Први ватикански концил отворен пре 150 година

Пре 150 година, 8. децембра 1869, у присуству 774 кардинала и бискупа отворен је овај концил. Већ после осам месеци концил је, који је према ватиканском рачунању 20. васељенски сабор, после политичких немира одгођен на неодређено време и никад се више није сабрао.

Дуже од 300 година од концила у Тријенту (1545-1563) није било неког већег концила у Римокатоличкој Цркви, па је овај концил морао да донесе неке догматске одребде и да црквену дисциплину прилагоди измењеним животним околностима, као и да црквено учење снажније изрази наспрам „заблуда времена“. Већ 1864. папа Пије IX је у Syllabus errorum ове „заблуде“ сажео и осудио.

Већ је пре заседања концила било трзавица када је обелодањено да ће се на њему објавити непогрешивост папе у верским и моралним питањима, акламацијом на брзину, а не формалним изгласавањем. У Немачкој је предводник у овој борби био познати теолог Игнац фон Делингер (1799-1890).

Концил је заседао у десном крилу базилике Светог Петра, које је било одвојено од остатка цркве офарбаним дрвеним зидом, па је акустика била лоша. Практично, само су млађи концилски оци могли без проблема пратити интервенције на њиховом траљавом латинском језику.

Први пут су по угледу на парламенте вођени стенографски записници. За разлику од других концила, представници важних политичких тела нису били позвани, али су били позвани гркокатолички патријарси који нису дошли. Већ пре заседања било је 51 нацрт декрета, али су само два изнета на разматрање и гласање. На трећем заседању крајем априла 1870. усвојена су Догматска конституција „Dei filius“ о учењу о стварању и чину вере, као и о односу људског ума и божанског Откривења. Истовремено је концил осудио атеизам, материјализам, пантеизам, рационализам и традиционализам.

Разматрање другог дела о Светој Тројици, као и стварању, грехопаду и спасењу човека, одгођено је на молбу многих концилских отаца, јер се са великим нестрпљењем очекивала дебата о папском примату, дакле, о папи као највишој судској инстанци (примат јурисдикције) као и о највишој инстанци учења када он доноси одлуке о питањима учења и морала „ex catedra“ као непогрешив. Мањи део бискупа, међу којима 15 од 20 присутних немачких бискупа, уздржали су се, јер би таква дефиниција нашироко отворила врата злоупотреби формулисања догми.

На припремној седници, од 601 присутног концилског оца, њих 451 је гласало против, а 62 је захтевао измену. Пошто последњи покушај посредовања критичара нацрта Конституције код папе Пија IX није успео, њих 57 је отпутовало пре времена да не би у присуству папе морали гласати за ту догматску одредбу, па је Конституција Pastor аeternus при гласању 18. јула 1870. имала три гласа против.

За време заседања на Рим се обрушило страшно невреме уз севање муња и грмљавину – знак са неба? У Петровој базилици усред јула било је тако мрачно да се текст Конституције могао читати једино уз помоћ свећа. Међутим, драма се и даље одвијала: одмах потом, 19. јула 1870, избио је немачко-француски рат, па су бискупи отпутовали и рад концила је прекинут. Наполеон III је повукао своју војску из Рима, која је ту штитила папу, а 20. септембра Рим је заузела пијемонтска војска, те је црквена држава престала да постоји. Стога је папа Пије одложио концил на неодређено време - „sine die“.

Звог одлуке о папској непогрешивости уследио је излазак многих интелектуалаца из Римокатоличке Цркве. Из овог протеста, у немачком говорном подручју настала је од Рима одвојена Старокатоличка црква. Уосталом, само је један папа од тада искористио тај прерогатив ex catedra: папа Пије XII када је 1950. године прогласио догму о телесном узнесењу на небо Пресвете Богородице.

Извор: Kathpress.at (с немачког Информативна служба Српске Православне Цркве)