Руке Твоје створише ме и саздаше ме, Господе...

Бог је својом руком створио човека, а када је човек отпао, Бог није од њега одустао већ му је пружио руку спасења. Представе Божије руке носе значење откривања, позива на сусрет, позива на заједницу, општење и спасење.

Када се роди дете, прве утиске о овом свету стиче, између осталог, путем чула додира. Оно осећа умирујући загрљај своје мајке, додирује њену кожу, стеже све што му се пружи у руку. Додир је међу првим посредницима човековог упознавања света, те је прва улога руке у развоју детета, спознајна. Човек рукама испитује, обликује, даје, узима, пружа, открива себе, своје намере, своје жеље, своје неспокоје. Говор руку је богат и разноврсан. Рукама се може показати срећа, гнев, туга. Пружена рука је одувек симбол пријатељства, жеље за заједницом, сусретом, показатељ добре намере. Стисак две руке показује јединство, савезништво, верност, завет. Руке су проводници наших намера и жеља. Оне нас откривају и кроз њих делујемо. Човек је биће које чезне за додиром и додир му је насушна потреба.

Символизам руку прехришћанских богова

Рука је важан симбол у древним представама божанстава. Краљ Хорус на глави, попут круне, носи тајанствени Ка-хијероглиф састављен од две уздигнуте руке, који поседује значење „обухватити“ и „окружити“ чиме се наговештава присуство божанског. Уздигнуте руке небеске богиње Нут подупиру небески свод и означавају исцељење и заштиту. Грчки бог Зевс, познат је као „онај са испруженом десницом“, а испружена десница означавала је објаву, благонаклоност, заштиту. У античкој мистиријској књижевности, врло често је присутан симбол десне руке који је означавао свемоћ. У Старом Завету, псалмопевац позива на песму Богу јер је Бог учинио многа чудеса и каже да му у томе „поможе десница Његова и света мишица Његова“ (Пс. 98,1). Све је дело руку Божијих и „силна је рука Његова и висока десница Његова“ (Пс. 89,13). Али, у библијској традицији, рука не означава само моћ и силу. Божија рука је и Божији благослов и помоћ – „Јер добра рука Бога Његова бијаше са њим“ (Језд. 7,9) и Бог утврђује народ свој „руком кријепком и мишицом подигнутом“ (Пс. 136,12). Хришћанство преузима символику Божије руке и обогаћује је новим садржајем.

Испружена Божија рука

У врху олтарске апсиде у Цркви Светог Аполинарија у Равени, изграђене у шестом веку, из облака се помаља испружена шака која представља Божију руку која ствара и благосиља свет, дарујући му сада и спасење. „Отвараш руку своју и ситиш све живо на земљи“ (Пс. 145,16). Оно што на овој представи (а касније и на осталим хришћанским представама где се обично из небеских сфера појављује рука која благосиља) оприсутњује Бога, јесте управо рука. Бог је присутан, учинио је гест добре намере према човеку, пружио му своју руку, открио се, понудио спасење. А пружена рука очекује некакав одговор, сусрет, очекује наш одговор, нашу руку. Бог је ту да га додирнемо, да с Њим општимо, да се за Њега ухватимо. Није незаинтересовани Бог из далеких сфера који општи преко посредника, него Онај који је сам спреман да уђе у историју. Није ни неми посматрач, већ Онај који брине и увек је присутан. Пријатељ и утешитељ. Родитељ. Христос је свету објавио Божије лице и Божије руке, па му сада и човек, попут праведног старца Симеона, може пружити своје руке и примити га, додирнути, загрлити. И управо је, може бити, такву символику носио древни обичај причешћивања примањем Тела Христовог непосредно на руке.

Микеланђелово стварање човека

Микеланђело на својој представи стварања човека, приказује Бога који се у стваралачком чину пружа према човеку, удахњујући му живот и силу, а човек није пасиван и непокретан, већ и сам истовремено чини покрет према Богу, одговарајући на његов позив у постојање, пружањем своје руке. То је врло занимљив детаљ јер се чини да у тренутку док настаје, човек истовремено исказује вољу да постоји, готово да суделује у стварању, пружањем своје руке ка Богу. Рука човекова се, дакле, од тренутка стварања уздиже ка Богу, тражи Бога, вапије ка Њему. Сведочанства можемо пронаћи у свим древним културама које обилују ликовним представама човека или жене који уздижу руке ка небу. Тај двиг ка нечем што га превазилази је човеку природан, урођен, неодвојив од њега самог. Додирнути Бога је дуго био човеков недосањани сан, све док се није испунило време и Бог заиста постао човек. „И од пуноће Његове ми сви примисмо“ (Јн. 1,16).

Силазак у Ад

На иконографској представи Васкрсења или Силаска у Ад, Христос као Победитељ, хвата за руку праоца Адама и прамајку Еву и извлачи их из Ада који се распада. Слично као код Микеланђела, Адам и Ева, иако немоћни да се ослободе робовања силама Ада и смрти, ипак пружају своје уморне руке ка Христу, показујући неугаслу жудњу за животом и спасењем. Чврст стисак Христове руке је најупечатљивији на читавој икони. Човечанство коначно бива избављено, а пропадање заустављено. Човекова немоћ да изађе из вртлога у који је упао, из ропства у коме се обрео, бива окончана сусретом Божије и човекове руке.

Праведници у руци Божијој

Из Божије руке су и смрт и живот. „У Твојој су руци дани моји, отми ме из руку непријатеља мојих“ (Пс. 31.15), каже псалмопевац, а на другом месту, „у Твоју руку, предајем дух свој“ (Пс. 31,5). Божија рука је уточиште, место заштите, сигурности. „На руке ће те узети да гдје не запнеш за камен ногом својом“ (Пс. 91,12). У Цркви румунског Манастира Хумор, наилазимо на чудесну представу руке Божије у којој почивају душе праведника. У нестварној лепоти звезданог неба и небеских сфера, Божија сигурна и чврста рука, попут топле материце мајке, држи спокојне душе оних који су га пригрлили свом својом душом. Они више нису растрзани бригама и страстима, ни измучени болом и патњом, они поседују блаженство коме је најближи осећај спокоја задовољног подојеног новорођенчета које осећа присуство и додир своје мајке. Рука Божија је место на коме нам више ништа не могу наше анксиозности, неурозе, трауме и психозе. Господ вели: „Овце моје слушају глас мој и ја њих познајем, и за мном иду. И ја им дајем живот вечни и никад неће изгинути и нико их неће отети из руке Моје. Отац мој који ми их је дао већи је од свију; и нико их не може отети из руке Оца мојега“ (Јн. 10,28,29). Рука Божија је есхатолошка слика непомућене радости Осмог дана и непоколебљивости Божијег царства у коме нема бола, суза и смрти и које се неће уздрмати никада. Рука Божија је место за којим чезне наша душа.

И Црква као Тело Христово, као храм Духа Светога, мора пружати руке ка свету, мора додирнути рањеног Самарјанина својим рукама и, не гнушајући се, превијати му ране. Мора својим рукама, загрлити страдалнике и потребите, сведочити силину и моћ загрљаја Христовог, да не би чула речи попут оних које је Христос изговорио цркви у Сарду: „Знам твоја дјела, имаш име да си жив, а мртав си“ (Отк. 3,1).

Извор: Православље