Радосна туга

За многе, а можда и за већину православних хришћана, пост се састоји у једном ограниченом броју формалних, претежно негативних, правила и прописа: у уздржавању од извесне хране, игранки, и, можда, биоскопа. У таквом је степену наше отуђење од стварног духа Цркве да нам је готово немогуће да разумемо да постоји и „нешто друго" у посту - нешто без чега сви ови прописи веома много губе од свог смисла. Ово „нешто друго", може да буде најбоље описано као „атмосфера", „клима" у коју човек улази, а то је пре свега, стање ума, душе и духа који седам недеља прожима наш целокупан живот. Још једном да подвучемо да сврха поста није у томе да нас принуди на некакве формалне обавезе, већ да „омекша" наше срце тако да би се отворило за стварност духа, да бисмо доживели скривену „глад и жеђ" за заједничарством са Богом. До ове посне „атмосфере", овог јединственог „стања духа" долази се првенствено преко богослужења, преко различитих литургичких промена које се за време поста уводе у литургички живот.

Одвојено посматране, ове промене би могле изгледати као формално накалемљене; али схваћене као целина, оне нам откривају и саопштавају дух Поста, оне чине да видимо, осетимо и доживимо ону радосну тугу која представља праву поруку и прави дар поста. Могло би се, без претеривања, рећи да су оци духовности и свети писци, који су састављали стихире Посног триода, који су мало по мало организовали општу структуру посних служби, који су украсили Литургију Пређеосвећених дарова са посебном лепотом која јој је својствена, имали јединствено разумевање људске душе. Они су, заиста, познавали вештину покајања, и сваке године за време Поста, њихова је заслуга да је ова вештина приступачна свакоме ко има уши да слуша и очи да гледа.

Рекао сам да је општи утисак она „радосна туга", и сигуран сам да ће чак и онај који располаже ограниченим познавањем богослужења, а улази у цркву за време посне службе, скоро одмах препознати шта сс мислило са овим донекле противречним изразима. С једне стране, некаква тиха туга прожима службу: одежде су тамне, службе су дуже нсго обично и монотоније, у њима скоро да нема покрета. Читања и пјенија сс смењују и изгледа као да се ништа не дешава". У одређеним интервалима свештеник излази из олтара и чита увек исту кратку молитву, а сви верници сваку прозбу молитве пропраћују метанисањем. Тако, дуго времена остајемо у монотонији - у овој тихој тузи.

Затим почињемо да схватамо да је ова дужина и монотонија потребна ако желимо да доживимо да се ова тајанствена и у почетку неприметна „радња" службе одрази и у нама. Мало по мало почињемо да разумевамо, или боље речено, да осећамо, да је ова туга заиста „радосна", да ће у нама доћи до тајанственог преображаја. Чини нам се као да стижемо у неко место до кога не допире бука и галама живота улице, онога што нам свакодневно испуњава дане и ноћи, места на које све то не утиче. Све то што нам је изгледало безгранично важно јер је испуњавало наш ум, стање страха, које је постало нашом другом природом, нестаје, и ми почињемо да се осећамо слободни, радосни и срећни. Није то бучна и површна срсћа, која долази и одлази двадесст пута на дан, срећа крхка и пролазна. То је дубока срећа која не потиче од једног јединог и посебног спољашњег разлога, већ из дубине душе. По речима Достојевског то је срећа која додирује „други свет" - и онај кога је она додирнула осењен је светлошћу, миром и радошћу и неизрецивим поуздањем. Онда разумевамо зашто су службе биле тако дугачке и на изглед монотоне. Схватимо да је без претходног „умирања", без успостављања у себи мере унутарње постојаности, готово немогуће да пређемо из стања духа, сазданог из буке, јурњаве и бриге, у ово ново стање. И баш због тога они који мисле о црквеним службама само у терминима „обавеза", који се увек распитују о неопходном минимуму („колико пута треба да посећујемо цркву? колико често треба да се молимо?"), никада не могу да разумеју праву природу богослужења, које нас одводи у другачији свет - свет Божије присутности - води нас тамо куда нас наша огреховљена природа не може природно да доведе.

Тако, док доживљавамо ово тајанствсно ослобођење, док постајемо „мирни и радосни у срцу", монотонија и туга службе добијају ново значење, бивају преображени. Некаква унутарња лепота их осветљава као рани зрак сунца, који, док је још увек тамно у долини, почиње да осветљава врхове планине. Ова светлост и тајна радост долази од дугих Алилуја* од потпуне „складности" посног богослужења. Што је у почетку изгледало као монотонија, сада се открива као мир; што је звучало као туга, сада се доживљава као почетни покрет душе, која поново досеже до изгубљених висина. Ево шта свако јутро објављује први стих носног Алилуја: „Моја душа Те тражи ноћу, о Боже, пре зоре, јер је Твој суд светлости на земљи!"

„Тужна радост": туга мога изгнанства, пропуста и промашаја, које сам учинио у животу; радост Божије присутност и опраштања, вeсеље поново задобијене жеље за Богом, мир поново пронађеног дома - таква је „атмосфера" посног богослужења. Такав је први и општи утисак који осећа моја душа.

*У нашим литургичким књигама за Велики пост се чссто употребљава израз Алилуја. Док је на Западу, релативно врло рано Алијула било избачено из посних богослужења и резервисано за ускршње празновање. Овај несклад је интересантан зато што ова веома важна литургичка реч, наслеђена у Цркви из јеврејства, има радостан призвук, и увек изражава радост. Са чисто формалне тачке глсдишта, термин Алилуја је постао синоним за Велики пост зато што се на јутрењу, за време Велнког поста, пева Алилуја уместо „Бог Господ нам се откри..." (Пс. 117). Међутим, овај последњи стих је некад представљао новину. Узет је из јутарњег „катедралног служења" (види мој Увод у литургичко богословље, стр 125) и мало по мало ушло у општу употребу (види Ј. Маткос, Some problems of Biyantyne orthros, прев. на eнгл. А. Лујс, II, 2). У почeтку ссдмога вeка непевање „Бог Господ..." била је одлика монашког служења, као што показује опис бденија на Синају (Ј.Б. Потра, Luris Ecclesiae greacorum historia et monumenta I,стр. 220). Ава Нил наводи да се ,,Бог Господ .." пeва као свечани додатак, на почетку канона. Што сс тиче 117. псалма из кога је изабрано пет стихова за „Бог Господ..." представљају „халел" - алилуја псалма - у коме се алилуја употребљава као рефрен после сваке строфе (види: S. Mowinckel, The Paslma in Israel's Workship eнгл. прeвод - Оксфорд 1962 - стр. 120). Најзад, познато је да је Теодор Студит ,,организатор Триола", саставио специјалне „алилујарије" (Скабалнович, стр. 404) - можда од њих и воде порекло наши посни алилуја? О судбини алилуја на Занаду (види Ј. А. Јунгман, Missarum Solemnia, III. стр. 92).

Преузето из књиге Велики Пост, протојереј Александар Шмеман