Робин Лејн Фокс: Августин
На дан када Православна Црква прославља празник Успенија Пресвете Богородице, Римокатоличка црква 28. августа сваке године прославља свога светитеља Аурелија Августина, у диптисима Православне Источне Цркве уведеног као Блажени Августин, у философији познатог као Августин Хипонски, у нас као Ипонски. Идеје и дела овог значајног философа и учитеља Цркве, Блаженог Августина, имају утицаја до данас. Августин Ипонски (354-430. г. пре Хр.), говорник,философ и црквени учитељ, остао је до данас велико име на богословском плану. Терет судбине и опитност слободе, коначност човека и бесконачност Бога – између тих полова се кретао његов живот.
Робин Лејн Фокс га портретише као човека Римског царства, чија је мисао од самог почетка утицала на интелектуалне дебате тога времена и који је имао снаге да буде изнова нов. С великом осећајношћу и виспреношћу Фокс излаже историју Августинових преображаја. На примеру ”Исповести”, једном од највежих аутобиографских ремек-дела свих времена, историчар Фокс описује живот, карактер и темперамент једне пасиониране и уз то комплексне личности.
Да ли је Августин био само егоцентрични прегалац, који је склопио опкладу на тракама на тачног коња? Робин Лејн Фокс то види другачије,. што показује на примеру образовања црквеног учитеља. Човек из Магреба који је у Италији могао да направи каријеру, показује у којој мери је пацифизам Римског царства у четвртом столећу то још омогућавао. Реч је о Августину који је 354.г. рођен у месту Тагасте, данашем алжирском Souq Ahras, коме је оксфордски професор старе историје Робин Лејн Фокс посветио једну књигу која нам је доступна на немачком. Августинови родитељи, иакоприпадници локалне повлашћене класе, нису били у стању да финансирају његово реторско образовање у Картагу, Картагини, интелектуалном центру латинског света. Убрзо је почео и сам да предаје, те је доспео чак и до Рима.
Симах, представник раније римске културне праксе, препоручио му је пут за Милано, у царску резиденцију у којој је каотридесетогодишњак постао официјелни учитељ реторике и свечани градски говорник (ретор). Његов задатак се састојао уговорима у славу младог цара Валентијана II. Све је наговештавало велику будућност: Августин је познавао лица највиших кругова и имао је изгледа да се ожени женом из добре породице; међутим, напустио је девојку која га је годинама пратила.
Али околности су се мењале: само уз напор Валентијана II сачувао је свој положај. Моћни бискуп Амвросије га је нападао као јеретика; Максим, који је сазвао британске трупе, проширио је своју власт на западу царства. Подршка коју је имао одстране цара са истока, Теодосија Великог, била је млака. Године 386. Валентијанова слабост ће постати очигледна, многи су се окренули од њега, и професор реторике је као разлог навео здравствене разлоге да би се са пријатељима повукао наједно сеоско добро да би ту философирао, читао Библију и псалме и да би се дефинитивно прикључио Амвросију од кога јеи примио крштење, односно конверзију. Друга љубавница је такође ишчезла, јер се Августин сада заветовао на беженство. На тај начин је пут ка свештенику и доцније епископу био трасиран. О свему овом извештавају његове "Confessiones". Августин описује свој пут као пут искатеља, али и принудног тражитеља пуног сумње, човека који се упуштао у многеверске системе, који је био конвертит из превеликог световног засићења, али кога је водио Господ на путу ка хришћанству. Августин пластично извештава о својим греховима, а греховно стање се развијало од распусности у Катаргини докаријеризма у Риму и Милану.
Амвросијеве проповеди су показале Августину који интелектуални ниво хришћани досежу. Али је било неопходно да седође до чуда да би га подстакло на обраћење. Напрасно је чуо глас детета које му је довикнуло: ”Узми и читај!” Он је насумице узео текст Посланице Римљанима, читао неке одломке који су позивали на обраћење, да би окренуо леђа свом дотадашњем животу.
Августин је рођен 13. новембра 354.г. у северноафричком граду Тагасте. Ту је млади Августин желео да заврши студије беседништва/реторике. Амбициозни студент је убрзо открио Цицеронов спис "Hortensius", који је био под јаким утицајемПлатонове философије. Као дете васпитан је у хришћанском духу. Интересовање му је било неизмерно, те му лектирабиблијског штива није била довољна. У потрази за дубљом истином, удаљио се од хришћанске вере и прикључио манихејском покрету, који је у Африци био у експанзији и већ широко распрострањен. Гностички дуализам манихејства осећаће се у Августиновом опусу. Након студија успињао се одлучно и брзо лествицом каријере: најпре се истакао као предавач реторике да би прешао из Картагине у Рим, и да би најзад био примамљен понудом из Милана. Ту, у царскојрезиденцији добио је задужење као професор реторике, досегавши највиши статус који је у педагогији тада био могућ. УМилану се Августин упознао са епископом Амвросијем. Фасциниран његовом језичком инспирацијом и библијском егзегетком, Августин се од тада кретао само још у хришћанским круговима. Библију је открио изнова за себе. Посебно га једирнуло богословље Св. Ап. Павла, те се накнадно (пре)обратио хришћанству. Десет година доцније ће он описати свој преображај у "Confessiones" (”Исповестима”). Ово дело се чита као молитва, а описује време његових првих четрдесет година. Једну посебну улогу у животу овог значајног богослова-философа има следећи кључни догађај: седећи у врту чуо је дечји глас који га позива да чита Библију. Италијан би рекао: se non è vero, è ben trovato. Онда је насумице отворио Посланице Апостола Павла, и то што је ту прочитао до те мере га је фасцинирало да је одлучио да се са једномислећим пријатељима повуче изван Милана и свему световном окрене леђа. Ту се Августин подвизавао у монашком животу и аскетском уздржању, сав концентрисан на своје студије.
На Васкрс 387.г. крстио га је епископ Амвросије. Августин се потом вратио у свој родни град, у коме је основао монашко братство, живећи хришћанско-философским начином живота. Године 391.г. био је рукоположен, против своје воље, усвештенослужитеља и нешто доцније хиротонисан у епископа. Остатак свога живота провео је у малом месту Hippo Regius, односно данашњој Анаба у Алжиру. Отуда се он апострофира као Августин Ипонски. Ту је деловао као пастир, помажући становницима који су западали у невоље или болесницима.
Августинова радна енергија је била енормна: као што је то за Оца Цркве типично, он је интерпретирао Свето Писмо својимзнањем из различитих дисциплина и философије, развивши теологију која је бујно превазилазила границе дотадашње теологије. Револуционарна је била његова теологија историје, коју је он положио у своме спису "De civitate Dei (”Божја држава”). На то га је мотивисало освајање и пљачка Рима од стране Западних Гота. У том спису излаже своје основне мислио вери и историји. По његовом мишљењу, испуњење људи и историје збива се у оностраном, есхатолошком, трансценденталном. Живот у овостраном свету је ходочашће, које треба у вечном миру да нађе свој телос, своје савршено испуњење.
Методолошки је Лејн Фоксова лектира ”Исповести” врло изражајна: ми пратимо пут самопроналажења човека усопственим аутобиографским записима, као и литерарност ”Исповести”, те преко стилизације живота у гесту истинољубивости, иако он Августина држи за реч при помињању појма сумње. Можда би се набораног чела могло рећи да књига не обилује никаквом иновативном реториком, не нуди никакве ревизионистичке приступе или нове теоријске моделе, нити се кити некаквом апартном појмовношћу.
Лејн Фокс познаје интернационалну стручну литературу како на немачком, тако и на француском. Аутор има јасна гледишта када је, на пример, реч о значају манихејизма код Августина. Фоксова биографија Августина је, у најбољем смислу речи, литерарна, настала кроз хоризонте човека у слоновачи и изван ње. То је изванредан историјски портрет који је у енглеској штампи дочекан са ловорикама; „Guardian“ га је назвао ”високом духовном књигом”. Томе суду се и потписник ових редова беспоговорно придружује.
протојереј-ставрофор Зоран Андрић (Минхен)
