Религиозност у Србији 2010.

Истраживање религиозности грађана Србије и њиховог става према процесу европских интеграција

прир. Андријана Младеновић, Хришћански културни центар, Centre for European Studies, Konrad-Adenauer-Stiftung, Београд 2011, 275 стр.

Ово социолошко истраживање је израз потребе да се, бар у некој мери, појасни место религије у садашњем друштву у Србији. Опречни ставови о положају Цркве и верских заједница и њиховој друштвеној улози, о утицају на политику, o броју (не)верујућих, често су засновани на непоузданим подацима или личним склоностима. Они имају за исход стереотипе који онемогућавају сагледавање стварности и правог стања, те често доприносе различитим злоупотребама.Из тих разлога, жеља приређивача ове студије била је да се емпиријски утврди „друштвена релевантност религије у Србији“. Циљ истраживања је био да се утврди типологија верника, мотиви њихове религиозности и доживљај вере, те о каквој се религиозности ради, као и однос према религиозним установама, став према европским интеграцијама, међурелигијском дијалогу, итд.

Теренско истраживање извршено је у другој половини 2010. године, на репрезентативном узорку (тј. додатном квотном узорку када су у питању исламска, јудаистичка, католичка и протестантска вероисповест) од укупно 1504 испитаника, на територији Србије, али без Косова и Метохије, због безбедносних разлога. Треба скренути пажњу да су истраживачи приликом образовања узорка наилазили на низ проблема (могућа осетљивост теме, удаљеност Пописа из 2002. на основу кога је припреман репрезентативни узорак, промена правног статуса поједних места итд.).

Студија садржи радове који се баве теоријско-методолошким оквиром, шта је истраживано и који су показатељи узимани у обзир, те појашњавањем поступка испитивања. Уз то, резултате прате и анализе које се баве појединачним питањима обухваћеним истраживањем (етничка и верска дистанца, верска настава, степен поверења грађана, екуменизам, међурелигијски дијалог, хришћанске вредности у политици) и оне садрже уводна или пропратна објашњења о обрађеној проблематици. У неким од тих радова се са правом поставља питање да ли сви верујући разумеју саму суштину своје вере, јер су се о неким од развијених учења изјаснили супротно (учење о рају и паклу 37%, вера у Васкрсење 39%). То отвара питање којим треба да се баве саме заједнице шта неког чини верником. Неки од истраживача закључују и да, иако је дошло до оживљавања религијског и црквеног, то ипак и „није тако непроблематична појава“. Из тих разлога је уцрковљење „тежак задатак“ јер су уз декларисану религиозност и веру у Бога, као обележје, присутни и „идејни синкретизам, аморфност религиозне свести, селективност веровања у догматске поставке хришћанства, односно црквености“.

У сваком случају, у питању је веома значајано и јединствено дело „које баца ново светло на питање о ставовима верника према многим друштвеним питањима али и схватању саме религије“.

Стога, иако је религиозност сложена појава, да би се објаснила бројевима и процентима, потребно је темељније проучити садржај ове студије и искористити за унапређење свакодневног деловања Цркве и побољшање свештеничког рада. Ово посебно из разлога што су уочени пропусти у познавању основних постулата вере, нарочито код оних који се изјашњавају као православни.

Књига ће користити и другим заинтересованим за приступ феномену религиозности без предрасуда или унапред готових закључака.

Данко Страхинић

Извор: Православље