Реформа богослужбеног језика у Руској Цркви

Поводом вести објављене у „Православљу“ бр. 1063, 1. јул 2011, стр. 40

Иновирање црквенословенске норме и ревизија богослужбених књига један је од најзначајнијих аспеката текуће литургијске обнове у Руској Цркви. Спровођени са благословом јерархије и у сагласју са ортопраксијом верног народа, органски уклопљени у богословље и самосвест Цркве, ови захвати ће на почетку новог миленијума и уједно другог хиљадугодишта њеног деловања у руском народу зацело допринети да и данашње и будуће генерације верних изнова и изнова налазе у њеном богослужењу непресушни „извор воде која тече у живот вечни“ (Јн 4,14).

Познато је да је статус традиционалног, црквенословенског богослужбеног израза у оквиру словенских помесних православних Цркава, поред извесних екстралингвистичких фактора (рецепција идеја литургијског покрета, идеолошке, политичке и културне околности), у новије време умногоме, чак и пресудно, зависи од интралингвистичких чинилаца – у првом реду од генералне оријентације кодификатора савремених словенских књижевних језика, односно од степена толерантности према црквенословенском (= цсл.) наслеђу у процесу језичке стандардизације. Сада се као логично намеће питање: да ли је судбина цсл. језика једном заувек одређена при кодификовању националних књижевних језика, или и у овом домену можемо свесно изграђивати начела језичког планирања и језичке политике? Склони смо да тврдимо да је цивилизацијски задатак славистике ово друго, и да су посленици у области словенске лингвистике и филологије позвани, скупа са црквеном јерархијом и у благодатном сагласју са њом, да се залажу за изградњу критеријума у овој области и предлажу одређена решења. А на актуелност овога проблема указују и недавна програмска опредељења оличена у документима Московске Патријаршије и изјавама њених архијереја, односно и најновијим нацртом плана реформе литургијског језика припремљеним у Одељењу за црквено образовање, срачунатим на то да се озбиљним и вишедимензионалним захватима у норми цсл. језика он учини адекватнијим рецепцији данашњих верника (в. „Православље“ бр. 1063, 1. јул 2011, стр. 40).

XVIII век представљао је прекретницу у статусу цсл. језика у руској средини. Два језика која су до тада функционисала по начелу диглосије, функционално се допуњујући и диференцирајући се према критеријумима:

а) опслуживања сфере писмености / коришћења као средства разговорног општења; б) кодификованости / одсуства нормираности; в) везаности за сферу сакралног / везаности за сферу профаног и г) модалности односа говорника према предмету говора, сада се раздвајају, уз одбацивање цсл. као књижевног језика и промовисање руског у ту сврху. Проблеми у рецепцији богослужења постају све наглашенији, али јерархија тога доба, са ретким изузецима, према њима остаје индиферентна. Баријере у разумевању цсл. текста нису, међутим, представљале искључиво последицу дивергентног развоја овог и руског стандардног језика: оне су умногоме узроковане нејасноћама у самом тексту, због којих Г. П. Федотов децидно тврди да он „никада није био потпуно разумљив народу“, уз опаску да му истовремено „никада није био ни потпуно неразумљив“. Анализирајући стање богослужбених књига редигованих у XVII веку, И. Мансветов приметио је да се основни проблем у њима састојао у често незадовољавајућем преводу грчких текстова – неки пут погрешном, неки пут неразумљивом. Минуциозну анализу и класификацију преводилачких грешака у обимном, прегледаном корпусу богослужбених књига дао је А. И. Невострујев, указујући, између осталог, на неуспело калкирање синтагми (типа: сияние шума, уразуметь очесы, студению напаять, неусыпающая свеча), мешање падежних облика, неразликовање глаголских облика, супституисање субјекта и предиката, неразликовање лексема блиских по звучању у језику изворника, са апсурдним последицама по смисао превода (типа: златотканное питие ум. златовидное питие, историческое ум. стоическое кощунство, место священия херувимы превосходящаго ум. на херувимы восходящаго, и сл.), неразликовање властитих имена и заједничких именица, непрепознавање реминисценција на библијски текст, итд., закључујући да су у питањи „греси не само против граматике, филологије, логике, него и против историје, егзегетике, догматике“.

Од представника јерахије актуелност овога проблема међу првима јасно артикулише Епископ тамбовски и шацки Теофан (Говоров), канонизован као Свети Теофан Затворник, у чијој преписци налазимо више размишљања о поновном превођењу литургијских текстова на цсл. језик или ревидирању постојећег богослужбеног корпуса. Истовремено овом проблематиком почиње да се бави још један истакнути руски јерарх – Епископ јекатеринославски Августин (Гуљаницки). Практични рад на превођењу већег броја служби, које је објавио од 1882. до 1884., навешће га на осмишљавање теоријских начела којима би се ваљало руководити приликом редиговања богослужбених текстова, а које су потоњи истраживачи овога проблема оквалификовали као неоспорне: а) измене у редоследу речи у складу са савременом синтаксом (проблем је настао због технике глосирања грчког текста): Чудо ново видев ужасашеся Божественный в тебе воистину, мати, Зосима трансформисати у: Божественный Зосима воистину в тебе, мати, видев чудо ново, ужасашеся; б) измене у погледу размештаја интерпункцијских знакова: Совершив все упокоение вечное, даровал еси нам всесвятое из мертвых Твое воскресение → Совершив все, упокоение вечное даровал нам еси – всесвятое из мертвых Твое воскресение; в) замена вештачких јелинизама на синтагматском плану: воображается еже по нам от Девы → приемлет наш образ от Девы, одбацивање „апсолутног датива“ и „акузатива са инфинитивом“ као конструкција које нису својствене језичком осећању савремених реципијената цсл. текста: Рабу прегрешившу, биен бывает Владыко неповинен → Подобно прегрешившему рабу биен бывает Владыка; Прорекл еси Лазареву болезнь к смерти не быти → яко Лазарева болезнь несть к смерти; г) лексичке интервенције у случајевима када је цсл. реч потпуно непозната носиоцу савременог руског језика: вресноту, свадих, мсто, нырище, ручко (= стамно, сосуд), или је њена семантика у савременом језику другачија (међујезички хомоними и пароними): прозябнути, играти, напрасно, наглый, нужный, удобрение, прельстити; д) поједностављивање граматичког система избацивањем категорије дуала и еквивалената грчких чланова – „иже“, „яже“, „еже“ уз одговарајуће синтаксичке трансформације: Иже херувимы, тайно образующе → Мы, таинственно прообразующие херувимов; Иже во святых отец наш → Отец наш, сопричисленный со святыми; ђ) разграничење партиципа и адверба: Святии мученицы, иже добре страдавше и венчавшеся → добре страдавшии и венчавшиися.

Године 1881. оснива се при Синоду, Комисија за ревизију богослужбених књига, која је до јесени 1885. године редиговала текст Тетрајеванђеља, Служебника и половину Требника. Занимљиво је да ће се, у атмосфери дискусија о овом подухвату, појавити један необичан и у односу на доминантна размишљања дисонантан предлог, који је поднео лингвиста Н. И. Иљмински – да се, остављајући богослужбене књиге status quo, у догледно време почне објављивати, а затим и уводити у употребу, њихов староцсл. текст, који би, по мишљењу покретача ове иницијативе, био прихваћен у целом словенском ареалу, и чија би се предност у самој Русији састојала у могућности да поново обједини чланове РПЦ и староверце. Активности Комисије, у обновљеном саставу и са свешћу о неопходности захвата далеко већег екстензитета и интензитета, уз методологију коју је засновао Преосвећени Августин (Гуљаницки), после дванаестогодишњег прекида наставиће се 1907. године, у знатно подстицајнијим околностима. Наиме, почетак ХХ века обележен је у Руској Цркви вишегодишњим опсежним припремама за Помесни Сабор 1917-18. године, где је, у склопу сагледавања пројекта литургијских реформи, на дневном реду била и проблематика богослужбеног језика.

Године 1905. Синод циркуларно разашиље свим епархијским архијерејима анкетне материјале у вези са битним питањима која је потребно размотрити на Сабору. У овим материјалима специјално издвојеног питања о евентуалној реформи богослужбеног језика није било, па је утолико индикативнији податак да 28 од укупно 80 архијереја самоиницијативно, у склопу сагледавања пројеката литургијске обнове, изражава своје мишљење о овој проблематици. При томе се 24 епископа изјашњава за иновирање цсл. норме, од чега 18 пледира за ревизију већ постојећих превода, а 6 за поновно превођење; само три епископа заговарају увођење руског језика у богослужење. У међувремену се све већа пажња посвећује усавршавању методологије редиговања богослужбених књига и конституисању новоцсл. норме. Најзначајније публикације које се баве овом проблематиком били су чланци Ј. Извекова, М. Добронравова и Д. Мегорског.

На самом почетку рада Комисија, на чијем је челу био Архиепископ фински и виборшки, потоњи Патријарх московски и све Русије Сергије (Страгородски), а у чији састав су ушла угледна имена филолога и литургиста попут Ј. И. Ловјагина, Н. Н. Глубоковског, И. А. Карабинова, А. А. Дмитријевског, акад. А. И. Собољевског, Д. Т. Мегорског и др., сачинила је програмски документ где се излажу гледишта на циљеве и задатке њене делатности, као и текстолошки и редакторски принципи рада. Резултат делатности Комисије представљале су темељно ревидиране богослужбене књиге: Триодион сиесть Трипеснец (1912.), Пентикостарион (1913.), Октоих (припремљен за штампу 1916. и необјављен), Ирмологий, (припремљен за штампу 1914. и необјављен), Канонник (необјављен; подаци о времену завршетка рада недостају), као и Минея сентябрьская (ревизија завршена 1917., али је рукопис завршио у Синодској архиви).

Као што се и дало очекивати, редактори су велику пажњу посветили интервенцијама на лексичком плану. Замењиване су архаичне лексеме чије се значење више не може поуздано наслутити и лексеме које у условима цсл.-руског билингвизма, с обзиром на међујезичке хомонимске и паронимске односе, изазивају неадекватне асоцијације, на пример: безстудных → мерзких; страсти смертоносныя → страдания смертоносная; иногда → некогда; заколение → приношение; независтно подательных → изобильно подаваемых; красит → веселит; доброту → красоту; вечнующую → вечную; рачением → любовию; кратир → сосуд; на руку → на объятиях; токи → источницы; целений → исцелений; сопряжение, супруг → двоица; низоревностных → долу влекущих; преестественно → паче естества; утварь царская → украшение царское; агкира → якорь; окормление → управление; во уметы → ни во что; вжиляемь → укрепляемь; дхне → вдохнул. У већини случајева, као што видимо, редактори су или настојали да нађу могућност синонимске супституције цсл. лексема које подстичу неадекватне асоцијације код савремених реципијената, трагајући за еквивалентима чије су коренске морфеме познате носиоцима руског језика, или су прибегавали перифрастичком преношењу смисла. Међутим, лексичке интервенције не би биле довољне да нису биле праћене и озбиљним захватима на синтаксичком плану, праћеним одговарајућим интерпункцијским корекцијама, који су имали за циљ да се, уместо постизања формалне еквивалентности коришћењем језичких форми максимално блиских језичким формама изворника, чему су традиционално тежили преводиоци литургијских текстова, предност да, динамичкој еквивалентности, односно ослањању на природну форму циљног језика уз адекватно транспоновање смисла изворника. Оријентишући се, дакле, на интерпретативни превод уместо глосирања доминантног у ранијим преводима, редактори су настојали да користе природан ред речи и живе синтаксичке структуре, тако да смисао текста (наравно, уз обезбеђивање идентичности на информацијском плану) буде лако појмљив. То ће нам потврдити примери попут следећих: предварившыя утро яже о Марии → предварившыя утро яже с Мариею; еже прежде солнца цолнце зашедшее иногда во гроб, ищущыя яко дне... → сущее прежде солнца солнце зашедшее некогда во гроб, ищущя яко день...; словеса слова, яко воистинну источника, воспеваем тя чистая → словеса воспевают тя чистая, яко воистинну источник слова; украси яже внутрь, добродетельми яко листвием, душе, и украсишися → украси внутренняя твоя добродетельми, яко листвием, душе, и буди прекрасна; прилог силы хваления трисвятаго не прияша → и силы небесныя прилог трисвятаго хваления не прияша, итд. Инсистирање на динамичкој адекватности цсл. текста изворнику А. Г. Кравецки и А. А. Плетњова оцењују као највећу вредност овог редакторског подухвата: „Рад Сергијеве комисије треба посматрати имајући у виду низ покушаја побољшавања цсл. текста четјих и богослужбених књига предузиманих током протеклих столећа. <...> Редактори из претходних епоха су на различите начине настојали да реше задатак приближавања словенског текста грчком оригиналу. Сада је, међутим, поред поменутог, постављен још један задатак: да се цсл. текст поједностави и учини разумљивијим носиоцу руског језика. Редиговање се одвијало по линији разјашњавања смисла словенског текста, и први пут је семантици дат већи значај у односу на текстологију“. Овим је, с једне стране, и у богослужбене књиге пренет преводилачки поступак који се у савременој традуктологији оцењује као најадекватнији за транспоновање сакралних текстова (Бикман – Келлоу 1994, 1-34), и с друге, нормативистичким захватима дошло је до знатног иновирања цсл. језика, без задирања у темељне карактеристике његовог структурно-типолошког устројства.

Редиговане богослужбене књиге наишле су на велико интересовање у црквеној јавности. Позитивно је ово прегнуће оцењено и у дискусијама вођеним на седницама Савета за припрему Сабора 1917., као и на самом Сабору, у оквиру Подсекције за богослужбени језик. Међутим, у околностима бруталних прогона Цркве после револуције, рад на даљем ревидирању богослужбених књига био је заустављен, а многи већ изредиговани рукописи нестали су без трага.

У актуелним званичним документима Московске Патријаршије наглашава се неопходност наставка рада на иновирању цсл. норме и редиговању већ постојећих превода, уз примену методологије засноване крајем XIX и почетком XX века. У том циљу поверено је Синодској комисији за питања богослужења да настави започети посао на редиговању богослужбених текстова.

Иновирање цсл. норме и ревизија богослужбених књига један је од најзначајнијих аспеката текуће литургијске обнове у Руској Цркви. Спровођени са благословом јерархије и у сагласју са ортопраксијом верног народа, органски уклопљени у богословље и самосвест Цркве, ови захвати ће на почетку новог миленијума и уједно другог хиљадугодишта њеног деловања у руском народу зацело допринети да и данашње и будуће генерације верних изнова и изнова налазе у њеном богослужењу непресушни „извор воде која тече у живот вечни“ (Јн 4,14).

Проф. др Ксенија Кончаревић

Извор: Православље