Радосно пењање на Голготу Варнаве Хвостанског
Овог новог Свештеноисповједника Цркве
Христове Епископа Хвостанског Варнаву срео сам за живота први и
посљедњи пут у прољеће 1961. љета Господњег, приликом његовог боравка у
Манастиру Крушедолу, под присмотром полиције. Наиме, чувши да је
послије дужег боравка у Манастиру Гомионици код Бања Луке дошао у
Крушедол, отишао сам, заједно са његовим синовцем Антонијем Данила
Настићем, мојим школским другом, да га посјетим. Настојатељ манастира у
то вријеме био је јеромонах Стефан Чакић. У манастир смо стигли
предвече.
Срели смо га у манастирској гостопримници, узели благослов од њега, и кратко разговарали у присуству игумана, представивши се ко смо и да смо студенти теологије. Пред нама је стајао омањи човјек са похабаном мантијом, мршав, са једноставном панагијом на грудима. Очи су му зрачиле добротом, али и брижношћу. Живи и динамични покрети одавали су човјека одлучног. Извјесна нервоза у покретима, нарочито једне ноге, откривала је и показивала све оно што је он претрпио, у затвору, ломљењем ногу, а и оно што трпи у садашњем положају у коме се налазио под полицијском присмотром. Остао нам је утисак, по начину како и шта нам је говорио, да није имао пуног повјерења ни у самог игумана. Остала нам је у живом сјећању и јутарња Литургија у оближњем Сретењском манастиру, који је основала Св. мати Ангелина. Успут, идући према Храму на Литургију, живахним али одлучним покретима, као и ријечима: „Ја ћу то", одбио је да му вежем одвезану пертлу на ципелама. Послије ручка нас је испратио далеко од манастирске капије, говорећи нам о потреби вјерности, особито нас богослова, вјером, ријечју и на дјелу - Христу Господу.
Радост и његова очинска брижност за нас, остају ми неизбрисиви у
сјећању. Као и разговор који је био повод да се огријешим о овог дивног
Христовог витеза и страдалника. Наиме, на моје питање о оцу Јустину
Поповићу, кога сам тих година посјећивао у Манастиру Ћелијама,
одговорио је: „Како је лијеп данашњи дан." Поново га упитах: да ли се
виђа и да ли има контакта са оцем Јустином? Одговор је био још чуднији:
„Видите ли, дјецо, како је дивно процвјетала ова трешња испред нас!"
Ућутао сам зачуђен. После краћег времена узели смо благослов од њега и
праћени његовим погледом замакли за брдо. Кажем успут Антонију: „Чули
ти какав чудан одговор даде Владика на моја питања?" „Чух.", одговори
Антоније, такође затечен одговором. „Заиста изгледа", додадох, „да су у
праву они који тврде да је Владика нервно попустио." Јер, у то вријеме
је по Патријаршији кружила прича да је Владика Варнава, од претрпљених
невоља ментално пореметио, па зато не може бити постављен на Епархију.
Опрости, свети Владико, моје огрјешење о Тебе! Гоњен и прогоњен Удбом,
сигурно си помислио да је Удба послала и овог, теби непознатог, младог
човјека, да те испитује о оцу Јустину, твом наставнику, прогнаном од
комуниста са Универзитета, који се, као и ти, такође налазио у
Манастиру Ћелијама под сталном присмотром полиције.
Свештеномученик Варнава Хвостански заиста јесте био луд, али „луд" на начин Апостола Павла „Христа ради". (1Кор. 4, 10) Ова књига, читаоче, коју држиш у рукама, која садржи његово житије, бесједе, списе, бројна писма, записе, и свједочења о њему, од његових познаника, пријатеља и савременика, јасно и очевидно потврђује да је љубав према Христу, и спремност на жртвовање тој љубави, била суштина његовог живота и свеукупног његовог животног подвига. Риједак је човјек и Хришћанин нашег времена, који би свим бићем могао као Епископ новоисповједник Варнава Настић, поновити знамените ријечи Апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тјескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам увјерен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем." (Рм. 8, 35. 38-39)
Још је рјеђи човјек у 20. вијеку код кога се та љубав за Христа
распламсала од малих ногу, такорећи од утробе материне. То потврђује
све оно што је написао и иза себе оставио од ране младости. Његова
гимназијска писма, писма оцу, студентски записи и писма, свједоче
цјеловиту усмјереност његову од младости богомислију и Христољубљу. Код
њега нема младалачке колебљивости и трагања: он знаде и љуби Христа и
свједочи Га ријечју и дјелом, спреман на жртву без остатка. Своје
животно Вјерују он је најбоље дефинисао у својој првој архипастирској
бесједи (1947), најјезгровитијој и најисповједнијој од свих бесједа
наших архијереја од тада до данас. Заиста је његов животни пут, како је
речено у тој бесједи, а пренијето у наслов ове књиге - радосно пењање
на Голготу.
Као Епископа Владику Варнаву није Господ удостојио епархијског служења, иако је то желио свим срцем. Међутим, то га није омело да буде и постане Епископ апостолског кова, свесрпског и свеправославног васељенског зрачења, исповједничког свевременог свједочења Христа. Ако би тражили њему сличног међу древним исповједницима и мученицима Цркве Христове, сигурно би то био Св. Игњатије Богоносац. Исти дух и исти огањ вјере и вјерности Христу, иста „Распета Љубав" прожима посланице Св. Игњатија, као и бесједе и писма Варнаве Хвостанског.
Свједочења сабрана у овој књизи ревносним трудом монаха мр Павла
Кондића, заиста су само „каменчићи у мозаику" животног дјела и подвига
Владике Варнаве. Надати се да ће временом бити пронађена и сабрана и
друга његова писма и записи. Али и ово што је сабрано довољно је да
потврди основну истину Варнавиног живота и богословља: жива и живоносна
личност Богочовјека Христа, оваплоћена и оваплоћивана у свеживотни
подвиг саможртвеном љубављу.
Захвалимо Христу Господу што је у вијеку смућености, млакости и жртвовања лажним идејама и идолима - жртвоприношења молоховским божанствима, послао и подарио Цркви Божјој и нашем народу у свјетлоносној личности Варнаве Хвостанског „жртву живу свету Богу угодну" (Рм. 12,1), на христолики начин принијету „за живот свијета" (ср. Јн. 6, 51).
На празник Преображења Господњег
Митрополит Амфилохије
Љета Господњег 2009.
Цетиње
РЕЧ УРЕДНИКА
Mеђу корицама књиге коју држиш у рукама, драги читаоче, сабрано је много љубави. Заиста, љубав Божија која је водила Свештеноисповедника Варнаву током педесет година његовог земаљског битисања, озарила је и све нас који смо се удружили да узвратимо љубав на љубав овом верном сведоку Христовом. Ово није само збирка историјских докумената и сведочанстава о Варнави Хвостанском. Жеља која је руководила обликовање ове књиге јесте да се кроз ових 700 страна текста првенствено прикаже духовни профил савременог исповедника Православља и духовни плодови његовог подвига. Варнаву Хвостанског је Господ прославио и међу људима и међу анђелима на небесима. Није, дакле, потребно да га хвалимо а још мање да га правдамо пред климавим судом земаљске историје, њега - становника небеског Јерусалима.
Много више него што је написао у уводном слову ове књиге, Митрополит Амфилохије говорио је нама, монасима Цетињског манастира, о печату који је на његову душу утиснуо сусрет са Варнавом у Манастиру Крушедолу. Сусретали су се они и касније, посредно, преко сведочанстава особа Варнави блиских по духу и богољубљу, ревности за Дом Божији. Митрополит Амфилохије је од студентских дана сакупљао та сведочанства и она чине камен темељац ове књиге. Заиста блаословени камен темељац јер је читав потоњи рад на прикупљању Варнавиних списа, поготово током 2008-9. г. био плодоносан да је било могуће направити цвјетник који имаш у рукама, драги читаоче. Ево, из њега се можеш надисати миомириса духовног и напојити воде живе са непресахлог извора благодати Божије.
монах мр Павле Кондић
Извор: Митрополија црногорско-приморска
