Коментар: Ратко Дмитровић

Либерали на готовс

На простору Балкана (да овога пута не ширимо на целу Европу) једино код Срба на­лазимо групе које у себи имају и констант­но потхрањују мржњу према сопственом народу. Истина, тај феномен могуће је про­наћи и код других народа, али је он тамо по­јединачан случај, инцидент, и ти људи су пред­мет спрдње или згражавања. Њихова друштвена позиција је маргинална, приступ утицајним медијима искључен, а комуникација са високим државним круговима незамисли­ва.

Код Срба је другачије. Србима спољни не­пријатељи нису неопходни. Те сорте је у Бео­граду на претек; имају своја удружења, центре окупљања, своје медије, посланике у Скупштини Србије. Уважени су и радо виђени у најзначајнијим београдским кабинетима. Њихово везивно ткиво је мржња према Срби­ма. Никада нису изговорили лепу реч за народ из којег потичу, за државу у којој живе; ника­да се нису огласили када су Срби жртве; све што је антисрпско – за њих је напредно, цивилизовано, европско.

Свако спомињање српских жртава за њих је ратно хушкање, а повратак у историју (тек да би се успоставио хронолошки низ и објасниле ствари) за ову булументу пред­ставља крунски доказ "бо­лесне српске митомани­је".

Представљају се као антифашисти, али се боре са­мо против "српског фашизма". У Србији је за њих фашиста свако ко не мисли као они. Користе и најмању прилику да Србе оптуже колективно, појединачни српски зло­чинци њима су доказ да су Срби криви у гло­балу. Онај ко се са њима не слаже бива изложен најгорим увредама. Кад говоре о људима другачијег мишљења, запене као епилепти­чари, колаче очима, шкрипе зубима, тресу се, жиле им поскачу по врату.

Последње оглашавање овог стално буд­ног и стално бесног чопора још увек прати­мо, а повод је смењивање њиховог човека (Сретена Угричића) са места директора На­родне библиотеке Србије. Да, ради се о случа­ју Николаидис.

Тврде да су стали у одбрану тог шовинисте из Улциња (Николаидиса) само ради принципа јер они се - тако кажу - залажу за слободу ми­шљења, да свако изнесе свој став. Лажу. Бестидно лажу.

У Србији не постоје искључивији и нетолерантнији људи од ових о којима говорим, а који, ево већ недељу дана, урличу са унутрашње стра­не тарабâ Андреја Николаидиса. Како се зо­ву, бар неки од њих?

Борка Павићевић већ петнаест година држи Цен­тар за културну деконтаминацију, диван про­стор у центру Београда, али ту никада нити је крочио нити је добио реч неко ко не мисли као Борка и ови који бране право Андреја Никола­идиса да призива смрт Бориса Тадића, Милорада Додика, патријарха Иринеја, Ивице Дачића, Емира Кустурице...

Ненад Прокић, најближи сарадник Чеде Јовановића, високи функционер његовог ЛДП-а, не напушта Чеду иако цела Србија зна да Чеда не трпи ни најмање неслагање са његовим мишљењем. Због тога су га напусти­ли: Бранислав Лечић, Весна Пешић, Биљана Србљановић, Миле Корићанац, Никола Самарџић... Прокић за себе вели да је либерал, борац за право да сваки човек слободно ми­сли и слободно износи своје ставове. Такав је Прокић код куће и у кафани. У ЛДП-у је по­слушник.

Извесни: Томислав Марковић, Саша Ћирић, Ми­лица Јовановић, Саша Илић... кидишу на Српство са позиције "Бетона". То је некакав подли­стак, портал, удружење... (ђаво ће га знати) које слободу мишљења уважава до мере да њихови са онима који другачије мисле не улазе ни у аутобус. Иначе, талентовани су на Марка Видојковића, а духовити на Перу Луковића.

Ето, то су и такви су самозвани српски ли­берали, борци за право на слободу мишљења. Антисрпског мишљења.

Извор: Вести, Франкфурт, 25. 01. 2012.