Рената Самарџић: Уметност и криминал
У издању издавачке куће Платонеум из Новог Сада недавно је изашла из штампе књига Уметност и криминал аутора др Ренате Самарџић, чији је предмет истраживања криминал у вези с уметнинама (art crime) и последице које он узрокује по друштво.
Ауторка у књизи разматра четири основне категорије криминалитета у вези с уметнинама - крађу уметничких дела и литургијских предмета, пљачкање антиквитета, вандализам и кривотворење уметнина, указујући на велике културну, духовну и материјалну штету коју он наноси држави и грађанима као поседницима уметнина. У књизи су анализирани карактеристичне примери из историје криминала у вези с уметнинама.
Од периода антике до савременог доба није било ратова без пљачки, сполијација, конфискација и деструкције културне баштине. Оне су биле најинтензивније у доба старог Рима, о чему, више од писаних извора, сведоче барељефи на Титовом славолуку у Риму (82. године) с представом античке поворке која у Рим доноси ратни плен опљачкан у Јерусалимском храму (70. године). Ова римска иконографија евоцирана је много векова касније (1813), у време Наполеона, на порцеланском сервису из Севра, на коме је приказана транслокација трезора из Ватикана у Лувр. Ови примери показују сталну употребу иконографског језика у разматрању теме заплене уметничких дела.
У тоталитарним културама присутна је идеја о стварању супермузеја, што показује да су тоталитарни режими уметност и културу схватали веома озбиљно, асимилирајући их директно у своју политику. Током Другог светског рата нацисти су украли и конфисковали 650.000 уметничких дела и литургијских предмета. Ауторка у књизи указује и на специфичан пример у Совјетској Русији, начина на који држава с пуним правом може да располаже културним благом своје земље. Бољшевичке продаје уметничких дела и литургијских предмета у иностранству, без преседана у светској музејској пракси, биле су један од извора за финансирање развоја совјетске индустрије током реализације Стаљиновог петогодишњег плана у периоду 1928−1933.
Истраживање крађа из музеја и приватних колекција показује развој криминала у вези с уметнинама - од елегантног викторијанског модела до организоване криминалне делатности. Вандализам и иконоклазам чине још једну категорију криминалитета у вези с уметнинама. Појам иконоклазма везује се за византијску епоху иконоборства и иконоборство у доба реформације, док се појам вандализма везује за Француску револуцију. Византијски иконокласти су били усмерени на свете слике − иконе Христа, Богородице и светитеља, и ова епоха завршила се победом православља. У периоду Rеформације иконоклазам је усмерен на симболе Kатоличке Cркве и у њему је редефинисана улога уметности. У Француској револуцији на мети револуционара су симболи старог режима, и они се, за разлику од реформатора, противе њиховом симболичном садржају. Нацистички иконоклазам је био усмерен на аутономију уметности и осуду стила и форме дела модерне уметности, проглашених „дегенерисаним“, када је из немачких музеја и колекција прогнано 16.000 слика модерне уметности. Талибански иконоклазам у Авганистану био је усмерен на будистичку уметност и, уопште, на све преисламистичке споменике, како би се спречио повратак преисламског идолопоклонства. Иконоклазам и вандализам албанских екстремиста на Косову усмерен је на српске храмове и иконе и брисање трагова српског присуства на Косову. Вандализам тзв. Исламске државе је усмерен је на рушење цивилизације.
Простор Србије је познат пре свега по археолошким налазиштима и средњовековним манастирима који представљају материјалну, културну и духовну повест од првих најсложенијих култура праисторије, преко грчке културе и дугог римског присуства, до византијске доминације и стварања српске државе, због чега кривична дела у вези с уметнинама наносе ненадокнадив губитак нашем културном идентитету. У књизи је дата дескрипција криминалитета у вези са културним добрима у Србији у периоду 2000−2014, која може послужити као основа за даља истраживања.
