Разговор са Вељом Павловићем, аутором серијала Духовници

Емисија „Духовници" се сада снима са три камере, редитељем, директором фотографије и уопште, високопрофесионалном екипом. Никад Студио Б није имао емисију тако високог технолошки нивоа. Она се ипак не репризира, не знам зашто, каже Веља Павловић, аутор ове емисије која се емитује већ десетак година. Павловић је такође аутор и водитељ емисије „Ниво 23" која је почела да се емитује пре двадесет година.

Кад је реч о „Духовницима", ове јесени је почео нови серијал, а на Сајму књига је промовисан ДВД „Старац Тадеј", на коме се налази емисија посвећена овом монаху, са којим је Веља Павловић направио последњи интервју.

На овом ДВД-у додат је и један занимљив део, где монахиња Теодора, која је разговарала са монахом Тадејем још шездесетих година прошлог века и објавила тај разговор у једном православном часопису под псеудонимом, сада говори о том искуству.

Кад је реч о новом серијалу емисије, који је почео ове јесени, Веља Павловић наводи једну занимљивост: свака од тих емисија исте вечери после емитовања појави се на Јутјубу".

- Не знам како и ко то ставља, али тако могу по броју посетилаца одмах да видим да је овај нови серијал веома гледан - тврди аутор „Духовника". - Све те емисије остају као документ времена које муњевито ишчезава, јер је у модерном свету све мање монаха пустињака.

Имате ли разумевања за ту емисију у својој телевизијској кући?

Ову емисију је сада прихватила да продуцира Епархија бачка и то иде у њиховој продукцији. Владика бачки Иринеј Буловић, који је већ изјавио у новинама да је то најбоља емисија о духовности, позвао ме је и понудио да праве ту емисију о свом трошку, заједно са Студијом Б.

Онда ви немате проблем?

Па, немам. Као аутор имам пуно разумевање и подршку владике Иринеја Буловића. Са продукцијом коју Епархија бачка у име целе СПЦ финансира, имамо велике планове за снимање, на пример, на Аљасци, где постоји српски манастир са којим сам у контакту већ седам година. Позвали су ме да дођем тамо кад год хоћу. Желимо да снимамо „Духовнике" и са пустињацима у Египту, Русији, на Светој Гори...

Како објашњавате толико трајање једне такве емисије?

Прво, заиста мислим да постоји мистификација и велика грешка када се мисли да људи воле да гледају само „Великог брата" и голишаве певачице, а да све остало што има смисла нема и велику гледаност. То није тачно. Ја сам градски човек са асфалта и када сам, крајем осамдесетих, први пут отишао у Хиландар и видео да они потпуно другачије живе, већ тада сам схватио да то може да буде занимљиво као телевизијска тема. Кад сам почео да радим емисију, радио сам је као новинар, а не као неки пропагатор православља и исправног живота. Зато је она људима занимљива.

У Жичи, на симпозијуму о женском монаштву, упознао сам грчког митрополита Николаја, који је на Харварду магистрирао астрофизику и докторирао медицинску технологију, а у Солуну докторирао теологију. Радио је у Наси као стручњак, а као хирург је смислио неку помоћну методу за операције на срцу. Без претеривања, он је један од највећих научника данас. Оставио је Насу и тај велики академски успон и отишао најпре на Свету Гору да се замонаши. Данас је митрополит Месогеје и Лавриотике, а наставио је и са научним радом, професор је медицине и теологије.

Шта је био његов мотив да оде у манастир?

Његово мотив био је да нађе истину. Он се бавио истином и квалитетнијим животом и кад је спојио те три ствари, физику, медицину и теологију, ту је пронашао свој мир. Он сматра да ће у времену које долази људима све више бити потребан манастир.

И како то објашњава?

Тиме што у манастиру човек може да се обнови. То сам уосталом и сам искусио. Ми смо данас претрпани обавезама, телефони звоне од јутра до мрака. Као што неко рече, сад можете пронаћи начин да ступите у везу и са америчким председником, што је раније било незамисливо. И онда одете у манастир и видите људе који живе сами и имају потпуно други свет. Довољно је да једне вечери успорите и већ вам буде лакше да сагледате себе и своју околину. То је једна врло древна и лековита ствар, јер има стотине малих, ситних примера али конкретних који могу да вам помогну да нађете смисао, да се лепше осећате, да не будете нервозни... Сви већ знамо причу о збуњеном човеку који је изгубио смисао постојања, новине су пуне тога. Нема више човека који нема проблема са собом или светом око себе. Митрополит Николај сматра да је манастир шанса да се човек обнови. После те емисије, нисам могао да прођем градом а да ме неко не упита за њега. Желе да пресниме емисију, да је поново гледају.

То вам сигурно прија?

Има људи који, кад вас сретну, воле да вас похвале и на тај начин и самима себи дају неки комплимент, а мојој сујети баце мамац, јер сујета код сваког човека врло брзо може да проради, па помислиш: Јао што сам паметан и важан. Суштина је да су сви гладни неке славе. Што рече чувени „стрит артист" Бенкси: Једнога дана свако ће моћи на 15 минута да буде анониман."

И даље радите вашу емисију „Ниво 23", већ две деценије са извесним прекидима.

Сада сам у таквој кондицији да бих ту емисију могао да водим сваки дан, односно пет пута недељно мада је увек водим уживо. То говорим и због интересовања које та емисија изазива. Не могу да ставим ни трећину гостију. Тражио сам од директора да имамо емисију сваки дан, бар за време Сајма књига, али он сматра да је довољно једном недељно. Врло сам задовољан том емисијом, уживам у њој и мислим да, ако смем да будем нескроман, њен квалитет расте и поправља се. Она има малу гледаност у односу, на пример, на „Гранд параду". Али ја мислим да ниједна „Гранд парада" нема такву покривеност специјалног тржишта као „Ниво 23", јер њу гледа сто одсто београдске популације која чита књиге, иде у позориште и прати филмове. Сами издавачи ми кажу да се често дешава да се сутрадан све што има у књижарама од писца који је претходне вечери био мој гост - прода. То је десетак хиљада људи, али оних десетак хиљада људи који купују књиге. У том смислу је та емисија успела и заокружила неки свој концепт.

Хоћете да кажете да она има своју циљну групу?

Управо то. Деведесетих година био сам стипендиста Британског савета и обишао њихове локалне телевизије. Они су ми говорили да је за комерцијалну телезизију, то сам тада научио, најважније да погоди своју циљну групу гледалаца. Јако је важно да имате емисију о риболовцима коју гледа хиљаду људи, али индустрија риболовног материјала ће то тако да подржи, јер не зна како другачије да изађе на тржиште. Не може у милионској маси „Гранд параде" да се то пласира. Тој маси од милион гледалаца не може да се пласира ништа, не могу јој се пласирати ни неке политичке идеје, већ само неки „ха ха живот". То што Цеца сакупи пола милиона на Ушћу, у суштини не значи ништа. Неко мисли да је то моћ, да је то индустрија, а то заправо у нашем политичком и културном животу не значи ништа.

Један сте од ретких који све време ради на Студију Б?

Студио Б је потпуно, за 180 степени, другачија фирма од оне у којој смо ми почели. Он је био, то сви знају, прва комерцијална телевизија не у Београду и Србији и Југославији него у Источној Европи. Једну једину пару нико никада није дао Студију Б, све је зарађено на рекламама у ондашње време. Сада је потпуно другачије. Ипак, ја остајем веран Студију Б, и кад нешто не иде покушавам себе да променим а не околину, због чега додуше стално западам у тешкоће, али ми је јасно да можемо да мењамо само себе, не и друге.

Извор: Политика, 16.12.2011. (Гордана Поповић)