Са Светим Закхејем почеле духовне припреме за Часни пост

У недјељу, 17. фебруара, свету архијерејску Литургију у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бијелом Пољу служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско- никшићки Јоаникије са свештенством. У пригодној бесједи владика Јоаникије је подсјетио да је ово припремна недјеља за Велики пост пред Васкрс.

„Имамо неколико недјеља прије Часнога поста. Иако се још не пости, почиње духовни пост. Почињу духовне припреме, а данашње Јеванђеље о Закхеју много је поучно. Оно је сјајан примјер покајања, и то је оно што треба да научимо припремајући се за Часни пост. А има још један разлог што се ово Јеванђеље чита управо на почетку тих припрема. Наиме, Господ је на свом посљедњем путовању, обишавши крајеве декапољске иза Јордана и отуда прешавши Јордан, ушао у древни град Јерихон. Пролазећи туда срео се са Закхејем, а послије тог догађаја кренуо је у Јерусалим, гдје је изговорио многе проповиједи, изобличио књижевнике и фарисеје; изобличио оне који су имало само спољашњу врлину, али нијесу врлину уселили у своје срце, нису схватили духовни смисао врлина, и због тога су се јавили као непријатељи Господњи. Знамо да је Господ у светом граду Јерусалиму пострадао, али је и васкрсао.

Од данас наше усхођење духовним љествицама за Господом до духовног Јерусалима за Господом почиње и траје једно дуже вријеме, све до Васкрсења Христовог. Наравно, том духовном усхођењу нема краја. Имамо у Закхеју један сјајан примјер духовне радозналости, има и оне радозналости која не представља ништа, која је лоша, али има и позитивне радозналости. Рецимо, позитивна радозналост може се наћи код позитивних истинских научника, јер људи који истражују тајне природе или тајне науке, они су вјечито радознали као дјеца.“

“Највећи научници, заправо, увијек су остали радознали, јер их је привукла и тајна природе и тајна знања. И наравно жеђ за знањем је дубока и позитивна. Али је спасоносна духовна радозналост када се човјек, који је испуњен вјером, све више удуљује и све више улази у тајне дубине наше свете вјере. И та радозналост остаје цијелога живота, и лијепо је видјети ту радозналост, и појави се код појединих људи изненада, просто као да се запали нека свијећа у њиховој души коју прије нијесмо видјели; чију свјетлост њихова душа прије није осјећала. Тако је то било код овога Закхеја, који бјеше цариник.

Човјек огрезао у богатству, у отимачини, огрубјелог срца сигурно, али када је видио да народ прати Господа, њега је нешто привукло. И толико је био радознао да види Господа да се он, пошто је био мали растом, попео на дрво. Наравно, он је само желио да види Господа. Није ни слутио да ће Господ пожељети да види њега. Таман посла да на њега обрати свој поглед, јер је знао колико је грешан. И то је један вид смирења. Знао је колико је грешан, па се није ни наметао, него је само нашао тај начин да се попење на дрво. Кроз то се понизио, а заправо духовно се узвисио. Јер, замислите човјека који се пење на дрво - то приличи дјетету. Ипак један чудесан лик, и Господ га позива. Примијетио га је и позвао га по имену. Заправо, дошло је до сусрета са њим самим тиме што се Закхеј заинтересовао да на такав начин види лице Божије. И он каже Закхеју: “Сиђи брзо, јер ми данас треба бити у дому твоме.“ Чудесан преокрет не само за Закхеја, него и за апостоле и онај народ који су раније виђали Господа и имали контакт са њим. И откуда сад да Он ослови некога потпуно непознатога, још цариника. И наравно, многи су се чудили. А имамо таквих примјера чуђења у Јеванђељима колико год хоћете. Имамо и код апостола; то је најинтересантније да и они који прате Господа говоре једно, а Он каже друго. На такав начин их је Он усавршавао, поправљао њихове мисли, њихове намјере, исправљао их на прави пут Божији, проширивао њихове видике. И тако се нешто догодило, али муњевито, у срцу тога Закхеја, јер он одмах каже: „Господе, ако сам шта коме узео, вратићу четвороструко и све оно што сам незаконито стекао подијелићу сиромасима.“

“Показао је примјер врлине више од оних који су пратили Господа, који су се сматрали његовим најближим ученицима. Замислите, ако је у тој групи, а вјероватно да је био, и Јуда издајник, који је био апостол, али чије је срце већ било огрезло у среброљубљу, у пакости, у лукавству. А ишао је за Господом. Дакле, тајне су велике, тајне људске личности су дубоке, и оно што је спасоносно, а што је свима нама доступно, то је покајање. Ево и Закхеј, он је диван примјер покајања. Замислите, од човјека грамзивога, огрубјелога, да одједном видите његово срце и душу, која се препородила, која даје себе несебично и дијели сиромасима, и то још чини са радошћу.“

“Тако и ми, драга браћо и сестре, треба да чинимо добра дјела и да увијек жртвујемо нешто од себе. Па добро, ако смо понекад принуђени да учинимо нешто добро и то ће бити награђено, али је много већа награда ако то чинимо са радошћу и са отвореношћу срца, јер Бог гледа на наше мисли, на наше намјере; Бог гледа на људско срце. У нашем разуму се јави свега и свачега, али ако није ушло у наше срце, још није то опасно. А човјек је истински пакостан ако је пакост и зло у његовом срцу. Ако се јаве разне мисли, мисли су као неки вихор, дођу и прођу. Али оно што се настани у срцу, то се тешко искорјењује. И нарочито каже проповједник: “Чувај, сине, срце своје“. Зашто то опомиње проповједник старозавјетни – зато што је срце стан Богу живоме. И оно треба прије свега да буде отворено да прими Господа, јер је ту његово мјесто. А када имамо Господа у своме срцу, другачије осјећамо, другачије размишљамо, и што је јој важно другачије и радимо и поступамо. Циљ поста није сам пост по себи, него ојачање вјере и да задобијемо ту способност да чинимо добра дјела, дјела љубави, да покажемо љубав на дјелу. И то не само на ријечима, не само према Господу, према Цркви; важно је према ближњима како се понашамо. То је најважније. А ако знамо да се лијепо понашамо према ближњима својим, онда, самим тим, то је и Богу угодно, а знаћемо и Бог ће дати прилике да учинимо добро нешто и за храм, и за цркву, и за светињу, али прије свега треба пазити на ближње. Да се љубав распламса и у породици, и у манастиру, у свакој заједници, у друштву; али љубав почиње од онога који је најближи. И то је и Бог дао и благословио, бесједио је владика Јоаникије благословећи данашњи дан, дан Закхеја, који је од цариника постао праведник, и не само праведник него и светитељ.“

“Нека нас његове молитве упуте на прави пут, Божији пут, а то је непогрешиви пут који нам је показао Господ Исус Христос, да бисмо њиме усходећи, до небеског Јерусалима и ми се усавршавали и спасавали и ушли у вјечну заједницу Царства Небескога“, закључио је владика Јоаникије.

Извор: Епархија будимљанско-никшићка