Првоврховни апостол

Да ли се римокатолички теолози с правом позивају на речи Господње из Еванђеља по Матеју: „А и ја теби кажем да си ти Петар, и на тој стени сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16,18), у циљу потврде и оправдања папског примата римског епископа у хришћанској Цркви?

Наведене Христове речи упућене апостолу Петру налазе се само у Еванђељу по Матеју (Мт 16,18). Оне представљају Христову реакцију на Петрово исповедање вере, односно препознавања Месије, Сина Божијег, у личности Исуса из Назарета. На Христово питање шта мисле они, његови ученици, ко је он, апостол Петар испред свих одговара: „Ти си Христос, Син Бога живога.“ На његово исповедање вере Христос одговара: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тело и крв не открише ти то, него Отац мој који је на небесима. А ја теби кажем да си ти Петар и на томе камену сазидаћу Цркву своју и врата адова је неће надвладати. И даћу ти кључеве од Царства небескога: и што свежеш на земљи биће свезано на небесима, а што разрешиш на земљи, биће разрешено на небесима“ (Мт 16,15– 19).

Непосредно после овог обраћања Петру, Исус објављује своје страдање, на шта Петар, осетивши се довољно близак са њим, узима себи слободу да га одвраћа од тако чега. Следи, у светлу претходно изречених речи, потпуно неочекиван одговор Господњи Петру: „Иди од мене сатано, јер не мислиш што је Божије, него што је људско“ (Мт 16,23). Читава епизода показује најпре моћ Петрове откривењске вере која га чини темељем Цркве и кључаром Царства небеског, да би се већ у следећем моменту Петар показао баш као онај што је „телу и крви“, односно као онај који мисли оно што је људско, а не оно што је откривењско, Божије, а то је да се крст на путу ка слави не може заобићи. Све наведено чини непосредан наративни контекст речи Господњих из Мт 16,19 које нас овде интересују.

Да бисмо сагледали сву сложеност проблематике везане за овај стих из Еванђеља по Матеју неопходно је сагледати разне типове његовог тумачења у раној отачкој егзегези. Њих је било неколико.

ТИПОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

Најстарије је типолошко тумачење. Оно потиче од црквеног писца из 3. века Оригена који је сматрао да је Петар символ сваког апостола, чак и сваког истинског, духовног хришћанина. Ориген каже: „Додуше, само је Петру речено: „... ти си Петар и на тој стени ћу сазидати своју Цркву и врата адова је неће надвладати.“ Упркос томе чини се да је то речено свим апостолима и свим савршеним верницима; јер сви су Петар и стена и на свима је изграђена Црква Христова и никога ко је тако настројен „... врата адова неће надвладати.“ Стена је дакле сваки ученик Христов који напојен Речју бива јак као стена. По овом тумачењу Петар је тип истинског, духовног и савршеног хришћанина, а акценат није на Петру као појединцу, већ на Петровој вери на којој се у ствари темељи Црква. На овој линији се налази и црквени писац и западни отац Тертулијан који сматра да је власт која је дата Петру, дакле власт да задржава и разрешује на земљи и да се то одражава и на небесима, у ствари власт сваког духовног хришћанина.

ИСТОЧНО ТУМАЧЕЊЕ

Други тип тумачења може се срести у Црквама Сирије и Грчке где се „стена“ тумачи као Петрово исповедање вере. Овај приступ назива се источно тумачење. Оно се надовезује на Оригена који је већ био довео у везу „стену“ и веру. Црквени писац Теодор Мопсуестијски је сматрао да Петрово исповедање „не припада само њему, већ се догодило за све људе, тиме што је он (Исус) његово исповедање назвао стеном на којој ће сазидати Цркву.“ И овде је акценат више на обећању које је дато Петру као последица његове вере, а не на њему лично као „стени“. Наглашавање вере Петрове на којој се изграђује Црква било је распрострањено и на Западу. Тако је Амврозије Милански говорио да Петар има примат „у исповедању ..., али не у части; ... у вери, али не у поретку.“

ХРИСТОЛОШКО ТУМАЧЕЊЕ

Ориген и Тертулијан били су зачетници христолошког тумачења чији ће заступник бити блажени Августин. По њему „стена“ није Петар, већ сам Христос. Своје тумачење Августин је поткрепљивао са новозаветним местима 1Кор 10,4 („... јер пијаху од духовне стене која их је следила, а стена беше Христос“) и 1Кор 3,11 („...јер темеља другог нико не може поставити осим постојећег, који је Исус Христос“). Петар није стена, већ је као онај који верује у Христа и први апостол, представник Цркве. Није „стена“ узела име од Петра, већ Петар од „стене“, каже Августин. Петар је по Августину символ целокупне Цркве. Темељ на коме почива Црква није Петар, већ Христос. Августиново тумачење Мт 16,18 било је веома распрострањено у средњем веку.

РИМСКО ТУМАЧЕЊЕ

Коначно, долазимо и до римског тумачења наведених стихова. Оно се у егзегези појавило релативно касно. Мада још код Оригена и Тертулијана постоје трагови полемике са римским приматом, ипак се по први пут у историји Цркве на текст Мт 16,18 као доказ за неприкосновени ауторитет римског епископа позива римски епископ Стефан (254–257). Све до тада довођење овога стиха у везу са приматом римског епископа у Цркви није постојало. На ово позивање Стефана на Мт 16,18 у корист примата римског епископа одговорио је веома оштро Кипријан Картагински који сматра да је овакво тумачење овог библијског стиха чиста лудост. Кипријан је наиме сматрао да је Петар праслика сваког епископа: власт свих епископа се изводи од једног Петра.

ЈЕВАНЂЕЉЕ И ПАПСКИ ПРИМАТ

Као што се из приложене кратке ретроспективе може видети, у раној историји Цркве стих из Мт 16,18 није довођен у везу са приматом римског епископа, већ у тумачењу овог стиха доминира тема Петрове вере. Можемо закључити да се наведеним стиховима не може ни на који начин оправдавати првенство римског папе у Цркви и то из неколико разлога:

1) Као што смо видели, читава епизода са Петром показује човекову моћ и немоћ да верује. У једном моменту стена, у следећем сатана, Петар је репрезент динамике и искушења вере коју није довољно једном исповедити, већ је неопходно стално крсно преиспитивање тајне Христове личности. Приказивање Петровог понашања у Еванђељу по Матеју свакако садржи типске црте агоније вере, о чему најбоље сведоче приповести – његов покушај да приђе Господу ходајући по мору (Мт 14,25–34) и одрицање од Христа непосредно пред његову крсну смрт и кајање (Мт 26,69–75).

2) Петар је јединствена историјска личност, очевидац и непосредни учесник у догађајима који су се одиграли у историји спасења у личности Исуса Христа. Та његова јединственост не може бити наслеђена ни од кога.

3) Слично је и са Петровом „службом“. Видели смо да је у раној Цркви доминирало типолошко тумачење које је инсистирало на томе да је Петар тип свакога исповедника, сваког хришћанина. Он је суштински представник учеништва и следовања, те је тешко да се његова „служба“ или „функција“ може приписати само неком одређеном члану Цркве, па био он и римски епископ.

ЦРКВЕНО-ПОЛИТИЧКЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ

На крају, можемо закључити да је позивање на стихове Мт 16,18 у циљу оправдања примата римског папе покушај фундирања једне црквене идеологије која је у одређеном историјском тренутку имала своју актуелност и која је на послетку плод извесних црквено-политичких амбиција. Петрова привилегија разрешавања и задржавања на земљи и на небу у ствари је привилегија свих ученика Господњих који се апостолском пуномоћи старају о Цркви као винограду Господњем: „Заиста вам кажем: што год свежете на земљи биће свезано на небу, а што год разрешите на земљи биће разрешено на небу“ (Мт 18,18; уп. Јн 20,23).

У том смислу, Петар је истовремено тип сваког хришћанина који се својом вером уграђује у темељ Цркве који је Христос и тип олтарске службе позване пре да разрешава него да задржава, о чему сведочи и Петрово питање Господу и његов одговор: „Господе, колико пута ако ми згреши брат мој да му опростим? Седам пута? Рече му Исус: не кажем ти до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт 18,21–22).

Др предраг Драгутиновић

Извор: Православље