Романо Гвардинијеви импулси – данашњи изазови
(Mensch und Liturgie. Romano Guardinis Impulse – heutige Herausforderungen, Katholische Akademie in Bayern, München, Freitag 2.März 2018)
По благослову админстратора Епархије франкфуртске и целе Немачке, епископа аустријско-швајцарског Андреја, потписник је 2. марта о.г. био учесник целодневног семинара у Католичкој акакдемији у Баварској у Минхену посвећеног једном капиталном делу Романа Гвардинија (1885-1968). Аутор је рођен као Микеле Антонио Мариа Гвардини у Верони и био је угледни католички свештеник, религиозни философ и теолог. Његово философско-теолошко дело је прихваћено у читавом свету.
Пре тачно 100 година, 1918.г. овај аутор је објавио свој програмски спис ”Vom Geist der Liturgie“ (”О духу Литургије”). Пред крај Првог светског рата, у време када су велике промене у политичком, друштевном и на духовном пољу биле централна тема, људима је била потребна нова оријентација, требало је да се препород и обнова догоде из духа Литургије. Између 1933. и 1939. године држао је Гвардини један колег у Берлину у коме је било речи о томе да човек мора стајати у средишту духовног препорода. Тако су in nuce конципиране основе једне нове савремене антропологије, у чијем је средишту стајао појам ”персоне”. То је био генетички моменат у настанку овог дела. Појмови ”Човек” и ”Литургија” су остали полови у Гвардинијевом философско-теолошком делу око којих су кружиле теме његовог мишења.
А данас? Философска рефлексија о човеку постала је проблематична: шта значи појам ”персоне”, о томе се укрштају копља. И прилаз Литургији данас има нешто измењен карактер. Њена символика и језик добијају другачије семантичке примесе и шумове. Сам Гвардини се пред крај живота питао да ли је модеран човек још «liturgiefähig» ”способан за Литургију”?
Стогодишњица Гвардинијевог епохалног дела била је повод за relecture–”накнадно читање” и промишљање овог дела које је означило столеће у литургичкој књижевности. Штефан Лангбајн је у своме предавању ”Настанак и фазе њиге ‚О духу Литургије' 1917-1934» настојао да реконструише основне структуралне слојеве књиге која је очигледно композиција различитих мањих ауторових списа, као што су ”Литургијске молитве”, ”Литургијска заједница”, ”Литургијска символика”, ”Литургија као игра”, ”Примат логоса над етосом”. Из Гвардинијеве преписке је једнозначно показано да је ово дело било изложено сталним ревизијама, како језичко-стилистичким, тако и еклисиолошким.
У предавању насловљеном ”Персона и игра. Човек и Литургија код Романа Гвардинија”, које је прочитала Гунда Бриске, уместо њеног оболелог мужа као референта Мартина Брискеа, доцента догматике и теолошке пропедевтике на универзитету у Фрибургу у Швацарској, било је речи о Гвардинијевом појму ”персоне” (диференцирању ”света” и ”личности”), као и о односу персоналности у ”ја-ти-односу према Богу у Евхаристији. Тема преласка у модус слободе литургијске игре и слављењу Литургије као акт слављења Бога и хуманизацијом човека.
Хана-Барбара Герл-Фалковиц, професорка религиозне философије на универзитету у Дрездену, излагала је на тему ”Литургија као школа живота. Покушај једне телесномишљене антропологије”, настојећи да у светлу Гвардијевог схватања Литургије изложи критици тезе ”Gender-теорије” којима се телесност у духу новог картезијанизма прокламише као ”не-стварни, пасивни објект и конструкција”. Референткиња је овде пледирала за Гвардинијево учење о телесности као литургичкој афирмацији. У вечерњој сесији је професор Томас Бухајм, професор философије на универзитету у Минхену, у своме предавању ”Шта су личности? Рефлексије о једном проблематичном појму” настојао да осветли нека Гвардинијеве тезе о ”онтолошкој чињеничности да појам персоне не постоји у изолованости”. Његова тезе је гласила ”Персоне постоје само у плуралу”, ослањајући се на једну тезу минхенског философа Роберта Шепмана.
Да ли су сви људи персоне или не само људи? Овако је гласило једно питање Бухајма. Сви људи су персоне, али све персоне не морају бити људи. На чему почива исказ да су сви људи персоне? На својству њихове разумности или спосбности да говоре? Ни сви људи нису увек разумни, ипак су персоне. Али и роботи могу бити разумни, али не и персоне. Бухајм налази да појам персоне има двоструки корен: у природи оригиналне датости/својства једног бића (Ursprungsbeschaffenheit eines Wesens), односно путева животног наслеђа (филијације) и једне биографске животне ситуације.
У предавању насловљеном ”Живот пред Богом. Романо Гвардини и Литургија у савременом добу”, изложио је своје тезе литургичар проф. Александер Церфас са универзитета у Салцбургу, показавши идејну тиологију Гвардинијевог литургичког учења почивају како на фундаментима Литургије римског ритуса, тако и на теолошким изворима који га приближавају православном предању, као што су, на пример, тезе Амвросија Миланског (+ 397), De mysteriis, или Кирила Јерусалимског ( + 386) из његових ”Мистагошких катехеза”.
У живој и делимично контроверзној дискусији још једном је истакнуто проминентно место, готово ”култне књиге” који је постао овај Гвардинијев спис, чиме је окончан овај семинар. Како је ова година не само стогодишњица ове књиге, већ и 50-годишњица смрти Романа Гвардинија, то ће 1. октобра ове године Рајнхард кардинал Маркс, надбискуп Минхена и Фрајзинга, служити мису у универзитетској капели Св. Лудвига, оној универзитетској капели у којој је Гвардини држао легендарне омилије као професор универзитета у Минхену, надахњујући не само теолошки заинтетресовану публику, већ и целокупну академску јавност, тиме дајући импулсе духовног преображаја у литургичком духу који до данас делују.
Протопрезвитер-старофор Зоран Андрић (Минхен)
