"КРКА" - нови број часописа Епархије далматинске

ЧАСОПИС ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ "КРКА" бр. 26

САДРЖАЈ:

Критика због незаинтересованости за догмате; Косовске светиње нису за политичку трговину; Беседа на празник Часних верига светог ап. Петра; На Гази Местану; Народна ношња; Вијести из Епархије; Најновији напад на Црквену општину Сплит; Саопштење за јавност Архијереја Српске Православне Цркве сабраних на саветовању у Српској Патријаршији; Приложници.

ИЗДВАЈАМО ИЗ САДРЖАЈА

БЕСЕДА НА ПРАЗНИК ЧАСНИХ ВЕРИГА
СВ. АП. ПЕТРА (2008.годие)

Браћо и сестре,

Нека је благословен данашњи дан и велики празник св. апостола Петра, када прослављамо његово чудесно избављење из јерусалимске тамнице. Наша света Црква је одредила да се два пута годишње слави овај светитељ Цркве, велики првоврховни апостол Петар. Први пут се празнује најсвечаније на Петровдан, а Часне вериге су његов зимски или други празник, који је посвећен, као што рекосмо, његовом чудесном избављењу из јерусалимског затвореништва.

Чули смо данас из одељка светог Апостола (Дап. 12), који се чита на овај празник, како је анђео Господњи на чудесан начин ослободио ап. Петра из тамнице у време када је почело прво гоњење Цркве у Јерусалиму. Тада су сви апостоли редом били прогањани, затварани и мучени ради Имена Христовог. Тако се и св. ап. Петар нашао у тамници. Међутим људске намере и људске силе нису могле да спрече промисао Божији. То се видело и на овом избављењу св. ап. Петра из тамнице, као и на другим многобројним чудесима, која ће се касније догађати св. ап. Павлу и његовим ученицима (Дап. 16, 14-37).

Промисао Божији у раној Цркви је био да се проповед јеванђеља Христовог прошири, почевши од Јерусалима преко Мале Азије све до Европе. То је оно што је Бог Дух Свети одредио светим апостолима. Тако је и првоврховни апостол Петар своју проповед почео већ у Јерусалиму. Пошто је био затворен, Бог га на чудесан начин изводи из тамнице. Анђео Господњи га буди ноћу у тамници, када са његових руку спадају окови, тј. ланци или вериге, које ће остати у Цркви као символ његовог страдања.

Св. ап. Петар је већ у раној Цркви уживао велико поштовање, јер је чинио многобројна чудеса, да је чак и његова сенка исцељивала људе (Дап. 5, 15). Због тога су рани хришћани узимали ове вериге којима је ап. Петар био окован, полагали их на болеснике и ови би одмах оздрављали. Корени овог данашњег дивног празника Часних верига су, дакле, у животу ране Цркве, а сам догађај је описан у књигама Новог Завјета. Данас се по промислу Божијем, један део верига ап. Петра налази у Цариграду, а други у Риму, поред гроба св. ап. Петра.

У Новом Завјету од св. ап. Петра имамо две посланице у којима нам он говори о врлини хришћанског живота, о новој твари у Христу, о нашем препороду у Христу, а говори такође и о потреби да држимо исправно Веру у Христа. Већ ап. Петар у својим посланицама полемише против лажних учења и јереси, које ће се појавити већ у периоду апостола и ране Цркве. Зато св. ап. Петар у својим посланицама наглашава да није спасоносна свака проповед и свака вера. Спасоносна је само она вера која је аутентична, тј. она коју у Духу Светом проповедају апостоли и св. ап. Петар такође. Што се тиче житија св. ап. Петра, знамо да је после проповеди у Палестини и у Јерусалиму на мученички начин завршио свој живот 67. године у Риму, у време императора Нерона. Св. ап. Петар је пострадао мученичком смрћу, распет стрмоглавце на крсту, јер је сам из смирења тражио да на тај начин пострада.То је био израз његовог најдубљег покајања, јер је св. ап. Петар, по својој импулсивној природи, у време страдања Господа Исуса Христа, три пута се Њега одрицао, али се после тога горко кајао. Св. ап. Петар је био првоврховни апостол, најпре и управо због тога што је предњачио у покајању. То показује читаво његово житије, а посебно његова мученичка смрт. Св. апостоли су својим мучеништвом запечатили своју љубав према Господу Исусу Христу, јер су њих једанаесторица пострадали на разне начине, док се само апостол св. Јован Богослов упокојио у дубокој старости у Малој Азији.

Данас света Црква празнује чудесно избављење св. ап. Петра из тамнице и поклоњење његовим часним веригама, које су символ страдања, символ крста. Св. апостоли су били ти који су проносили име Христово кроз тадашњи незнабожачки грчки и римски свет. Њихова мисија је била проповед Јеванђеља, а истинитост те проповеди, они су потврђивали својим страдањем, својим оковима, својим ланцима, батинањем, а као печат - и својим мучеништвом, за шта их је Господ у Цркви увенчао неувенивим венцем Својим.

Св. ап. Петар јесте био првоврховни апостол, али у источној православној традицији не постоји предање да је он имао власт над другим апостолима. То нам, између осталог, потврђују и речи данашњег Св. Јеванђеља које се чита на св. Литургији (Јн. 21, 15-25). Из овог одељка се види да св. ап. Петар није имао никакву власт над другим апостолима, већ да им је био једнак по достојанству, а његов ауторитет у раној Цркви је происходио из његове спремности на служење и љубав према Господу и Његовој Цркви. Када Господ Исус Христос каже св. ап. Петру за св. ап. Јована: "Ако ја хоћу да он остане до краја шта је теби до тога! Ти хајде за мном." (Јн. 21, 22-23) Те речи значе да сваки апостол има своју мисију на коју ће га Бог послати, а да је њихова једина Глава и Руководитељ у томе Сам Господ Исус Христос, никако св. ап. Петар. Зато је, по промислу Божијем, св. ап. Јован Богослов најдуже живео од свих апостола. Читав свој живот, своју апостолску мисију вршио је у Малој Азији, а тамо је и скончао у Ефесу. У време свога прогона, св. ап. Јован Богослов је у пећини Откровења на Патмосу имао виђење последњих догађаја и сведочења Цркве. Њему је, ради Цркве, откривено шта ће се све збивати до другог доласка Христовог и како ће после Суда Божијег бити васпостављено ново Небо и нова Земља (Отк. 21, 1-2). Св. Јован Богослов је сва та чудесна откровења забележио у својој књизи Апокалипсис Новог Завјета, а циљ ове књиге је да покаже победу Јагњета-Христа над непријатељима Цркве.

Православна Црква поштује св. ап. Петра као првоврховног апостола заједно са св. Павлом, али га у православном предању поштујемо као дивног сведока Христовог, дивнога у своме мучеништву и страдању. Не у некаквом тријумфализму, нити спољашњој слави, па чак и световној моћи, што се, на жалост, у новом миленијуму, у западној хришћанској традицији везивало за овога великог апостола, већ управо онако као и друге св. апостоле - крајње смирене сведоке јеванђеља Христовог. Ето, таквог апостола Петра наша Црква празнује - мученика, сведока истине јеванђеља Христовог, онога који се и сада моли на небесима за Цркву Божију, заједно са осталим апостолима и хоровима светитеља.

Многи Свети Оци нашег времена говоре да Цркву Христову чекају и данас велика искушења и велика страдања, можда чак и много већа него што су била у раној Цркви. Зато ми треба да се припремамо за такво сведочење. Добро знамо какве су наше духовне моћи, колико смо ревносни у вери, колико смо постојани у молитви, колико смо спремни на одрицање ради сведочења Христа. Међутим, и поред тога, морамо бити спремни на велика искушења, која да бисмо победили, потребна нам је вера св. апостола. Њиховим примером треба да се поучавамо, њиховим животима и њиховим мучеништвом, како би бар у најмањем били слични њима. Ако и падамо - да устајемо, ако се и одричемо - да се кајемо. Ако и напуштамо пут јеванђелски - да се исправљамо док још има времена, док смо још овде у животу, у историји. Јер никада се не зна када ће кога Бог, по промислу, позвати. Ево сада се, пре неки дан упокојио поглавар Грчке Цркве, Архиепископ Христодул. Није био стар човек. Имао је 69 година. Наш Патријарх Павле има сада 94 године, још је жив и његова мисија још траје.

Јеванђелски посматрано, да бисмо проценили вредност неког човека и његовог дела, морамо првенствено гледати на крај његовог живота. Било је људи који су у свом животу на почетку били веома ревносни у вери, врло марљиви и одани Цркви. Међутим када дођу искушења, као што се каже у Св. Јеванђељу - дажд и буре - да ли ће се та кућа срушити, тј. да ли ће тај човек пасти и удаљити се од Христа? То првенствено зависи од тога да ли је био утемељен на чврстом темељу - на Христу. Да ли је своју личност утемељио на Христу, на Цркви Божијој, на православној Вери? Или је темељио на самоме себи? Можда је темељио на себи, на угађању себи и својим страстима. Ако је тако, чим дођу искушења и провере, такав човек неће издржати, као што ни кућа сазидана на песку није издржала невреме (Мт. 7, 24-27). Св. апостоли су нам примери верних сведока Истине Христове, који су себе утемељили на крајеугаоном камену Христу и ту своју веру у Христа су потврдили мученичком смрћу. Зато их ни многобројна страдања, ни прогони, нису могли одвојити од љубави Христове, како каже св. ап. Павле (Рим. 8, 35). Сведок те и такве Истине био је и св. ап. Петар, којег наша Црква поштује као првоврховног апостола, али првоврховног у покајању, у служењу, у страдању за Господа. Показујући своју крајњу љубав према Њему, тиме је он заслужио да буде постављен на место које га је Црква поставила. Св. ап. Петар се у црквеним химнама назива кнезом апостола и првоврховним апостолом, заједно са св. ап. Павлом и наша га Црква заједно са другим апостолима помиње кроз читаву богослужбену годину, показујући тиме да смо и даље заједно и једно у Цркви Христовој.

Дај Боже да и ми укрепљивани примермо св. ап. Петра будемо, бар у маломе, сведоци вере и да наше бреме које нам је Црква одредила, достојанствено носимо. Да не скидамо крст који нам је, по промислу, одређен. Да не будемо као они који силазе са свога крста да би друге распињали, него да прихватимо и своја сопствена распећа, јер је то једни спасоносни пут. Наше распеће је наше послушање у Цркви, било да је у манастиру, на парохији или у богословији. Своје послушање на које смо од стране Цркве постављени, треба да извршавамо честито, поштено сведочећи своју веру својим животом. Ако на томе путу има страдања - тада да трпимо страдања. То значи носити крст сведочења. То се посебно односи на нас овде у распетој Далмацији, где смо кренули од нуле, где је до скора, као што сви добро знате, било све срушено, и одисало апокалиптичном пустоши. Ништа нисмо имали. У многим парохијама нисмо имали ни кадионице, ни једног путира, свећњака, ништа није било. Сада се ипак, хвала Богу, стање изменило, али је потребно још много трпљења и много рада. Потребан је наш труд и залагање, да би Господ преко нас слабих, које је изабрао, учинио оно што не би учинио преко моћних и јаких. Они који су били моћни и јаки отишли су са ових простора и склонили се на друга места где су мања искушења, где им је бољи и лагоднији живот. Нису спремни на мучеништво. И то је за поштовање. Не можемо ни то осуђивати, али у сваком случају бар ми који смо овде сада, да будемо верни сведоци бар у маломе. Ако и падамо - да устајемо, по примеру св. ап. Петра и других апостола и многих светитеља Цркве Христове до данас, како би, по речима другог првоврховног ап. Павла, добар рат ратовали и дело које нам је Бог дао завршили (2.Тим. 4, 7). Амин.

Епископ далматински Фотије
манастир Крка,
29. 01. 2008. год