+Роксанда Тимотијевић (1933 – 2014)

Петнаестог дана априла месеца 2014. године, после краће болести, упокојила се Роксанда Тимотијевић.

Рођена је 11. октобра 1933. године у Неготину. Као дипломирани историчар уметности долази у Призрен септембра 1961. године, где ће примити службу кустоса културно-историјских споменика града Призрена, у првом реду цркава, за које ће животно бити везана до краја свог живота. Припремала је и књигу о призренским старинама која је настајала као плод дугогодишњег студиозног и преданог проучавања споменичког наслеђа града Призрена. Ту, у Призрену, упознаће свог супруга, тада младог професора, касније ректора Призренске богословије, проту Милутина Тимотијевића, са којим ће родити шесторо деце. Две кћери, Сара и Јована, удате су за нишке проте, а син Предраг је свештеник при храму Св. Василија Острошког у Београду. Свим својим бићем је прионула уз Цркву и тако је васпитавала своју децу. Сазревали су, и као људи и као хришћани, под будним оком и очинском бригом Епископа рашко-призренског, касније Патријарха српског, Павла, и та повезаност ће оставити трага на њима.  

Нелажна је реч Господња: ''Ко у мене верује ако и умре, живеће (Јн. 11,25) и васкрснућу га у последњи дан'' (Јн. 6,40). Коме није позната Роксандина вера која је чинила унутарњу садржину њеног срца, скривеног у слабашном сасуду њеног тела? И то вера у Бога Живог, Бога Васкрситеља; вера која све осмишљава и којом је храбро, хришћански храбро, ходила у овоме свету, у њој тражећи утеху у свакој својој муци, и у њу погружавајући сваку своју радост. А у животу Роксандином било је и радости и туге. Њена непроболна рана је била губитак сина Михајла. А највећа радост су јој, свакако, била унучад: једанаест унучади и троје праунучади. Било је дирљиво гледати ту дечицу која су, попут најлепшег венца, окруживала њен одар. 

Коме није позната њена нелажна нада, њена љубав и према Богу и према ближњем? Јер, поч. Роксанда је била жена која се трудила да у своме животу оствари идеал хришћанског живота, и као супруга и као мајка и као сестра у Христу. Као многодетна и узорита мајка-хришћанка добила је златни орден Мајке Југовића Епархије рашко-призренске. Све је код ње било заквашено Јеванђељем. Своме супругу је била веран сапутник на нелаком животном путу; оштар, али и најобјективнији критичар, увек чувајући границе Закона Божјег, деци – јеванђелски васпитач; а свима близак и искрени пријатељ. Бог, породица, држава – то је био њен систем вредности. Била је непретенциозни и предани интелектуалац, и волела је свој светосавски род. И кротост њена, смерност, молитвеност, доброта ... све је сведочило о отмености њене племените и бесмртне душе. А она је себе обесмртила бесмртном вером, бесмртном надом и бесмртном љубављу. Управо је зато наша врла Протиница пример праве и истинске хришћанке.

Смрт је ваистину последњи непријатељ човеков. Но, Христос је над смрћу извојевао вечну победу. У томе се и састоји блага вест његове божанске науке - смрт више нема власти над човеком. Тим сазнањем је поч. Роксанда дисала и у том убеђењу је издахнула и кренула на блажени пут, јер јој је, чврсто верујемо, припремљено место покоја. Зато је испраћена како доликује, онако како се испраћају они који су знали како да проживе свој живот: са молитвеним песмама уместо надгробног ридања. Опело је, у цркви Часнога крста на нишком Новом гробљу, на Велики четвртак, 17. априла,  служио Свјатјејши Патријарх Иринеј, уз саслужење мноштва свештенослужитеља. Патријарх Иринеј је покојну Роксанду познавао још из времена када је био професор и ректор Богословије у Призрену. Он се у име окупљених дирљивом беседом опростио од покојнице веома пластично описавши њен лик као узорите хришћанске супруге, мајке, баке, упућујући ожалошћеној породици речи јеванђелске утехе.

Растанак, иако привремен, болан је за све који су имали срећу и благослов да је познају. Благодарни смо Богу за радост сусрета и познавања; за благослов што је била део наших живота и ми део њеног живота. Недостајаће свима. И нашој малој парохијској заједници у којој је првенствовала и богослужења украшавала својим дивним појањем.

И, уместо да на Велики четвртак у нишкој Саборној цркви слуша богослужбену песму ''Разбојника благоразумнаго...'' коју је необично волела, наша Протиница је похитала ка својој небеској Отаџбини да се тамо сретне са Благоразумним разбојником и својом рано преминулом децом у невечерњој светлости Васкрслога Христа.

Нека ти је вечан спомен, достојна блаженства сестро наша Роксанда!

свештеник Дејан Крстић

наставник Богословије у Нишу