Сахрањен прота Алекса Павловић, у народу дубоко поштован и омиљен свештеник

На мјесном гробљу у Миољем Пољу у Жупи никшићкој у сриједу 1. августа сахрањен је протојереј-ставрофор Алекса Павловић, свештеник у пензији архијерејског намјесништва никшићког.

У уторак, 31. јула, поводом његовог упокојења, у цркви Светих апостола Петра и Павла у старом градском гробљу у Никшићу, служена је Света заупокојена Литургија, којом је началствовао јереј Миодраг Тодоровић, старјешина никшићке Саборне цркве.

Свету заупокојену Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу, у сриједу 1. августа, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије, уз саслужење бројног свештенства и монаштва Епархије будимљанско-никшићке и Митрополије црногорско-приморске. Након Литургије одслужено је опијело, а испраћају проте Алексе на вјечни пут, осим чланова породице, родбине и пријатеља, присуствовао је велики број грађана Никшића, који су се поклонили сјенима, у народу веома цијењеног и омиљеног свештеника, чија је служба Богу и Цркви Божијој трајала предано четрдесет година. Над његовим одром бесједу је одржао јереј Миодраг Тодоровић, осврнувши се на тегобан, али честит и хришћански животни пут протојереја-ставрофора Алексе Павловића.

“Шездесете и седамдесете године прошлог вијека биле су године велике празнине, изазване егоизмом и самодовољношћу, помишљу да смо, коначно, раскрстили са традицијом, да смо ушли у велики напредак и да се не треба окретати за собом. Тада дјечачић, Алекса Павловић, који је рано остао без оца, са мајком, браћом и сестрама живећи скромно, испоснички, може се рећи, није био занијет тим духом времена. Он, по благослову Божијем, уписује богословију, школу која је тада служила за подсмијех. Био је то велики терет за нејака дјечија плећа, али је велика била и сила Божија која га је куражила да истраје у томе“, подсјетио је отац Миодраг.

Био је ђак призренске Богословије у вријеме поратног елана и великих идеја материјализма. Не поводећи се за таквим идеологијама, наш драги прота школовао се да служи својој Цркви и брине о души свог народа. Свештенички чин добио је 1971. године.

“Такво прегалаштво, таква жртва и таква љубав донијели су, хвала Богу, и плода. Отац Алекса је за мјесто свог службовања могао да бира приморје или неки већи град, а он, привучен светињом велике Пивске лавре одлази да служи баш у манастир Пива и то у периоду његовог измјештања, када је манастир „од воде убјежао“, како је пророковао пивски калуђер Јанићије. Бринуо је о сваком камену, свакој фресци, бринуо и молио се Богу да ова светиња, Божијим благословом буде као што је и прије била. И тада је наш прота могао другачије да се понаша, али, хвала Богу, није. Тринаест година провео је у Пивском манастиру, изродивши са својом честитом супругом, попадијом Зорком два сина и двије кћери, а затим долази у Никшић, да служи овдје у Саборном храму“.

Стигавши 1984. године у Никшић прота Алекса затиче овдје свог сабрата и саслужитеља, проту Марка Ђурковића. Захваљујући њима двојици народ овог краја, “већи дио нас“, истакао је свештеник Тодоровић, видио је мантију, крст, епитрахиљ, славски колач, видио је Часни путир и причешће, видио је људе који су наставили путем оних који су нас описменили и увели у свијет цивилизованих заједница, чијом заслугом смо постали цијењен народ у Европи и свијету.

“Хвала им што су наставили традицију наших предака, што се тај пут није затро, што смо и ми препознали тај пут, стали на њега и схватили колико је тај пут, иако тежак, веома лијеп. Отац Алекса је, заиста, био прави народни свештеник, знао је да приђе и дјетету и старцу и човјеку и жени и ђаку и студенту, за свакога је имао наступ љубави и отворено срце, на шта му је народ узвраћао, дубоко га поштовао и волио. Често сам чуо да говоре “то је наш поп“ или “то је народни поп“. Када смо ми млађи свештеници стизали овдје и рукополагали се, он и отац Марко примали су нас раширених руку. Није било суревњивости, нити оног односа у којем смо ми млађи, а они старији, заслужнији свештеници, већ су нас дочекивали као своју дјецу којој треба да помогну да узрастамо уз њих. Такав је прота Алекса остао до посљедњег даха“, нагласио је јереј Тодоровић.

Према његовим ријечима растанак са протојерејем-ставрофором Алексом Павловићем носи у себи два осјећања – тугу због привременог опраштања са њим, али и радост због тога што је био “човјек који се “имао рашта родити“, јер је он, казао је отац Миодраг, читав свој живот посветио вјечности.

“Прије два дана отац Алекса је напустио ово привремено боравиште, напустио је овај земаљски шар, преселио се свом Творцу и Господу, Коме је вјерно служио. Свима нама је оставио један велики дуг – да наставимо његовим путем, да будемо браћа међу собом, да будемо, како је говорио наш Патријарх Павле, прије свега, људи, и да се трудимо да такви останемо. Знам да је увијек био благодаран и захвалан што је свештеник, да је осјећао колико је то велика тајна и велика обавеза, а, у исто вријеме, и велика радост Божија. Кад би дошао у неко стање љутње, а дешавало се да се наљути и да плане, али, исто тако, умио је да се брзо и поврати, стане испред престола и началствује светом Литургијом, јер је знао да је ту излаз за човјека, да је ту спасење“.

“Зато, ми данас, када га пратимо, сви смо у срцу помало тужни, али и радосни. Пратимо човјека који се “имао рашта родити“, јер је свој живот посветио вјечности, јер је свој живот посветио спасењу и одатле је извирао читав његов идентитет. Непогрешиво је знао ко су му преци, којим језиком говори, која му је Црква, чији је потомак и да то треба својим исповиједањем да остави у насљедство својој породици, својим синовима, кћерима, унучадима. Оставио је својој породици, а и свима нама, чист пут и то је највеће богатство, ако неко то зна да цијени. Могао је отац Алекса, да је ишао неким другим путем, оставити куле и градове, али његово срце није било окренуто на ту страну. Бог је био његова љубав и његово благо. Зато Му је вјерно, поштено и до задње капи крви служио. Нека би га Бог упокојио у царству Небеском, а свима нама он да буде још једна свјетиљка у путоказу на Христовом путу“, закључио је јереј Миодраг Тодоровић.

Пригодним словом сабранима се обратио и Преосвећени Епископ Јоаникије.

“Одслужисмо ову свету Литургију, драга браћо и сестре, саборно са свештенством и са народом, молећи се сви Богу за проту Алексу, јер је кренуо на велики пут, са живим осјећањем да је и он учесник ове свете службе, коју је вршио вјерно од кад је пошао Божијим путем и примио свештенички чин до посљедњег свог издиханија. Они, који су служили Богу у овом животу, настављају да Му служе и на Небесима, они који су били учесници сабора овдје на земљи, биће учесници великог сабора горе на Небу. Небески и земаљски сабор је један исти сабор, јер је Господ глава своје Цркве, оних који су већ прослављени на Небу и нас који се укључујемо у тијело Цркве, у живот Цркве овдје на земљи. Зато, испраћајући оца Алексу, растајући се привремено, данас са њим трпимо, наравно, бол растанка са једним таквим простодушним, честитим човјеком, чистог и великог срца, али имамо осјећај да се духовна заједница са њим никада не прекида, него да од сада у спомену, у памћењу Цркве, он остаје увијек и довијека“, казао је Преосвећени владика Јоаникије.

Од протојереја-ставрофора Алексе Павловића, који је, потом, сахрањен на мјесном гробљу у Миољем Пољу у његовој родној Жупи никшићкој, пригодним бесједама опростили су се Василије-Вајо Делић и протојереј-ставрофор Радојица Божовић, парох улцињски, иначе кум и школски друг покојног проте. Опроштајни говор, у име породице, одржао је Павле Павловић, син протојереја-ставрофора Алексе Павловића.

Извор: Епархиај будимљанско-никшићка