Рукоположење у манастиру Ђурђеви Ступови

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије служио је 29. априла 2021. године, на Велики четвртак, свету архијерејску Литургију у манастиру Ђурђеви Ступови.

Сабранима се архипастирском бесједом обратио епископ Јоаникије, осврнувши се на значење Христових речи: Нисам дошао да ми служе, него да служим и да живот свој дам у откуп за многе, a које је Господ као једну од последњих својих поука пре распећа, упутио Светим ученицима и апостолима, опомињући их да тако и они чине.

„Тајна ове службе је управо у смирењу, да се не уздиже изнад других него да служи. И још Господ каже: Који мисли први да буде нека буде последњи и свима слуга, а Он је на Тајној вечери то на узвишен начин и показао. Ради љубави према својим ученицима узео је воду, убрус и посуду да свима опере ноге“, навео је Владика.

„Не знајући, још увијек, тајну смирења Господњег апостол Петар је иступио по својој природи, први, рекавши: Господе, никад Ти ноге моје опрати нећеш. Није могао да је појми до краја, јер опрати некоме ноге је знак највеће покорности. Истовремено то је знак највеће љубави. Био је обичај кад дође гост у кућу, а гост је као Христос, да му домаћица опере ноге, што је, сигурно, повезано са овим јеванђелским догађајем. Господ Петру каже да ако не опере његове ноге, неће имати дијела са Њим. Дубока поука, велика и страшна опомена, а Петар, бојећи се да не изгуби заједницу са Христом одговара: Господе, не само моје ноге, него и руке и главу. Ово се може протумачити да је Петар преобратио своју мисао што је његова велика врлина“, истакао је Владика.

„Ту је пројавио свој карактер који ће му много значити касније, када се прво одрекао Христа, а онда плакао горко и са радошћу примио вијест о Његовом васкрсењу и ушао први у празан гроб. Љубљени ученик Христов Јован је посматрао са висине, а Петар уђе у гроб, дакле, видимо те чудесне Петрове особине из којих можемо извући поуку за себе. Такође, може  се протумачити и ово кад каже: Не само ноге, јер оне су свакако прљаве, а тамо су људи ходали по земљи у отвореној обући. Али и руке, које, углавном, стално перемо и ријетко су нам прљаве, међутим, овдје Петар, сигурно, мисли на то да је оно што чини често грешно и да су се руке упрљале, јер нијесу његова дјела добра. Он се овдје каје за своја дјела која је учинио, а нијесу угодна Богу. А кад каже и главу, значи да је увидио да су његове мисли нечисте, зато и глава треба да се опере и то је главно. Видио је да његове мисли нијесу биле  чисте, просвијетљене, да су земаљске“, беседио је Епископ.

„Свака мисао која је помрачена мржњом, завишћу, злопамћењем, пакошћу она је нечиста, прља главу. Ту треба да се просвијетлимо и очистимо. Гледајући на Христово смирење улазимо у тајну Његове љубави. То је љубав која се жртвује до смрти, до изливања крви на крсту. Зато је Господ у овај свети дан установио Тајну вечеру – Свету Тајну Причешћа да би нам даровао самог себе. Заиста, кроз причешће дарује нам самог себе. Од тада до данас, па до скончанија свијета и вијека, тако ће и бити, тако ће се пројављивати Божја љубав преко Његовог крста и преко Његове жртве. Та жртва је таква да је поједини нијесу схватили, нарочито Јуда који је био испуњен мраком и тамом. Једанаесторица апостола остадоше у заједници са Христом на Тајној вечери, а Јуда, већ, ту отпаде. Тако то бива кроз историју; поједини свештеници отпадну. Имамо то и у наше вријеме. То су они који стварају парасинагоге, парацркве. Они су отпали давно и иду примјером Јуде искариотског, а остали апостоли остали су у заједници са Христом, иако су видјели шта се спрема. Нијесу још имали снаге да иду Његовим стопама до краја, кад је Христос био ухваћен и распет, тада су се разбјежали, осим Јована Богослова који се на Тајној вечери наслонио на груди Христове и питао ко ће издати. Христос му је открио да је то Јуда. Наша вјера је најјача у смирењу и трпељу“, указао је Владика будимљанско-никшићки.

Током светог богослужења Владика је рукоположио ђакона Велимира Бугарина у чин презвитера. Епископ је пожелео да Господ новог свештеника олтара Господњег укрепи благодаћу Светог Духа, да буде смирен, истрајан, чврст, поуздан, веран свештеник.

„Да проповједа Јеванђеље Божје, да шири љубав Христову у овом свијету, да тјеши тужне и жалосне, да храбри оне који су се поколебали, да обраћа оне који су одступили од вјере православне. Много је невоља и несрећа у народу, па свештеник треба да помогне колико то може. Понекад лијепа, блага ријеч помаже много, јер човјек добија утјеху. Сви они који су, заиста, у вјери знају да Црква има лијек за све, да свештеничка молитва чини чуда и исцјељује, а тамо гдје лијека нема свештеник утјехом даје снаге да људи издрже, да очувају своје душе и савјести чистим. Велика је тајна свештеничке службе, велики је крст, али је и велика благодат и Божја милост на свештеницима који су вјерни својој Цркви, вјерни Крсту Христовом и Христу Спаситељу“, закључио је епископ Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка