Протопрезвитер Михаил Кардамакис: Подвиг и пост
Пост, бдење, молитва, милосрђе и свако друго добро дело, које бива Христа ради, представља начин за задобијање Духа Светог (који је истински циљ хришћанског живота)... Само добро дело које бива Христа ради, доноси полод Духа Светог. Ниједно дело које се не чини ради Христа, чак и да је добро, неће имати награду у животу будућег века, јер ни у садашњем животу не доноси благослов Божији. (Григорије Ниски)
Пост је један од класичних облика подвига и главни израз телесног подвига. Његов јединствени значај налази се у томе да хришћане подсећа на њихово пало стање у којем ће се налазити до дана Другог доласка Христовог, иако се истовремено на њима већ показује потпуна увереност спасења (Ј. Мајендорф).
Пост је средство, а не циљ по себи. Пост је сам по себи похвалан, али не пред Богом, будући да је средство које помаже онима који хоће да буду целомудрени. Побожни не треба високо да мисле о себи због њега, него да са вером у Бога прихватају остварење циља (Диадох Фотички). Пост је свети пут Божији, пут ка Богу. Управо, циљ поста, као и сваког телесног уздржања, није самовлашће - власт ума над материјом, зауздавање и потчињавање бунтовне природе, него практично порицање могућности да тело и његове жеље буду циљ за себе. Пост је директна веза тела са Богом, учешће у саборном послушању човека вољи Божијој, лични принос његових настојања да своју природу непосредно потчини Богу (Х. Јанарас).
Као аскетски принос целог човека Богу или као покушај у делу саборне светости човека, пост, уствари, у својој онтолошкој размери, јесте основ свих добара, одбрана сваке врлине и начела духовне борбе, и венац уздржања, лепота девствености и светости, блистање целомудрености и почетак пута хришћанског живота, мајка молитве и извор мудрости, учитељ тиховања, претходник сваком добром делу Пост који бива са расуђивањем јесте чудесно саздање сваког добра. Онај који је равнодушан према посту, тром је, лењ и немоћан и за све друге подвиге... и победу препушта сатани, који га увек побеђује зато што је голорук и без оружја улази у борбу... Онај пак, ко се непрекидно подвизава у посту задобија постојан разум, спреман за одговор и сподобан за одстрањивање свих неприличних страсти (Исак Сирин).
Пост је израз нашег стварног смирења, одсуства уверености у саме себе и сопствене врлине, и истворемено, сведочанство наше истинске слободе да се отворимо пре свега за разумевање сопствених немоћи и осећање греховности пред благодаћу која нам је дата и пред дуготрајним трпљењем Божијим. Тако пост задобија духовне размере и његови плодови јесу духовна постигнућа (Мт 4, 4). Он је супротност стомакоугађању и пијанству, који се ослањају на самозадовољство и апсолутизам природе и на њено отуђење кроз чулно уживање и телесно мудровање. Верници пост, између осталог, схватају и као сасецање рђавих мис-ли, стражарење ума, спас од огрубелости, двери умилења, смирено уздисање, ведру скру-шеност, одмарање од многоглагољивости, повод за безмолвије, чувара послушности, виновника бестрашћа, отпуштање грехова, врата и блаженство Раја (Ι. Κλιμαχος). Бог не тражи уздржање од хране, и пост није само због уздржања од хране, него да се одвојимо од земаљских ствари, како бисмо сво слободно време духовним стварима подредили (Свети Јован Златоусти).
Пост јесте захтев духовног подвига и произилази из његовог искуства. Он доноси ослобођење од зла и индивидуалног сиромаштва, а истовремено и доброчинство и пожртвованост у љубави: Истински пост је ослобођење од зла, разрешење од свих неправедних веза. Одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Не постите док се налазите у расправама међу собом: меса не једеш, али једеш брата свог; вина не пијеш, али увреде изговараш; увече чекаш да се причестиш, а дан проводиш по судовима. Какву корист имаш да постиш телесно, а душу своју испуњаваш мноштвом зала (Свети Василије Велики).
Реч је о нетелесном посту (Григорије Ниски) који има општи карактер и постаје средство доброчинства и човекољубља. Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима (Јевсевије Александријски). Данас пост треба да постане одбацивање изобиља и расипништва потрошачких добара и да буде пут праведности који још увек није достигнут. Истинска праведност није у томе да се постигне нека техничка и друштвена равнотежа у људском поретку него да признамо неповредива права свих људи без разлике, да учествујемо у њиховим потребама и да заједно с њима делимо не само наше ствари, него и наше биће. Тада је пост добро дело и распростирање љубави.
Кроз слободни подвиг враћамо се пуноти богочовечанског живота и благодати, у богоначални живот и благодатни живот, у пуноту Божије љубави и милосрђа, враћамо се евангелском позиву и делању, што са наше стране захтева самосазнање и познање, слободу и одговорност. Реч је о упорном, дугом процесу који је без краја, у коме човек постаје заједничар благодати и истине, са којим преображава и заиста чини слободним своје биће. Подвиг управо одређује меру и величину учешћа човека у новом животу Христовом, у животу Тела Цркве где се Духом Светим остварује и савршава тајна и тајне Христове. Подвиг је мајка светости. Из њега се рађа први предокушај осеђања тајни Христових (Исак Сирин).
Саборност подвига искључује његово поистовећење са морализмом или врлинама аутономне етике. Подвиг, као што се види у искуству Цркве, не представља систем врлина или етичку философију, нити се ослања на етичке обрасце, то јест на објективно установљене врлине, које могу бити само природна преимућства. Он се ослања на опитност људске слободе која настоји да се врати Богу насупрот побуњеничком реаговању природе човекове (Х. Јанарас). Подвиг је апсолутна промена човековог бића благодаћу и обожење целокупног човека љубављу Божијом. То је процес враћања у јединство и целосност људске личности, у потврду и пуноту људске слободе, у тајну и духовни закон саборне љубави. Све ово се заиста не остварује насиљем етичких начела или категоричких наређења. Они у својој трансформацији формирају крут и неодређен систем етике који лако води у лицемерје и равнодушност, у ропство хладној обавези и у сиромаштво индивидуалног морализма.
Превео са грчког Здравко Пено
Извор: Каленић,1/2008 - Издање Шумадијске епархије
