Растанак до новог сусрета у Господу
Игуманија Манастира Манасије Мати Варвара (Трифуновић) 1968 – 2011
Дана 5. септембра ове године уснула је у Господу мати Варвара, игуманија Манастира Манасије. На самом почетку њене пете деценије, завршила је животну борбу. Као примерног ђака, екстремног спортисту (као студент била је алпиниста), доброг студента Рударско-геолошког и Богословског факултета красила ју је непрестана борба за добре резултате. И тако увек у истом темпу, све до раног послеподнева када је оставила земаљски живот.
У монаштву, још од својих почетака у црногорској Митрополији, трудила се да личним радом и знањем допринесе како самом манастиру, тако и сваком бићу које ју је окруживало. Када је напустила црногорско приморје, са великом радошћу дошла је у питомо Браничево. Најпре је ту по послушању била библиотекар и пчелар, а потом и игуманија.
У кратко време игумановања, заједно са стручњацима Републичког завода, открила је оригинални ниво манасијске цркве, исушила подземне воде у манастирској порти, уредила унутрашњост храма, те открила и научно доказала мошти деспота Стефана.
Као старешина и као пријатељ имала је дар, да у сваком кога боље упозна пронађе ону најбољу тачку личности, да је из човека извуче, и да почне упорно да вас тера да се у њој усавршавате.
Након смрти остаће ненаписана књига о лековитим биљкама и рудама, о православном рачунању времена, о Деспоту онако како га је она видела у своме и нашем добу, као и њена сећања и размишљања. Нама који смо имали срећу да будемо у њеној близини, остаће незнани могући наслови и теме о којима је тек мислила да пише.
У свом великом срцу однела је љубав према свима ближњима, према горама јужног обронка Кучаја, према реци Ресавици у коју је волела да стане боса; према конацима и кулама ресавског манастира, према своме Деспоту и манасијском плаветнилу.
Нама, који од растанка још увек отиремо сузе са лица остаје добра нада – када нам дође време да кренемо Господу да ћемо наћи нежну руку мати Варваре да нас на путу до њега допрати.
Извор: Православље
