Рене Пфајлшифтер: „Позна антика. Један Бог и много владалаца“
(Rene Pfeilschiftrer. Die Spätantike. Der eine Gott und die viele Herrscher“,2., durchgesehene und aktualisierte Auflage, 2018)
Након што је Римско царство (Imperium Romanum) било равно половину столећа потресано најдубљим кризама, Диоклецијану (284-305) је пошло за руком да стабилизује царство. Тиме отпочиње епоха позне антике. Иако се под Диоклецијаном и његовим сувладаоцима наставља потчињавање хришћанства, нова вера ће се убрзо развити у државну религију. Ову епохалну промену прате многи сукоби са паганским(многобожачким) ставовима. То време карактеришу и сеобе народа, при чему варварима полази за руком да оборе царство на Западу (476), док је на Истоку Цариград још дуго прослављао своје тријумфе. Но инвазија ислама ће и ту означити прелом и дубоку цезуру чије се цивилизацијске последице и данас осећају.
Аутор се пита како је објашњив преседан у историји Запада, односно како је могло да падне Римско царство које је свих седам столећа стабилне политичке историје изгледало необоривим? Аутор вели, ако не разумемо оно што се у историји догодило, онда нам се може то исто догодити. Отуда је емфатично тврдио Цицерон: historia magistra vitae (est).
Пфајшифтер отпочиње своју историју Диоклецијановим реформама у Римском царству. Изненађујући је датум који он сматра крајем антике, наиме годину 641, када умире византијски цар Ираклије који је носио и круну римског монарха. Његова смрт ће пасти усред напада Арапа. Тек ислам прекида традиционалну линију западно-римских царева марионета, која је отпочела још 476.г.са сасвим новим концептом религије, државе и друштва. Хришћанство се тада почињало утврђивати у свету, верујући у себе као у нову идеју која обухвата целокупни универзум. Продор „варвара“, германских племена, агресија Хуна и расцеп (велики раскол) хришћана на источно и западно крило, били су праћени бројним сменама цезара, војсковођа и владалаца-потентата.
Рене Пфајлшифтер нас уводи у ту дугу фазу прелома у позној антици у којој ништа није остало непромењено. Вандали, Готи и Хуни ће се временом привићи на правну мисао Рима и постепено се њој прилагођавати и подвргавати. Хришћанство је у то време уздрмано догматским христолошким сукобима, као што је била контраверза између Арија и Св. Атанасија Великог. У то време Сабора епископски чин добија посебан значај и политичку тежину.
Временски лук позне антике од 284. до 641. представљен је у овој студији. Прво поглавље је релативно кратко (стр. 9–17) и расправља о границама епоха, које маркира Јустинијанова смрт 565.г. Као карактеристику позне антике аутор наводи тешкоће око стабилизовања друштва и власт више владалаца (поликратију). Даља поглавља обухватају конкретне временске одсеке: Диоклецијана и Тетрархију(ст. 18–46), догађаје из 4. века од године 306. до смрти Теодосија I 395. (стр. 47–120), а онда 5. век до смрти Атанасија 518.(стр. 121–193), као и 6. и 7. век од власти Јустина I до смрти Хераклија 641.г (стр. 194–270).
Пфајлшифтерова студија је написана разумљивим језиком и нуди и лаицима важне информације у питањима историографије. Она укључује и најновију интернационалну литературу о антици и хеленизму, и одражава узорни „state of the art“ у своме фаху. Епоха позне антике је њом компетентно представљена, те је радо препоручујемо свима онима којима је рано хришћанство на било који начин занимљива тема.
Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
