Рождество Христово - Божић

Рoђење Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа

А кад се наврши време посла Бог Сина Свог Јединородног (Гал. 4, 4), да спасе род људски. И кад се испуни девет месеци од благовести, коју јави архангел Гаврил Пресветој Дјеви у Назарету говорећи: Радуј се, благодатна! … ево зачећеш и родићеш Сина (Лк. 1, 28. 31), – у то време изиђе заповест од ћесара Августа, да се попише сав народ у царевини римској. Сходно тој заповести требаше свако да иде у свој град и тамо се упише. Зато Јосиф Праведни дође с Пресветом Дјевом у Витлејем, град Давидов, јер обоје беху од царског колена Давидова. Па како се у тај малени град слеже много народа ради пописа, не могоше Јосиф и Марија наћи конака ни у једној кући, због чега се склонише у једну пећину овчар ску, где пастири овце своје затвараху. У тој пећини, а у ноћи између суботе и недеље, 25. децембра роди Пресвета Дјева Спаситеља света, Господа Исуса Христа. И родивши Га без бола, као што Га је и зачела без греха, од Духа Светога а не од човека, она Га сама пови у ланене пелене, поклони Му се као Богу, и положи Га у јасле. Потом приђе и праведни Јосиф, и он Му се поклони као божанском плоду девичанске утробе. Тада дођоше и пастири из поља, упућени од ангела Божјег, и поклонише Му се као Месији и Спаситељу. И чуше пастири мноштво ангела Божјих где поју: Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14). У то време стигоше и три мудраца с Истока вођени чудесном звездом, с даровима својим: златом, ливаном и измирном, и поклонише Му се, као Цару над царевима, и дариваше Га даровима својим (Мт. 2, 11).

Тако дође у свет Онај, чији долазак би проречен од пророка, роди се онако како би проречено: од Пречисте Дјеве, у граду Витлејему, од колена Давидова по телу, у време када више не беше у Јерусалиму цара од рода Јудина, него цароваше Ирод туђин. После многих Својих праобраза и наговештења, изасланика и весника, пророка и праведника, мудраца и царева, најзад се јави Он, Господар свега и Цар над царевима, да изврши дело спасења људског, које не могаху извршити слуге Његове: ни ангели, ни људи, нити ма које друго створење. Јер је требало спасти људе од греха, смрти и ђавола. А само је Бог јачи од ђавола и његових главних злотворних сила: греха и смрти. То спасење је извршио оваплоћени Бог – Богочовек Христос Исус, који у Богочовечанском телу Свом – Цркви и спасава људе од греха, смрти и ђавола, спасава их светим божанским Тајнама и светим еванђелским врлинама. Зато Њему нека је вечна слава и хвала и поклоњење од свих бића људских у свима световима. Амин.

 Повест о Рођењу Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа[1]

Рођење Исуса Христа би по обручењу Преблагословене Матере Његове, Пречисте Дјеве Марије, Јосифу, човеку праведном и већ старом, коме беше осамдесет година. Пречиста Дјева би дата њему, по сведочанству светог Григорија Ниског[2] и светог Епифанија Кипарског,[3] под видом супружанства, да он чува Њено девство и да се стара о њој. А још пре него што стадоше живети заједно нађе се да је Она трудна од Духа Светога. Јер Јосиф бејаше привидни муж Маријин, а у ствари чувар посвећене Богу девичанске чистоте Њене, и очевидац и сведок беспрекорног живота Њеног. Јер Господу би угодно да утаји од ђавола тајну Свога оваплоћења од Пречисте Дјеве, покривши супружанством девство Своје Пресвете Матере, да враг не би дознао да је то она Дјева за коју пророк Исаија рече: Ето, девојка ће затруднети (Мт. 1, 23; Ис. 7, 14).

О томе сведочи свети Атанасије, архиепископ Александријски, говорећи: „Јосиф беше дужан послужити тајни, да би се Дјева, као имајући мужа, славила,[4] и да би сама ствар остала сакривена од ђавола, те да он не би сазнао на који ће начин Бог благоволети боравити с људима“.[5] И свети Василије Велики вели: „Обручење с Јосифом би извршено, да би се од кнеза овога света, ђавола, сакрило оваплоћење Сина Божија“.[6] То исто каже и свети Јован Дамаскин: „Јосиф се обручује Марији као муж, да би ђаво, не знајући о безмужном рођењу Христовом од Дјеве, одступио, тојест престао побуђивати Ирода и подстицати Јевреје на завист. Јер ђаво, још од времена када прорече Исаија: „ето, девојка ће затруднети и родити“, будно мотраше на све девојке, да која од њих не затрудни без мужа и не роди остајући девојка. Божји промисао устроји обручење Дјеве Марије Јосифу, да би се од кнеза таме сакрило и девство Пречисте Богородице и оваплоћење Бога Логоса“.

Још пре извршења супружанске тајне, нађе се да је Пречиста Дјева Марија трудна од Духа Светога, и растијаше света утроба Њена смештајући у себи несместивог Бога. Но нарочито Њена трудноћа постаде јасно приметна када се Она после тромесечног боравка код Јелисавете врати дому своме,[7] и Божанствени плод с дана на дан растијаше у Њој и приближаваше се дан порођаја. Увидевши то, Јосиф утону у велику недоумицу и тугу, јер мишљаше да је Она погазила завет девствености. Веома смућен, старац говораше у себи: Ја је не познах, и чак се ни помишљу не огреших о њу, а ето Она је бременита. Авај, како се то десило? ко је преласти? Просто не знам шта да радим. Да ли да је изобличим као законопреступницу, или да прећутим због срамоте и њене и моје? Ако је изобличим, Она ће несумњиво, по закону Мојсијевом, бити засута камењем, и ја ћу испасти као мучитељ, који ју је предао на љуту смрт. Ако пак прећутим не изобличивши је, онда ће ми удео бити с прељубочинцима. О, шта ћу да радим? Не знам. Отпустићу је тајно, нека иде куда хоће. Или ћу ја сам отићи од Ње у далеку земљу, да очи моје не виде такву срамоту.

Размишљајући у себи тако, праведни Јосиф приступи Дјеви Марији, како о томе сведочи свети Софроније, патријарх Јерусалимски,[8] и рече јој: Марија, шта је то што у тебе видим? за поштовање – срамоту, за радост – тугу, уместо хвале донела си ми презрење; од свештеника у храму ја те примих беспрекорну. А шта сада видим?[9] – И свети Атанасије Александријски овако говори о томе: Јосиф, видећи да је Дјева Марија трудна, но не знајући какво је скупоцено благо у њој, сав смућен питаше је: „Шта се то догоди с Тобом, Марија? Ниси ли Ти она чесна Девојка, васпитана у свештеним притворима храма? Ниси ли Ти она Марија која није хтела ни погледати у лице мушкарца? Ниси ли Ти она Марија коју свештеници нису могли наговорити да ступи у брак? Ниси ли Ти она која се заветовала ружу девствености сачувати неувенљивом? Где је палата Твоје целомудрености? Где је беспрекорни вајат Твоје девствене чистоте? Где је Твоје стидљиво лице? Ја се стидим, а Ти си смела пошто ја скривам грех Твој“.

Када Јосиф говораше ово Светој Дјеви, – о! како се стиђаше Она: пречисто Јагње, беспрекорна голубица, целомудрена Дјева, црвенећи у лицу од таких речи Јосифових! Не смејаше Она да му открије благовест донесену Јој Архангелом и пророчанство изречено о Њој Јелисаветом, да не би испала славољубива и хвалисава. То истиче и гореспоменути свети Атанасије, стављајући Јој у уста овакве речи к Јосифу: Ако ја сама будем говорила теби о себи, онда ћу испасти сујетна. Стрпи се мало, Јосифе, па ће те пастири обавестити о мени. – И ништа друго не говораше Дјева Марија Јосифу до ово: Жив је Господ који ме досад чува у беспрекорној девствености, те не познах грех, и нико се не дотаче мене, а што је у мени јесте од Божје воље и дејства.

Међутим Јосиф као човек мишљаше по човечански, сматрајући да је Њена трудноћа од греха. Али, будући праведан, не хте је срамотити, већ намисли тајно је пустити; или, како се вели у сиријском преводу: он намисли тајно је оставити, тојест отићи од Ње некуда далеко. А када он тако помисли, гле, ангео Господњи јави му се у сну, говорећи: „Јосифе, сине Давидов, не бој се узети Марије жене своје“. Ангео зато назива Дјеву женом Јосифовом, да би у Јосифу уништио мисао о прељубочинству, јер Јосиф мишљаше да је Марија зачела од прељубочинства. Ангео као да вели Јосифу: „обручница је твоја жена, а не неког другог мужа“. О томе блажени Теофилакт каже: „Ангео назива Марију женом Јосифовом, показујући тиме да се обручница његова није оскврнила с другим. А назива је женом његовом још и зато, да би се заједно са девственошћу поштовао и законити брак“. Тако расуђује и свети Василије Велики: „Ангео назива Марију и Дјевом и обручницом мужу, да би се и девству одало поштовање и брак не био укорен. Девство дакле би изабрано за свето рођење, а обручење, које је почетак брака, би извршено по закону зато, да не би ко помислио да је од безакоња оно што се има родити; а још и зато, да би Јосиф био стални сведок Маријине чистоте, те да је не би стали клеветати како је Она, тобож, оскврнавила своје девство. Јер у лицу свога обручника Јосифа Она имађаше сведока и чувара свога живота“. Речи ангела Јосифу: „не бој се узети Марије жене своје“, по тумачењу светог Григорија Ниског и блаженог Јеронима, значе: „прими жену своју по обручењу, а Дјеву по њеном завету даном Богу“; јер Она јесте прва у Израиљском народу девојка која се заветова Богу очувати неоскврњеним девичанство своје до краја живота. „Не бој се, јер оно што се у њој зачело од Духа је Светога“. А родиће Она Сина, и ти Му надени име као отац, иако немаш удела у Његовом Рођењу. Јер пошто је обичај да очеви дају имена својој деци, као што Авраам даде своме сину име Исаак (1 Мојс. 21, 2), тако и ти, премда ниси природни већ само тобожњи отац Детенцету, послужићеш Му као отац наденувши Му име. – Свети Теофилакт овако говори Јосифу од лица Ангела: „Премда ниси имао никаквог удела у Рођењу Детенцета, ипак хоћу да ти дам звање оца, да би ти и име дао Детенцету; ти ћеш Му наденути име, мада Оно и није твој пород; но тиме ћеш учинити оно што је својствено оцу. А које име? Исус, што значи Спаситељ, јер ће Он спасти људе Своје од грехова њихових“.

Јосиф, пробудивши се од сна, учиНи као што му заповеди ангео Господњи и узе жену своју, обручену њему, а Дјеву беспрекорну, заветом девства посвећену Господу, и Матер Владике која заче Спаситеља света од Духа Светога. Он је узе као обрученицу своју, с љубављу Јој одајући велико поштовање као Дјеви Господњој, и служећи Јој богобојажљиво и са страхом као Матери Спаситељевој.

„И не знађаше за њу док не роди“ (Мт. 1, 25), тојест, по објашњењу блаженог Теофилакта, никада је он не познаде као жену. Јер како је Он, будући праведан, могао познати Њу, када му Она беше дата из храма Господњег не ради брака, већ ради чувања њенога девства под видом брака? Како се он могао дотаћи девице Господње која је обећала Богу вечно девство? Како се он могао коснути Свебеспрекорне Матере Господа свога и Саздатеља? А што се тиче Еванђелских речи: „док не роди“, треба имати на уму да у Светом Писму израз „док“ обично означава време које не престаје. Јер и Давид каже: „Рече Господ Господу моме: сједи мени с десне стране, док положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим“ (Псал. 109, 1). Ове речи не значе да ће Господ – Син само дотле седети с десне стране Господа – Оца, док Он не положи непријатеље Његове за подножје ногама његовим; него оне значе то, да ће Господ Син, и пОшто Му непријатељи буду положени под ногс Његове, још славније седети као Победитељ у бесконачне векове. Слично томе пише се и о светом Јосифу: „не знађаше за њу док не роди“. Ове речи значе не као да је он њу потом имао познати, како су то неки јеретици сматрали, што је туће Православној цркви, него да се по Рођењу таквога Сина који беше Бог оваплоћени, и после толиких чудеса која се догодише у време Рођења Његова, којих Јосиф беше очевидац, овај благочестиви старац не само не смејаше дотаћи Ње него је и дубоко поштоваше као слуга госпођу своју, служећи Јој као Матери Божјој са страхом и трепетом. О тој речи „док“ свети Теофилакт пише овако: „Свето Писмо обично тако говори; као на пример ово о потопу: не врати се гавран у ковчег док не пресахну вода „а земљи (1 Мојс. 8, 7), а он се и после тога вратио није. И Христос каже: Ја сам с вама до свршетка века (Мт. 28, 20). А зар по свршетку века Он неће бити с нама? Напротив, тада ће Он још више, у бесконачне векове, бити с нама. Тако се и овде каже: „док не роди“, тојест: Јосиф не позна Пресвету Дјеву ни до Рођења, ни по Рођењу, као што ће Господ и у току века, и по свршетку века, бити с нама неодступно. Јер како се Јосиф могао коснути Пречисте Дјеве, пошто је сазнао о неисказаном Рођењу од Ње Спаситеља?“

Из свега досад реченога јасно се показује да је Пречиста Богородица и по зачећу и по трудноћи сачувала беспрекорно девство. А када се исти Ангео јави Јосифу после Рођења Христовог у Витлејему и у Егииту, пошто се Јосиф већ био уверио у чистоту Маријину и о Рођењу Богомладенца од Духа Светога, тада Ангео не назива Пречисту Дјеву Марију женом његовом већ Мајком Рођенога, јер у Еванђељу пише овако: А кад мудраци отидоше, гле ангео Господњи јави се Јосифу у сну и рече: устани, узми дете и матер његову, (а не жену твоју), па бежи у Египат (Мт. 2, 13). И опет у Египту ангео говори Јосифу: устани, и узми дете и матер његову и иди у земљу Израиљеву (Мт. 13, 21), јасно показујући тиме да он Јосифа упућиваше не на брак него на служење Младенцу и Матери Његовој. Тако дакле, Јосиф не познаде Марију као жену не само док Она не роди Сина свога првенца, него и после Рођења Богомладенца Она остаде чедна Дјева, као што о томе сложно сведоче сви велики Учитељи Цркве.

Прича се и ово:[10] у време када Пресвета Дјева Марија беше бременита, неки књижник по имену Анин дође – пошто се ангео већ беше јавио Јосифу – кући њиховој, и угледавши бремениту Девицу, хитно оде к првосвештенику и к свему синедриону и рече им: „Тај Јосиф дрводеља, за кога ви сведочасте да је праведан, извршио је безакоње: тајно је упропастио и оскврнавио Дјеву која му би дата из храма Господњег на чување, и ето она је сада бременита“. Првосвештеник посла слуге кући Јосифовој, и нађоше Марију бремениту, као што каза онај књижник. Онда они узеше Њу са Јосифом и одведоше их првосвештенику и синедриону. Првосвештеник рече Дјеви Марији: „Заборавила си Бога ти, васпитана у Светињи над светињама; ти која си примала храну из руку ангелских и слушала певање ангелско. Шта си то урадила? – А она плачући говораше: Жив Господ Бог мој, ја сам чиста и мужа не знам. – Тада првосвештеник рече Јосифу: Шта си то урадио? – Јосиф одговори: Жив Господ Бог мој, ја сам чист од Ње. – На то првосвештеник рече Јосифу: Пошто главу своју ниси приклонио под крепку руку Божију, да би потомство твоје било благословено, и тајно си се од синова Израиљевих састао са Дјевом, посвећеном Господу на дар, зато сте ви обоје дужни попити воду изобличења, да би Господ обелоданио грех ваш пред свима.[11]

– Такав суд Бог је установио преко Мојсија; то је описано у Четвртој књизи Мојсијевој, у петој глави: ако би се у неко лице, био то муж или жена, посумњало да је учинило прељубу, а то лице не каже истину о томе, онда се таквоме лицу давала заклетвена вода уз нарочита свештенодејства и преко посебног чина. И по суду Божјем, после пијења те воде, збивало се неко изобличитељно знамење на лицу које је извршило прељубу, по коме се знамењу обелодањивало учињено безакоње. Том дакле водом, по прописаном чину, првосвештеник напоји најпре Јосифа, па онда Марију, и не догоди се на њој никакво изобличитељно знамење, тако да се народ чуђаше што се грех њихов не обелодани. Тада им првосвештеник рече: Када Господ Бог не објави грех ваш, онда идите с миром. – И отпусти их. А Јосиф, узевши Дјеву Марију, оде кући својој радујући се, и славећи Бога Израиљева.

После тога изиђе заповест од ћесара Августа[12] да се попише сав свет; и сви иђаху да се попишу сваки у свој град. Пође и Јосиф из Галилеје из града Назарета у Јудеју у град Давидов који се зваше Витлејем, јер он беше из дома и племена Давидова, да се попише с Маријом, обрученом за њега женом, која беше трудна (Лк. 2, 1-5). Витлејем је малени град, недалеко од Јерусалима на југу, поред пута што води у планински крај, ка свештеничком граду Хеврону, где бејаше дом Захаријин и где Пречиста Дјева, после Архангелова благовешћа, посети и поздрави Јелисавету, Претечину мајку. Витлејем се дакле налази на средини пута између Јерусалима и Хеврона, а од Назарета галилејскога града до Витлејема има три дана хода, и нешто више. Витлејем се назива градом Давидовим зато што се у њему родио цар Давид и у њему био помазан за цара; тамо и Рахила умре (1 Мојс. 35, 19); тамо се налази и гроб Давидова оца Јесеја. Витлејем се најпре називао Ефрата, али Јаков, када пасијаше тамо своја стада, назва га домом хлеба (= Витлејемом), провиђајући духом и предсказујући да се у том месту има родити „хлеб који сиђе с неба“ – Христос Господ (Јн. 6, 51). Близу пак Витлејема, на истоку, према Давидовом студенцу, недалеко од кога Давид једном силно ожеДни и рече: Ко би ми донео воде да пијем из студенца Витлејемскога што је код врата! (2 Цар. 23, 15), налази се пећина у каменитој гори, на којој лежи град Витлејем. Недалеко од те пећине налажаше се њива Саломије, која живљаше у Витлејему а беше рођака и Дјеви Марији и Јосифу. И кад се Јосиф приближи граду, дође време да Чиста Невеста роди, и он стаде тражити кућу за преноћиште, где би Породиља могла имати удобно место себи, да би родила на свет Благословени плод утробе Своје. Али он не нађе стана због мноштва народа који беше дошао да се попише, и беше заузео не само општу гостионицу него и сав град. Због тога Јосиф и сврати у споменуту пећину, пошто им не беше места у гостионици, а дан је већ нагињао к вечеру. Та пак пећина служаше као склониште за стоку. У њој Пречиста и Преблагословена Дјева топло се у поноћи мољаше Богу, и сва богомислијем налазећи се у Богу и горећи чежњом и љубављу к Њему, она без бола роди Господа нашега Исуса Христа, у двадесет пети дан месеца децембра.

Тако и доликоваше да роди без бола Она која заче без супружанске насладе: „не познах насладе, рече Она, јер нисам у браку.[13] А пошто Она заче чисто, тако се и породи Она без губљења девства, као што говори о томе свети Григорије Ниски: „Дјева заче, Дјева ношаше, Дјева роди, Дјева остаде; ниједно од догодивших се на земљи чуда није слично овоме“.[14] И свети Дамаскин каже: О, чуда новијег од свих древних чудеса! јер ко зна мајку која је родила без мужа?“[15] Пресвета Дјева роди Христа без мужа, као што Адам произведе Еву без жене. О томе свети Златоуст говори овако: „Као што Адам без жене произведе жену, тако и овде Дјева без мужа роди Мужа, одужујући мужевима дуг за Еву. Адам остао цео целцат пошто му би извађено из тела ребро, и Дјева остаде чедна не изгубивши девство по Рођењу Младенца“.[16] И зби се оно што је прасликовано у несагоривој купини и у Црвеном мору: „јер као што купина горећи не сагореваше, – пева Црква -, тако Дјева си родила, и Дјева си остала“.[17] И опет: „море по преласку Израиља остаде непроходно; Беспрекорна, по Рођењу Емануила, остаде чедна“.[18]

Тако, Увекдјева роди оваплоћеног Бога не повредивши Своје девство. Поред тога Она се породи без уобичајене помоћи и прислуживања бабице, као што сведочи о томе свети Атанасије Александријски, објашњавајући еванђелске речи: „роди сина свога првенца, и пови га, и метну га у јасле“ (Лк. 2, 7). Он каже: „Погледај на тајанствено Рођење Дјеве: Она сама роди, и сама пови Младенца. Код мирских жена једна рађа а друга повија; код Пресвете пак Дјеве није тако. Она сама роди, и сама пови; сама безболна мати и неучена бабица, Она не допусти никоме да се нечистим рукама дотакне Пречистога Порода: сама Она послужи Рођеноме од Ње, и пови Га, и метну Га у јасле“. Тако и свети Кипријан: „У Рођењу и после Рођења Дјева Божанском силом остаде дјева; Она која се породи без бола, не беше Јој потребна никаква услуга од стране бабице, него сама би породиља и служитељка Породу, и Своме милом Чеду указује побожно старање: милује Га, грли, љуби, даје Му сису; и све то Она чини радосно, без икаквог бола, без икакве немоћи природе, који су природни при порођају“. Тако дакле Она своме Божанском Породу послужи својим девојачким рукама, не чекајући рођаку своју старицу Саломију, по коју Јосиф оде да је позове да послужи Пресветој Дјеви. Али Саломија дође када већ све беше свршено, јер Она која роди, Она и послужи, носећи Младенца, повијајући Га, и мећући Га у јасле.

Свети свештеномученик Зинон епископ[19] саопштава и ово: када бабица дође, она не верова да је порођај био девствен и да није повредио девство Породиљино, и стараше се да истинитост тога провери на начин својствен бабичкој вештини. Али она одмах искуси казну за дрски поступак свој: јер рука која се дрзну да то провери, изненада би захваћена неком страховитом огњеном болешћу и сасуши се. Када пак она своју сасушену руку прислони на Божанског Младенца, рука се тог часа исцели и постаде здрава као што је и раније била. Тада Саломија поверова да Мати јесте Дјева, а Младенац – Бог.[20]

После тога Девствена Породиља и необична Служитељка Своме Породу, повивши Сладчајше чедо Своје у ланене, беле, чисте, танане пелене, благовремено спремљене и из Назарета донесене, и метнувши Га у јасле што беху у тој пећини, поклони Му се као Богу и Створитељу. То спомиње блажени Јосиф, писац канона,[21] када се обраћа к Пречистој Дјеви оваким речима: Дјевице, држећи у рукама Оваплоћеног и Обавијеног човечјим обличјем, и поклањајући Му се и целивајући Га матерински, Ти Му говораше: Чедо преслатко, како ја овако држим Тебе који руком држиш сву твар?[22] Нема сумње да се Богодјевица поклони до земље Рођеноме од Ње који лежаше у јаслама; и њих са удивљењем окружаваху невидљиво ангелски чинови, као што о томе сведочи Црква говорећи: Ангели окружаваху јасле као престо херувимски, јер пећину у којој лежи Господ гледаху као небо.[23] А уз јасла беху привезани во и магарац, да се испуни Писмо: Во познаје господара свога и магарац јасле господара свога (Ис. 1, 3). А тај во и магарац беху доведени Јосифом из Назарета. Магарац би доведен због бремените Дјеве, да би је носио на себи за време пута; а вола доведе Јосиф да га прода, и тако исплати дужни данак цару и себи купи све што је потребно. Стојећи за јаслима, обе те бесловесне животиње својом паром загреваху Младенца у то зимско време, и на тај начин служаху своме Господару и Творцу. А и Јосиф се поклони и Рођеноме и Родившеј јер тада познаде он да Рођено од Ње јесте од Духа Светога. О томе свети Атанасије вели ово: „Заиста Јосиф не знађаше Њу док Она не роли Сина свога првенца; све док Дјева ношаше у утроби својој Зачето, Јосиф Је не знађаше, не знађаше шта је у Њој, шта се у Њој збива. А када Она роди, тада он познаде: тада познаде Јосиф Дјеву, каква бејаше сила у Њој, и шта се Она удостоји постати;. тада познаде он видевши Дјеву где доји и у исто време чува своје девство неприкосновеним; тада познаде он када Дјева роди, али не искуси оно што је својствено породиљама; тада познаде он да Несециви Камен даде силу Духовноме Камену;[24] тада познаде Јосиф да се на Њу односе речи пророка Исаије: „Ето, девојка ће затруднети“ (Ис. 7, 14)“. – Ове речи светог Атанасија потврђују, да је у то време Јосиф познао силу тајне, и познавши поклонио се са страхом и радошћу, благодарећи оваплоћенога Бога што га удостоји да буде очевидац и служитељ ове тајне.

Што се тиче дана у који се збило Рођење Христово, многи поуздани писци тврде да је то било у поноћи између суботе и недеље. А то се слаже и са Шестим Васељенским Сабором, који објашњава да се недеља празнује и са тог разлога што се Господ Христос родио у тај дан: „јер у тај дан Господ створи светлост; у тај дан Господ благоизволе родити се; у тај дан Он прими крштење у Јордану од Јована; у тај дан сам премилостиви Искупитељ рода људског васкрсе из мртвих ради спасења нашег; у тај дан Он изли Духа Светога на ученике Своје“. Јер као што се тачно зна: Господ Христос се заче у девичанској утроби на Благовести у петак, и у петак пострада; тако се Он у недељу роди, у недељу и васкрсе. И доликоваше Христу да се роди у недељу – дан у који Бог рече: „Нека буде светлост“, и у који „би светлост“ (1 Мојс. 1, 3) у тај исти дан требало је да и Он сам, Светлост Вечна, засија свету. А да се Христос имао родити ноћу, и у који час ноћи, пророчки је предсказано у Књизи Премудрости Соломонове, где се каже: „Јер када кротка тишина зали све, и ноћ у своме току достиже средину, сиђе с неба од царских престола Свемогућа Реч Твоја, Господе, као страшни ратник на средину пропале земље“ (Прем. Солом. 18, 14-15).

Збише се и чудеса велика по васељени у време Рођења Христова. Јер у онај сами час у који Господ наш изиђе кроз чистотом запечаћена девичанска врата, изненада у тој пећини потече из камена извор воде, а у Риму изби из земље извор јелеја и потече у реку Тибар. Храм идолски, називан вечним, сруши се; идоли се испоразбијаше, и на небу се показаше тамо три сунца. А у Шпанији те ноћи појави се облак светлији од сунца; у Јудејској пак земљи виногради енгадски процветаше у зимско доба. Но дивније од свега беше оно што је описано у Еванђељу, када ангели с песмопојем сиђоше с неба и јасно се показаше људима. А догоди се то овако. Према оној пећини у којој се роди Христос, по сведочанству блаженога Јеронима, нахођаше се врло висока кула, звана Адер, у којој живљаху пастири стада. Тамо, те ноћи, тројица њих беху будни и чуваху своје стадо. И гле, врховни међу Небеским Силама, ангео, за кога свети Кипријан мисли да је свети благовесник Гаврил, јави се њима у великом сјају, блистајући небеском славом, којом и њих обасја. Видевши га они се веома уплашише. Но појављени ангео, наредивши им да страх одбаце и да се не боје, објави им радост која је Рођењем Спаситељевим дошла свему свету. Притом он им указа на знак истинитости своје благовести, рекавши им: наћи ћете дете повијено где лежи у јаслама (Лк. 2, 12). Док им ангео говораше то, одједном се чу у ваздуху појање мноштва небеских војника који слављаху Бога и певаху: Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 13-14). После тог јављења ангела и певања небеских војника, пастири се посаветоваше и хитно одоше до Витлејема да виде је ли истина што им ангео каза. Када дођоше, они нађоше Пречисту Дјеву Марију Богородицу, и светог Јосифа њеног обручника, и Дете повијено где лежи у јаслама. И поверовавши чврсто да је то Христос Господ, очекивани Месија, који је дошао да спасе род људски, Они му се поклонише, и испричаше све што видеше и чуше, и што им би речено од ангела о овом Детенцету. И сви који чуше: Јосиф, Саломија и они који у то време беху дошли тамо, дивише се томе што им казаше пастири; а нарочито Пречиста Дјева Мати све речи ове чуваше и слагаше их у срцу своме. И вратише се пастири славећи и хвалећи Бога (Лк. 2, 15-20).

Тако се зби Рођење Исуса Христа, Господа нашег, коме и од нас грешних нека буде част и слава, поклоњење и благодарење, са беспочетним Оцем Његовим и са Вечним Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

 Повест о поклоњењу мудраца

 Када се Исус роди у Витлејему Јудејскоме у дане Ирода цара, гле дођоше мудраци од истока (Мт. 2, 1), – не из једне одређене источне земље него из разних земаља, као што се то види из дела светих Отаца, који на разне начине говоре о томе. Неки од светих Отаца мисле да су мудраци били из Персије. Тако мисле: свети Златоуст, свети Кирил Александријски, блажени Теофилакт и други. А тако мисле због тога што је у то време тамо врло високо стајала наука звездочатаца,[25] и тамо нико није могао постати цар док претходно не изучи ту науку. Други пак од Отаца сматрају да су мудраци били из Арабије. Тако сматрају свети мученик Јустин Философ, свети Кипријан, свети Епифаније. А тако сматрају због тога што је та земља била веома богата златом, тамјаном и измирном. А неки свети Оци мисле да су мудраци дошли из Етиопије, јер је отуда дошла некада царица Савска, тојест етиопска, у Јерусалим, да чује премудрост Соломонову (3 Цар. 10, 1-13), што је, по тумачењу блаженог Јеронима, било праобраз овог доласка мудраца к духовном Соломону – Христу, који је Божија премудрост.[26] А и Давид говори: Етиопија ће пружити руке своје к Богу (Псал. 67, 32).

Уосталом, све споменуте земље су на истоку и граниче једна с другом; оне изобилују златом, тамјаном и мирисима; у свима се њима веома неговало чаробњаштво и звездочатство; притом мудрацима у тим земљама није било непознато Валаамово пророштво о звезди која је имала засијати, а које се пророштво предавало из рода у род усмено и писмено. Може се сматрати као највероватније ово: један је од мудраца био из Персије други из Арабије, а трећи из Етиопије. О томе имамо указање у пророштву Давидовом, где је речено: Цареви Тарсиски и острвљани донеће даре, цареви Арабијски и Савски даће данак (Псал. 71, 10). А ово Давид предсказа, како претпостављају тумачи Светога Писма, о мудрацима који су имали доћи ка Христу с даровима. Речи Давидове: „цареви Тарсиски“ означавају „прекоморске“, јер Тарсис означава „море“, те тако под тим треба разумети Персију, земљу „за морем“. Речи пак: „цареви Арабијски“ јасно указују на Арабију. А реч „Савски“ указује на Етиопију, у којој је град Сава престоница. Тако дакле ова три мудраца = волха беху из Персије, Арабије и Етиопије.

Ови се мудраци називају волси не у том смислу да се они баве демонским враџбинама, мађијама и злотворним чинима, заклињањима и бајањима, већ зато што је код Арабљана, Сиријаца, Персијанаца, Етиопљана и других источних народа био обичај своје мудраце и звездочатце називати волсима = магима. И ова три мудраца = волха не беху дакле из средине врачара и чаробњака већ из средине најмудријих звездочатаца и философа. А називају се они и цареви, не у смислу великих царева који имају под својом влашћу многе земље, већ као они који су добили од њих власт у своме граду или у одређеној кнежевини. Јер Свето Писмо назива поглаваре појединих градова царевима, као што се то види из четрнаесте главе Прве књиге Мојсијеве. Из којих пак градова беху ова три цара, нема поузданих података; само се то зна, да су из источних земаља, да их је било тројица, према броју трију донесених дарова: злата, тамјана и измирне. Мада је сваки од њих ишао из своје земље, но вођени једном звездом, они се, по Божјем промислу, састадоше путем, па сазнавши намеру један другога наставише пут заједно идући за звездом, о којој некада предсказа преславни звездочатац Валаам рекавши: Изаћи ће звезда из Јакова и устаће човек из Израиља (4 Мојс. 24, 17). А каква је то звезда била? Свети Златоуст и Теофилакт тврде да то није била звезда из броја небеских видљивих звезда већ нека Божанска и ангелска сила која се јавила уместо звезде. Јер све звезде постоје од почетка стварања света, а ова се звезда појавила на крају векова, при оваплоћењу Бога Речи. Све звезде имају своје место на небу, а ова се звезда видела на ваздуху; све звезде обично се крећу од истока на запад, а ова се звезда необично кретала од истока на југ у правцу Јерусалима; све звезде сијају само ноћу, а ова звезда је и дању сијала слично сунцу, неупоредиво превазилазећи небеске звезде и сијањем и величином; све звезде са осталим светилима стално су у покрету и јуре, а ова звезда некада иђаше а некада стајаше, као што блажени Теофилакт вели: „Када иђаху мудраци, иђаше и звезда; а када се они одмараху, и она стајаше“.

О времену пак појаве те звезде, разни тумачи разно мисле. Једни веле да се она појавила у саму ноћ и у сами час Спаситељева Рођења од Дјеве. Али свакако није тако. Јер ако се звезда појавила у то време, како су онда мудраци из такве даљине могли стићи до Јерусалима у тако кратком року? Јосиф је, по истеку четрдесет дана после Рођења Богомладенца и по законском очишћењу у храму, одмах, не задржавајући се у својој кући у Назарету, узевши само што је најпотребније за пут, хитно кренуо у Египат. Мада неки и говоре да су ти мудраци употребили брзе коње, хитно превалили свој пут, и у тринаести дан по Рођењу Христовом стигли у Витлејем. Али то је невероватно. Јер, пре свега, они су били цареви а не брзоходци, и путовали с даровима и са многим слугама, као што доликује царском звању и части, а исто тако и са теглећом марвом и стварима потребним за путовање. Како је онда било могуће да они за тринаест дана стигну до Витлејема из Персије, Арабије и Етиопије? Поред тога они су били задржани неко време у Јерусалиму од Ирода, док Ирод није сабрао све главаре свештеничке и књижевнике и они разјаснили да се Христос има родити у Витлејему Јудејскоме. Друти тумачи, међу њима и свети Епифаније, кажу да се звезда појавила у часу Рођења Христова, али да су мудраци дошли на поклоњење после две године и затекли Христа као двогодишње Дете. Ово је мишљење засновано на томе што је Ирод наредио, да се побију сва деца од две године и наниже, по времену које је добро дознао од мудраца. Но за ово мишљење свети Теофилакт вели да је очигледно нетачно, јер васцела Црква насигурно зна да су се ти мудраци поклонили Христу у Витлејему, када се Христос налазио још у пећини. А после две године Христос се не само не налажаше у Витлејему него ни у Палестини већ у Египту. Јер по сведочанству светога Луке, после очишћења у четрдесети дан у храму где је старац Симеон срео Господа и извршено све по закону Господњем, свети Јосиф и Пречиста Дјева са Детенцетом одмах се вратише у Галилеју а не у Јудеју, у свој град Назарет а не у Витлејем; и из Назарета, по наређењу Ангела, отпутоваше у Египат. Како су онда мудраци могли, после две године наћи Христа у Витлејему?

Древни пак грчки историчар Никифор[27] вели, да се звезда појавила на истоку пре Рођења Христова на две године, и да су мудраци путовали до Јерусалима две године, те тако стигли у сами час Рођења. Наизглед, и овај се историчар слаже с оним што пише у Еванђељу о покољу деце од две године и наниже. Али и ово мишљење није веродостојно. Јер каква би то нужда натерала те мудраце да две године путују из источних земаља, када се отуда може за два или три месеца доћи до Јерусалима? Нека су они, као цареви, путовали споро и дуго, но и у том случају они нису могли пробавити на путу више од шест или седам месеци, јер источне земље, као Персија, Арабија и Етиопија, нису толико далеко од Јерусалима, да би путовање могло трајати две године.

А које би мишљење о времену појаве звезде било најверодостојније? Сматрам, мишљење светог Јована Златоуста и светог Теофилакта. Ови учитељи говоре овако: „Звезда се јави мудрацима пре Рођења Христова. Пошто су имали провести много времена на путу, зато им се звезда јави дуго времена пре Рођења Спасова, да би они могли благовремено стићи у Витлејем и поклонити се Христу док је још био у повоју“.

Обратимо пажњу на то да ови свети Учитељи не одређују тој звезди двогодишње време, већ само кажу: „дуго времена пре“, као говорећи: „неколико месеци пре“. На основу таквог тумачења ових светих Учитеља, можемо извести овакав побожан закључак: звезда се појавила на истоку у онај сами дан и час, у који благовешћу Архангела и силаском Светога Духа Бог Логос постаде тело, зачевши се у пречистој утроби девичанској. Тако дакле, на девет месеци пре Рођења Христова, на сам дан Благовести мудраци су угледали звезду на истоку, и спочетка се у недоумици чудили и размишљали каква ли је то звезда. Није ли она неки метеор који блесне у ваздуху, и предсказује неку несрећу, као што је то случај с кометама? – Да, у самој ствари та звезда је предсказивала у тим земљама несрећу за душеубицу врага, наиме: слом идола, изгнање демона, а грануће светлости свете вере. Потом схвативши да то није нека случајна звезда него има неку Божанску силу, мудраци се опоменуше древног пророштва Валаамовог, и предсказања Еритрејске сибиле[28] да ће се у Израиљу родити Господ и Цар васељене. И они закључише да ово и јесте Његова звезда, одавна предсказана.

Поверовавши чврсто да је то несумњиво тако, мудраци се потпуно спремише за пут, па кренуше из својих земаља. И путем се, као што је речено, сретоше и заједно продужише пут једнодушно. Међутим стаде истицати деветомесечни рок од појаве звезде, и приближаваше се час Рођења Христова. А н они се приближише к пределима Палестинским, и најзад стигоше у престоницу Јудеје Јерусалим, и то на сам дан Рођења Христова. А када се примицаху к Јерусалиму, звезда која их вођаше, одједном се сакри из очију. Јер да је та звезда засијала и у Јерусалиму, народ би је нема сумње угледао, и пошао за њом заједно са мудрацима ка Христу. Тада би и Ирод и завидљиве јеврејске старешине синагоге дознали где се налази рођени Христос, и превремено би Га убили из зависти. Но Божји промисао, који на најбољи начин устројава наше спасење, нареди звезди да се сакрије, једно стога да они који траже душу Детињу не би дознали где се налази пећина, а друго стога што су очи злоћудног Јеврејског народа биле недостојне видети чудесну звезду ону; и треће, да испита веру њихову, да ли ће поверовати речима тих мудраца који благовесте долазак Месијин, и да ли ће зажелети да познаду Христа, Спаситеља света; а не зажеле ли, онда нека им то буде на већу осуду. О томе блажени Теофилакт расуђује овако: Ради чега дођоше мудраци? На осуду Јеврејима, јер када волси, будући незнабошци, повероваше, какав онда изговор могу дати Јевреји? Волси дођоше из тако далеких земаља да се поклоне Христу, а Јевреји, имајући Га у својој средини, гоњаху Га“.

Када мудраци уђоше у престони град Јерусалим, они питаху о новорођеном Цару: Где је цар Јудејски што се роди? Јер видесмо звезду његову на истоку и дођосмо да му се поклонимо (Мт. 2, 2). И ова нова вест одмах удиви народ, а смути цара Ирода и све старешине јерусалимске. Цар сабравши све главаре свештеничке и књижевнике народне, питаше их: где ће се родити Христос? (Мт. 2, 4). Јер он се уплаши да му се не одузме царство, и размишљаше како би убио новорођеног Цара. Дознавши да се Христос има родити у Витлејему, он дозва мудраце и извести се од њих о времену кад се појавила звезда. Затим прикривши превару, а имајући мисао неправедну и намеру злу, рече мудрацима лукаво: Идите и испитајте тачно о детету, па ;када га нађете, јавите ми, да и ја дођем да му се поклоним (Мт. 2, 8).

Када мудраци отидоше из Јерусалима, одмах се појави звезда, која их је водила и пође пред њима, а они се веома обрадоваше њеном поновном појављењу. И иђаше пред њима док их не доведе у Вилтејем до пећине и стаде одозго где беше Детенце. Над тим обиталиштем где се налажаше Дете, заустави се звезда, тојест она сиђе с висине доле и приближи се земљи. Јер би иначе немогуће било распознати над којим то местанцетом она стоји, да се није спустила ниже. Тако расуђује и блажени Теофилакт, следећи светом Златоусту: „То беше необично знамење, јер звезда сиђе с висине, и спустивши се к земљи показа мудрацима место. Јер да је она остала на висини, како би онда они могли дознати оно посебно место где се налазио Христос? Јер свака звезда има под својом светлошћу многа места. И као што ти често видиш месец изнад своје куће, тако и мени изгледа да се он налази и сија изнад моје куће; и свима се тако чини као да само изнад њих стоји месец, или каква било звезда. Тако и ова звезда не би могла јасно показати Христа да се није спустила и стала изнад главе Детенцета“.

По овоме чуду се види да та звезда не бејаше од оних што су на своду небеском, него представљаше посебну силу Божју. Тако дакле, мудраци ушавши у кућу нађоше Онога кога су тражили, као што каже Еванђеље (Мт. 2, 11). На основу тога неки мисле да су мудраци нашли Христа не у пећини него у некој кући у граду, пошто Еванђеље спомиње не пећину него кућу. По мишљењу таквих, Еванђеље као да вели: „Када се мноштво народа, који беше дошао ради пописа, разиђе, онда се испразни и општа гостионица и друге куће витлејемских житеља, те Матер са Дететом би преведена из пећине у неку кућу. Но свети мученик Јустин, Златоуст, Григорије Ниски и Јероним кажу да је Господ остао у пећини где се родио све до времена очишћења које је бивало у четрдесети дан, и да су Га и мудраци нашли тамо. И то се тако догодило зато, да би цареви земаљски дознали да је царство новорођенога Цара у сиромаштву, у смирењу, и у презирању славе овога света, а не у богатствима, охолости и палатама. Све се то тако догодило још и зато, да би се што јаче могла пројавити њихова велика вера, која је учинила те се они нису покајали и узроптали када су Онога, ради кога су превалили тако дугачак и тежак пут и надали се наћи Га у царским палатама, нашли у таквом сиромаштву.

Нашавши Господа у пећини, мудраци падоше и поклонише Му се, тојест не простим поклоном него поклоном доличним Богу, поклонише Му се не само као човеку него и као Богу. Јер, као што кажу свети Иринеј и папа Лав: „ти мудраци, тајанствено просвећени благодаћу Господњом, угледавши Младенца, познаше и повероваше да је Он – Бог, и зато Му се поклонише, не само као Цару него и као Богу, поклоњењем које приличи Богу. Због тога је и написано: падоше, па отворише ризнице своје и принесоше му даре (Мт. 2, 11), испуњујући наређење: Немој изаћи пред Господа празан (2 Мојс. 23, 15). А какве то даре? Злато, тамјан и измирну: злато као Цару, тамјан као Богу, измирну као смртноме човеку. Јер Јевреји измирном помазиваху тело умрлога, желећи га сачувати цело. На тај начин три цара почавствоваше дарима Једнога од Тројице, и тим дарима исповедише да су у Њему две природе. О томе свети Лав говори овако: „Они приносе тамјан Богу, измирну човеку, злато Цару, правилно почитујући Божанску и човечанску природу у јединству; у то они срцем верују а дарима исповедају“.

Примивши у сну вест од јавившег им се Ангела да се не враћају к злоковарном Ироду који је имао намеру убити новорођеног Цара, мудраци другим путем отидоше сваки у своју земљу, и тамо постадоше учитељи и проповедници Христови, по веродостојном сведочанству Никифора. Јер проповедајући долазак у свет Христа, Сина Божија, они учаху људе да верују у Њега, као што и сами вероваху. И нема сумње да се они после смрти удостојише бити увршћени у лик светих. А имена су њихова ова: први – Мелхиор, стар и сед, са дугом косом и брадом; он донесе злато Цару и Господару. Други – Госпар, млад и без браде, лица румена; он донесе тамјан очовечившем се Богу. Трећи – Валтасар, црнпураст у лицу и врло брадат; он донесе измирну смртном Сину Човечијем.

Тела њихова, после многих година, беше пренета најпре у Цариград, затим у Медиолан,[29] па онда у Келн,[30] у част оваплоћеног Христа Бога, коме са Оном која Га је родила, нека је и од нас слава вавек. Амин.

Напомене:

1. У овој „повести“ изнете су разне појединости о Рођењу Господа Христа, којих нема у Еванђелској благовести о томе. Скоро ове те појединости позајмљене су из такозваних апокрифних еванђеља. Под тим називом позната су казивања о разним околностима из Спаситељевог земаљског живота, нарочито из доба Његовог детињства и дечаштва, која су се појавила у првим вековима хришћанске Цркве. Нека од тих казивања представљају не што друго до писмене забелешке оних околности из земаљског живота Спаситељевог, које нису ушле у Еванђеље, али су путем усменог причања сачуване међу побожним хришћанима, који су веома волели и ценили све што се односи на Спаситељев живот. Многа од тих казивања су описи таквих догађаја, које је Црква пригрлила као одјеке истинског предања о Личности Господа Христа, Богоматере, Јосифа и других еванђелских светих људи и жена. У ту врсту казивања спада на првом месту „Првоеванђеље Јаковљево“, које је несумњиво најстарији споменик апокрифне књижевности из области еванђелске историје који је дошао до нас. Многа светоотачка сведочанства, која св. Димитрије Ростовски наводи у својој „Повести о Рођењу Господа Христа“, Свети Оци су узели управо из тог најстаријег „апокрифног еванђеља“. Но упоредо са списима, у којима је већи део казивања био заснован на древном црквеном предању, појавише се у првим вековима хришћанске Цркве и такви апокрифни зборници о земаљском животу Господа Христа, у којима се јасно примећује да су многе ствари у њима писане руком разних јеретика, као на пример – гностика, евионита и других. У такве зборнике спада такозвано „Еванђеље Томино“, „Еванђеље детињства Спаситељевог“ и нека друга. Такву врсту апокрифних списа Црква је увек одбацивала и строго осуђивала.
2. Свети Григорије, брат светог Василија Великог, празнује се 10.јануара.
3. Свети Епифаније Кипарски празнује се 12. маја.
4. Познато је да је код Јевреја, до доласка Месије, девственост била скоро нешто срамно, и само се брак сматрао као неко потпуно благословено стање.
5. Реч на Рождество Христово.
6. Реч на Рождество Христово.
7. Лк. 1, 56.
8. Спомен његов Црква празнује 11. марта.
9. Из службе предпразништва Рођења Христова, тропар на првом Царском часу.
10. Ово се налази у апокрифном еванђељу Јаковљевом (= „Првоеванђеље Јаковљево“) у глави петнаестој и шестнаестој; и у многим другим апокрифним списима.
11. Овде је реч о познатом обреду, који се по Мојсијевом закону (1 Мојс, 5, 11-31) вршио у случају када муж подозрева своју жену да је извршила прељубу. Такву жену муж је доводио к свештенику. Пошто би принео жртву, свештеник је узимао свете воде у суд земљани, стављао у њу прах с пода скиније или храма (када је храм заменио скинију), откривао главу женину, полагао јој у руке хлебни принос, и заклињао је овако: „Ако није нико спавао с тобом, и ако ниси застранила од мужа свога, на нечистоту, нека ти не буде ништа од ове воде горке, која носи проклетство. Ако ли си застранила од мужа свога и оскврнила се, и ко год други осим мужа спавао с тобом, нека те Господ постави за уклин и за клетву у народу твом учинивши да ти бедро спадне а трбух отече. И нека ти ова вода проклета уђе у црева да ти отече трбух и да ти бедро спадне“. – После тога свештеник је давао дотичној жени да пије од те воде. – Пада у очи да је по казивању апокрифног еванђеља сам првосвештеник (а не свештеник) извршио овај обред, и то не само над Дјевом Маријом већ и над Јосифом.
12. Август, први римски цар (15 год. пре Христа до 14 год. после Христа). Потпуно име његово гласило је: Кај – Јулије – Цезар – Октавијан – Август. Он је био син Октавија и Акције, ћерке Јулија, сестре Јулија – Цезара. После битке код Акциума, у којој је победио Марка Антонија, он постаје једини владар огромне римске царевине. За време његова царовања извршен је у целој царевини попис становништва, о коме се говори у Еванђељу (Лк. 2, 1-5), и који је побудио светог Јосифа и Пресвету Дјеву Марију да иду у Витлејем.
13. Стихира 2, на „Господи возвах“, Благовести Пресвете Богородице.
14. Реч на Рођење Христово.
15. Стихира на стиховње, Глас 2.
16. Реч на Христово Рождество.
17. Догматик другога гласа.
18. Догматик петога гласа.
19. Спомен његов празнује се 12. априла.
20. Ово је узето из „Првоеванђеља Јаковљевог“.
21. Преподобни Јосиф Песмописац празнује се 4. априла.
22. Служба предпразништва Рождества Христова, 33. децембар, Канон: песма 8.
23. Тамо, Трипјеснец на повечерју, песма 9.
24. Сравни: Дан. 2, 34; 1 Кор. 10, 4.
25. Звездочатци – астрономи – астролози: по кретању звезда и других небеских тела и по њиховом оваком или онаком положају предсказивали будуће догађаје и учили да од тога зависе судбине људи.
26. Тумачење на пророка Исаију.
27. Никифор Калист, грчки историчар четрнаестог века, написао је „Историју Цркве“.
28. Сибиле су биле прорицатељке од незнабожаца. Некима су од њих, као сибили Кумејској, сибили Еритрејској, и још некима, древни хришћански писци приписивали предсказања о Спаситељу, и уопште о временима Новога Завета.
29. Медиолан, данашњи Милано, велики град у северној Италији; престоница древне Лигурије.
30. Келн (у старини: Колонија Агрипина), древни град на Рајни, у Германији, у коме, по побожном веровању тамошњих хришћана, почивају делови чесних моштију светих три мудраца.

Извор: Житија светих, Преподобни Јустин Ћелијски