Сабирајмо се око места страдања као што су наши Новомученици уједињени у страдању и у Царству Небесном

Поводом иницијативе да се 21. октобар прогласи за дан сећања на страдања српског народа у Другом светском рату као и питања да ли се на тај начин у други план стављају жртве из времена Независне Државе Хрватске

Мученички гробови и места страдања су за нашу Свету Цркву, нарочито у њеном искону, представљали места окупљања и јединства, места на којима се пројављивао идентитет Цркве. Довољно је сетити се да су први храмови настали баш на мученичким гробовима. За наш народ места страдања су места од посебног поштовања, свештена места која су умногоме одредила српски идентитет, од Косова преко Врачара до Албанске Голготе и Плаве гробнице.

То се односи и на Крагујевац, место ужасног злочина немачке војске, а још више на Јасеновац, место једног од најстравичнијих злочина уопште, који је већ у целом свету нашао место у меморијалима, изложбама и уџбеницима, заједно с Треблинком, Дахауом и Аушвицом, чији дан ослобођења, 27. јануар, се обележава у многим земљама иако се не налази на њиховој територији.

Напротив, велики број Сремаца је настрадао у Јасеновцу, а потомци страдалника јасеновачких данас чине велики део грађана Републике Србије, која је и у рату учинила што је могла да их склони, заштити и нахрани.
Крагујевачким, као и краљевачким жртвама, жртвама новосадске рације као и многих других трагедија на тлу Србије у Другом светском рату треба одавати достојну почаст. Јасеновац већ јесте наш свенародни символ, којег је као таквог законодавац препознао још 1992. године, и тим законом можемо само да се поносимо.

Између Крагујевца и Јасеновца не постоји никаква контрадикторност, и непотребно је од њих правити предмет полемике и расправе. Превасходно је потребно да се око места страдања окупљамо и уједињујемо, као што су наши Новомученици уједињени у страдању и у Царству Небесном. 

Из кабинета Патријарха срспког