Са лица места о поразу и победи

Изложба посвећена сликарима из епопеја Балканских и Првог светског рата и за добре зналце српског сликарства 20. века право је откриће

Балканско полуострво на коме су Срби истрајавали више од једног миленијума било је поприште небројених ратова, освајања, крвавих буна и сукоба, али је епопеја Балканских и Првог светског рата једна од најтрагичнијих, али и најславнијих. Том периоду од 1912. до 1918. године, виђеном очима наших уметника, посвећена је изложба „Са лица место о поразу и победи", која се отвара вечерас у 19 часова у Продајној галерији „Београд" (Косанчићев венац 19), а аутор је историчар уметности Здравко Вучинић.

Вишедеценијски рад на месту кустоса прве и годинама једине продајне галерије у Србији омогућио је Вучинићу да се упозна са највећим бројем колекција у целој земљи и сада је тај његов труд крунисан изложбом коју, вероватно, нико други не би могао поставити пошто је од 74 изложена рада само десетак из Војног музеја док су сви остали у приватним рукама, а велики број никада није био изложен у јавности. За добре зналце српског сликарства 20. века изложба, која ће бити отворена до 28. октобра, право је откриће јер се Вучинић постарао да обезбеди не само дела 34 уметника већ да то буду она најбоља што су они урадили током шест судбоносних година, било да су то били портрети сабораца, сцене из војничког живота, рањеници, колоне ратника који су прелазили голготу преко Албаније, било да су пејзажи предела кроз које су пролазили, који по ликовним квалитетима спадају у најбоља остварења српске уметности прве три декаде 20. века.

Вучинић је трагао за делима која би на најбољи начин илустровала то „време смрти" али и актуелне домене српске уметности која је у првој деценији 20. века тек запловила у главне токове европске уметности преко уметника школованих у Минхену, Паризу, Бечу, Петрограду, који су тек открили сликарство „пленера", улазећи у воде постимпресионизма и експресионизма да би, неки од њих, створили своја најзрелија и најважнија дела баш у ратном вихору из кога се неки никада нису вратили или су убрзо умрли од последица рањавања и ратних страдања.

Истовремено аутор изложбе је за студиозно написани каталог истраживао грађу у вези са тим временом и уметницима и тако нас увео у архиве Штаба Врховне команде где се чува одлука да се установи звање „ратног сликара", термин први пут употребљен 21. септембра 1912. године на путном налогу са потписом команданта српске војске Живојина Мишића, којим се сликар Петар Раносовић упућује у војне јединице да својим ликовним записима сачува од заборава важне догађаје. Чува се и налог са потписом начелника генералштаба Петра Бојовића да се сликар Драгомир Глишић упути у рејон Дунавске дивизије јуна 1913.

Коначно, 20. августа 1914. у Ваљеву војвода Радомир Путник потписује „Упут за коришћење ратних сликара придодатих штабовима виших јединица на бојишту" на основу кога се број ратних сликара, са 20, колико их је пратило Балканске ратове, попео на 40. Нека имена попут Глишића и Раносовића позната су и широј јавности као и имена оних уметника који су се већ афирмисали пре периода о коме је реч (Надежда Петровић, Бета Вукановић, Паја Јовановић) или су имали срећу да се, после ратова, врате кући и буду активни као сликари низ година (Живорад Настасијевић, Никола Бешевић, Милош Голубовић...). Међутим, оно што овој изложби даје посебну вредност су слике оних уметника који су или умрли током рата или одмах после, а чија имена је прекрио заборав иако су заслужили угледно место у српској историји уметности. Рат нису преживели Александар Лазаревић, Видосава Ковачевић, Малиша Глишић, Бранко Јефтић, Милорад Ђекић, Цвијетин Јоб...

Посебно место припада сликарима који су се родили и образовали изван Србије али су се, понети идејом југословенства, јавили као добровољци, а неки су, попут Николе Џанга, фалсификовали датум рођења да би могли да се прикључе српској војсци. Из Сплита је дошао Пашко Вучетић који се, почетком века, прикључио уметницима окупљеним око новооснованог Уметничког друштва „Лада", а најзрелија дела насликао је током ратних година бележећи пејзаже и призоре који су током војних операција завели његово сликарско око. Његов неоспорни таленат није имао прилику да достигне пуну зрелост јер је умро убрзо по завршетку рата.

Вучинићева изложба је највећа, најкомплетнија презентација стваралаштва ратних сликара (могла би се означити као визуелни пандан Ћосићевом „Времену смрти" и „Српској трилогији" Стевана Јаковљевића). Слике из рата су драгоцени визуелни траг о једној од судбоносних, херојских епопеја које се треба сећати са поносом и од које нас деле скоро цели век и дуги период присилног заборава.

Извор: Политика