Реаговања на нову верзију "Горског вијенца"

Ово је јединствен случај у историји - да једна књига не постоји у оригиналу! А то је утврђено једино за "Горски вијенац" и то пошто су га сви научили напамет и пошто је преведен готово на све језике света, а недавно и на јапански. Утолико је било крајње време да се појави и на црногорском!

Овако академик Матија Бећковић за "Новости" коментарише вест да се из штампе појавило чувено Његошево дело на црногорском језику, у издању "Графо беле", са приређивачком "иновацијом" Божидара Миличића, а уз предговор др Новака Килибарде.

- Необавештени су веровали да се црногорски језик неће примењивати ретроактивно и да ће се на том уведеном језику писати унапред, а не уназад - истиче Бећковић. - Али, на велику радост Гиниса, на том новорођеном језику ће се појавити давно написана дела. А да би чудо било веће, ма колико "Горски вијенац" био поцрногорчен и ближи ориђиналу, он ће увек остати посвећен праху оца Србије. Што рекла деца, џабе сте кречили и преводили!

Овај случај показује да процес одузимања симбола српском народу и српској култури нема краја, каже за "Новости" проф. др Радивоје Микић и објашњава:
- Иако не постоји ниједан у филолошкој струци утемељен разлог да се то учини, иако се на тај начин обесмишљава ауторска воља и напори низа генерација проучавалаца и приређивача различитих издања Његошевих дела, од којих су они најбољи по правилу били пореклом из Црне Горе, гола политичка воља наметнула је још један облик насиља над културним наслеђем српског народа. И осим реакције дела српске културне јавности, нема реакције оних који би требали да брину о свему што се тиче судбине овог народа. Наше Министарство културе се препуцава са својим унајмљеником који је обзнанио да се важни послови раде у складу са личним интересима и не пада му на памет да ишта каже о измештању још једног важног културног симбола. Он не чини ништа за Србе у Црној Гори и не каже да ће за њих штампати макар "Горски вијенац" према ауторовој вољи и у изворном облику.

САМО ПРИЛАГОДИО

Према новом правопису црногорска азбука има два слова више - "сј" и "зј", подсећа Божидар Миличић, и каже: - Није ми ни на памет пало да преводим "Горски вијенац" јер сматрам да су српски, босански, црногорски и хрватски један језик, већ сам само прилагодио текст новој црногорској ортографији. Мени као филологу одговара фонетска формула "пиши као што говориш", што се дешава у Србији, Хрватској и БиХ, па зашто то не би било примерено и у Црној Гори, посебно сада када за то постоје и правописни услови.

Др Мило Ломпар, коме је пре неколико дана објављена књига "Његошево песништво", у издању СКЗ, за наш лист каже да постоји континуитет у кривотворењу књижевног великана, у чему су знатну улогу имали научници: њима припада тужна слава оних који су образлагали како реч српски у Његошевом делу представља одредницу православне вероисповести, док реч црногорски означава национално опредељење.

- Ко год је на тај начин читао Његошева дела могао се и сам уверити како интелектуалци у нас увек обављају оне послове у којима се рационализује један идеолошки налог. Таква је и најновија промена у тексту "Горског вијенца" - каже Ломпар. - Са ауторског становишта, то је чиста лаж: Његош је у Бечу лично надзирао штампање "Горског вијенца", уносио у њега измене и исправке, делом вршио и коректуру. Ту је саставио и "Посвету праху оца Србије". Са научног становишта, промене су бесмислене: прилог "овде" претвара се у "овђе", али се задржава екавски облик "време" уместо да се пригрли "вријеме" и Његошев стих продужи за један слог и тако унакази. Са песничког становишта, промена је фалсификат: у песми "Поздрав роду", која је написана у исто време и на истом месту (Беч, 1847) када је штампан "Горски вијенац", песник је певао да "бело, било, бјело и бијело - листићи су једнога цвијета". То значи да их је он употребљавао равноправно и да их је варирао у складу са песничким осећањем за оно што му треба: тако код њега постоји и "време" и "вријеме".

Свако накнадно мењање је песничко изневеравање, па је, са моралног становишта, промена наказна: најбољи српски научници, неки, као Никола Банашевић, потекли баш са Цетиња, нису у сто година "знали" ово што сада "знају" потпуни научни дилетанти. Шта то значи? Да научни разлози не значе ништа пред огољеном политичком вољом и њеном иструменталном силом, закључује Ломпар.

Извор: Новости