Сабрано теолошко стваралаштво Патријарха Павла
Издавачки фонд Архиепископије београдско-карловачке до сада је објавио више књига Патријарха Павла, а све оне представљају својеврстан увод у његова Сабрана дела. То је, на првом месту, свима познато тротомно дело Да нам буду јаснија нека питања наше вере објављено у Београду 1998, 2007. и 2010. године.
Овај зборник Патријарха српског Павла саткан је од његових одговора на богословске, етичке и богослужбене недоумице које су му током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века у форми питања постављали свештеници, монаси и духовно пробуђени верници наше Цркве. Као што је познато, Његова Светост је првобитно своје одговоре објављивао у Гласнику, службеном листу СПЦ. Потом су они сабрани и три пута објављени у опширном, тротомном, зборнику. Из те ризнице богословља Патријарха Павла Издавачки фонд потом је објавио и четири засебна и краћа, тематски хомогенија, зборника – Пост и Свето Причешће у Православној Цркви (Београд, 2008. и 2009.), Смрт и вечни живот (Београд 2009.), Православље у савременом свету (Београд 2009.) и недавно објављену Црква и уметност (Београд 2010). Ова књига Патријарха српског Павла показује да њен писац није био само богослов, литург и духовник првога реда – него да је своју мирну и дубоку, промишљену и засновану реч могао и умео да каже и на широком пољу културе и уметности.
У првом делу ове књиге са подједнаком пажњом обрађују се проблеми црквене архитектуре, хришћанске иконографије, фрескописа и богослужбених предмета. Други део књиге, пак, посвећен је старој књизи. У њему сазнајемо какви су акростихови у канонима београдског Србљака, ко је писац грчке Службе Јовану Владимиру као и порекло и садржај рукописне Службе Јанићију Девичком. Минуциозна природа Патријархових истраживања посебно долази до изражаја у поглављима посвећеним разјашњавању криптографа и бројева испод зачала црквенословенских Јеванђеља као и теолошко-етимолошком истраживању порекла основних црквених појмова нашег језика. Када смо завршавали предговор за претходну, теолошку у дословном смислу речи, књигу Свјатјејшег господина Павла, рекли смо да његови одговори представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. Овог пута додајемо да су његови текстови културолошке тематике аутентични образац хришћанске, богословске интерпретације уметничких феномена, један од темељних каменова у здању теологије српске културе, које, крајње је време, треба да почнемо озбиљно да градимо.
Но вратимо се сада непосредном поводу овога текста – Патријарховим Сабраним делима. У оквиру првог кола Сабраних дела Патријарха Павла објављене су три књиге. Прва од њих је књига беседа Живот по Јеванђељу, која је објављена 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака.
Ова књига структурално је компонована у шест целина. Након Предговора следи поглавље Прве беседе које обухвата Павлову Прву епископску беседу, из 1957. године, Прву патријарашку беседу на устоличењу у Саборној цркви у Београду, децембра 1990. године, затим Беседу у Пећкој Патријаршији, изговорену на устоличењу у трон Пећких Патријараха, 2. маја 1994. године као и Беседу на Литургији у Саборној цркви поводом превладавања раскола, 1992. године. Затим следи 14 беседа На Господње и Богородичине празнике које започињу беседом на Сабор Пресвете Богородице а завршавају словом на Ваведење Пресвете Богородице. Посебну целину представљају 10 беседа На великопосне теме у којима је Свјатјејши беседник протумачио припремне недеље Великог Поста као и седмице Свете Четрдесетнице. Следећи круг Патријархових беседа представљају Беседе на светитељске празнике. Књига је тако конструисана да очувава основе принципе развоја црквене богослужбене године у коме су се на првонастале Господње надовезали светитељски празници. Ово поглавље обухвата 34 беседе које започињу словом на Сабор Светог Јована Крститеља а завршавају беседом на Сабор Светог Архангела Михаила. Посебну целину представљају Патријархове Литургијске омилије и архипастирске поуке изговаране у интервалу између 1995. и 1998. године којима се завршава ова књига. У њима Патријарх тумачи тежа новозаветна места неуморно указујући на основе законе и принципе новозаветног морала и практичне аспекте јеванђелског живота.
Након ове књиге објављена је као друга по реду, а шеста у првом колу, Патријархова књига – Општи типик. Од самих почетака његовог урастања у освештани поредак молитвеног живота Цркве Божије, патријарха Павла је красила љубав према богослужбеном поретку и ревност у његовом усвајању и примењивању у свакодневном животу.
Ова Патријархова књига у почетку није писана са циљем да једног дана буде штампана. Њена основна намена била је да олакша младом богослову, а потом монаху и свештенику, сналажење у сложеним структурама нашег богослужења. Павлова потоња просветна и архипастирска служба пробудиле су у њему, како и сам каже у свом Уводном слову ове књиге, решеност да ове забелешке једног дана преточи у помоћни уџбеник за духовне школе и практичан приручник за певнице наших манастирских и парохијских храмова.
Тешке и оскудне године које су за нама, спречиле су га у томе. Сматрао је, скроман и састрадалан са својим народом какав је увек био, да време и снагу, као и материјална средства, треба усмеравати на друге, тада, претежније ствари. Када су се прилике у нашој земљи колико–толико смириле, благословио је да се ове странице, коначно, објаве. Данас су оне угледале светло дана као шести том првога кола Сабраних дела Патријарха Павла.
Мислимо да је крајњу намену овог дела, ону коју је у њега уградио наш блаженопочивши Отац, тачно сагледао његов Свјатјејши наследник на трону Светога Саве, Патријарх српски Господин Иринеј, рекавши у свом предговору за ову књигу:
„Надамо се да ће сви они који се овом књигом буду служили, поред упознавања богослужбеног поретка које нам у њој доноси Патријарх Павле, из ње усвајати и љубав и ревност према светом богослужењу Троједином Богу које је, целога живота, њен аутор неговао.
Трећа у низу објављивања а друга у првом колу Сабраних дела је још једна књига Патријархових беседа под називом Живот по Јеванђељу – књига друга. Прва књига објављена је, како рекосмо, 2009. године у Београду у тиражу од 2.000 примерака. Пре неколико месеци светлост дана угледало је и њено друго издање. Сличну судбину имао је и Општи Типик. Све то показује како велику духовну глад и жеђ наше читалачке публике за аутентичним црквеним и богословским штивом тако и озбиљност, савременост – боље: свевременост, и важност писане али и изговорене речи нашег приснопамјатног Архипастира.
Ова књига садржи осам тематских целина у оквиру којих су распоређене Патријархове беседе. Прва је Новогодишње поруке, односно кратка Патријархова обраћања на почетку сваког Великог Календара објављеног за време његовог патријарашког служења. Летимичан поглед на ове текстове и године у којима су они настајали показују личност њиховог писца као истинскога оца мира и сведока правде Божије који је и у тешким и смутним временима остао на првом месту веран Цркви Божијој и њеном Јеванђељу а тек онда осталим, њему не мање драгим и блиским, вредностима и садржајима. Друга целина обухвата његова Празнична слова док трећа говори о Посту у Православној Цркви. У њој, са посебном пажњом, треба прочитати Патријархово тумачење суботњега поста. То је још један у низу примера, данас посебно актуелан и важан, који показује трезвеност овог великог богослова који је заиста био стекао благоразумност отачкога ума који избегава сваковрсне крајности идеологизованих теологија. Четврта обухвата Патријархова Слова на различитим скуповима у којима, он говорећи различитим поводима и на разним скуповима – од политичких, преко црквених до интеррелигијских тела – показује да има шта да каже у свакој прилици, озбиљно, дубоко и увек јеванђелски засновано и утемељено. Пета су његови говори на сахранама и парастосима обухваћени заједничким називом Заупокојена слова. Шесте су му Беседе на освећењима храмова а седме пригодна Слова на значајним годишњицама.
Осмо, завршно, поглавље ове књиге представљају беседе, речи, поздрави и отпоздрави са Патријархових Архипастирских путовања. У њима наш велики Архипастир благосиља, поучава, мири и охрабрује своју духовну децу од далеке Америке и Канаде па све до суседних нам земаља Мађарске и Бугарске.
За теологију Патријарха Павла више пута је, с правом, речено да хармонични однос црквеног Предања и личног опита у искуству и изразу Свјатјејшега богослова и беседника представља њену централну карактеристику. Дубока лична уроњеност у свештене воде Предања оставила је снажног печата и на свим овим књигама. Патријархово благорасудно мишљење и словљење на разне теме живота Цркве и њене унутрашње и спољашње мисије је увек такво да оно у себи успешно резимира и сажима свештено предање Цркве и, слободно како од мртвог формализма тако и од површног човекоугађања, надахнуто указује на правилно поступање у различитим ситуацијама. Патријархову пастирску реч увек краси благодатна усклађеност црквене акривије и икономије. Из сваког изговореног слова које и даље благовести са страница ових књиге просијава њему карактеристична озбиљност, потпуна верност и доследност црквеним правилима и прописима која, истовремено, никада не губи из вида конкретног човека кога сагледава очима пастирског расуђивања и очинске љубави. Овде ваља додати и Патријархову хвале вредну спремност да никада не бежи од појединих пастирских и духовних тема – ма како оне на први поглед незгодне могле бити – нити да их почаствује тишином – што све показује једну од основних црта његове теологије: пастирску бригу за добробит словеснога стада. А без ње – теологије нема!
Због свега реченог ове дубоке беседе и текстови Свјатјејшег Патријарха Павла за нас су драгоцене не само на плану сазнавања и разумевања феномена о којима говоре – оне представљају својеврстан образац односно начин богословствовања који треба следити и усвајати. А то и јесте основни идеал сваке озбиљне теологије: повратак на отачки начин мишљења и постојања.
протојереј-ставрофор др Владимир Вукашиновић
Извор: Православље
