву.... Сувопарна теорија без учествовања у светим тајнама и богослужењима неће дати пуно плодова.

Српски Глас: Ви такође имате и веронауку и при цркви?

о.Саша: Сваког петка четири групе деце имају часове веронаукe, фолкорa и српског језикa.  Око деведесеторо деце у те четири групе похађа све ове часове. Православље је оно што нама као Србима даје национални идентитет и веома је важно да српска деца која се рађају у Аустралији расту не само у црквеним салама поред цркава, већ у самим црквама. Другим речима, деца морају бити постепено увођена у веру својих прадедова.

Српски Глас: Колико је то изводиво у данашњем друштву ако знако колико се брзо данас живи?

о.Саша: То сигурно захтева пуно труда и времена, али свакако јесте изводиво. Многи данашњу децу виде и доживљавају изузетно комликованијом  од ранијих генерација јер данашња деца траже детаљан одговор на све. То за Цркву не треба да буде отежавајућа већ олакшавајућа околност, јер је Црква једина која може да понуди одговоре на свако животно питање. У томе и јесте решење нашега проблема: да деца управо у Цркви добију одговор на сва животна питања која их занимају. Понављање једне традиције неће убедити дете да и оно то чини, уколико не добије одговор на питање: “Зашто и ја тако треба да радим?“
Да би нам деца остала Православна није довољно само да их крстимо у цркви и онда да их водимо једном или два пута годишње. Потребно је да од малена похађају часове веронауке, као и да што је чешће могуће присуствују богослужењима.

Глас Српски: Имате ли неки савет родитељима по том питању?

о.Саша:  Аустралија је као једна велика пијаца када је религија у питању. На тој пијаци највише су деца у опасности јер им се нуди све и свашта: од разних источњачких философија па све до најопаснијих квазихришћанских култова. Сви се они представљају  невини као јагањци, а у ствари су „вукови у јагњећој кожи“. Свугде их има, и на Интернету, телевизији, новинама а има и пресретања на улици, куцања на кућна врата,  итд. Ни сами нисмо свесни колико су наша деца изложена томе. Зар није боље да их доводимо на наставу веронауке при српским храмовима где могу да питају и да добију одговор на све?  Зашто ризиковати будућност наше деце?

Српски Глас: Има ли још државних школа у Новом Јужном Велсу при којима српска деца могу да похађају православну веронауку?

о.Саша: Веронаука се одвија у још неколико државних школа. Свештеник Александар Милутиновић, парох ливерпулски, већ пар година предаје у две школе: Marsden Road Public School и Liverpool West Public School. Такође, свештеник  Саша Чолић, парох флемингтонски, од ове године предаје у две школе:  Concord High School и Burwood Girl High School.
Искористио бих ову прилику да позовем све Србе који имају времена да се укључе јер су нам потребни вероучитељи. За оне који немају искуства у раду са децом биће организован посебан тренинг при Митрополији. За више информација се могу обратити директно канцеларији Митрополије на 02-9517 9600.

Српски Глас: Оче Саша, хвала на лепом разговору!

о.Саша: Хвала вама!

Текст и фотографије: Радивој Мачковић, СРПСКИ ГЛАС, петак 06. април 2012.

Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска