Саопштење за јавност поводом појаве дезинформација везаних за питање седишта Епископа у Сиднеју

Епископ аустралијско-новозеландски и Администратор Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке, поводом појаве дезинформација везаних за питање седишта Епископа у Сиднеју, а чији су извор извесни анти-црквенo-јерархијски кругови, овим путем саопштава:

Епископским расписом Ебр.сл. од 20. децембра 2006. г. упућеним свим Парохијским админитрацијама и Управама Црквено-школских општина Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду, обзнањено је да је реализовано успостављање седишта СПЦ за Аустралију и Нови Зеланд у Сиднеју, и то на основу:
1. Одлуке Светог архијерејског синода бр. 1139/зап. 812 од 10. јуна 2004. године, која гласи
''... усвојити предлог Његовог Преосвештенства Епископа Милутина да се Епархијски административни центар премести из Манастира Светог Саве у Сиднеј'';

2. Устава Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке (1964. г.), члан 3, у коме је наведено да је: ''Јурисдикција Српске православне цркве-епархије за Аустралију и Нови Зеланд са епископским седиштем у Сиднеју, Нови Јужни Велс'';

3. Устава Српске православне цркве у Аустралији, Новом Зеланду, Основне Одредбе, члан 8, у коме је наведено да је: ''Епархија аустралијско-новозеландска са седиштем у Илајну, односно Сиднеју''.

У истом распису од 20. децембра прошле године се додаје и да је ова одлука о реализовању успостављања седишта у Сиднеју, једногласно прихваћена као видљиви знак јединства Срба у Аустралији и Новом Зеланду у Српској православној цркви, израженим у личности и раду самог Епископа, односно, заједничкој канцеларији и седишту Епископа за обе епархије, и то од стране:

1. Свештенства обе епархије на братском састанку у манастиру Св. Саве у Холу, 27-28 новембра 2006. године;

2. Епархијског савета Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке одржаног у манастиру Св. Саве у Холу, 28. новембра 2006. године; и

3. Епархијског управног одбора Епархије аустралијско-новозеландске, одржаног у просторијама храма Св. Тројице у Брансвику, односно Мелбурну, 2. децембра 2006. године.

На овогодишњем редовном заседању Св. архијерејског сабора СПЦ одржаном у Београду од 14. до 24. маја, одлуком АСброј 1/зап. 87 од 22/9. маја 2007. г. је потврђено успостављање седишта Епархије за Аустралију и Нови Зеланд у Сиднеју:

''Усвојити предлог Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Господина Иринеја и, на основу члана 16. Устава Српске православне цркве, одобрити да се седиште подручне му Епархије аустралијско-новозеландске премести из манастира Светог Саве у Илајну у Сиднеј.

Исто тако, усвојити предлог Преосвећеног Епископа Господина Иринеја, администратора Епархије аустралијско-новозеландске Митрополије новограчаничке, и на основу истог члана односног Устава, одобрити да се седиште ове Епархије премести из манастира Светог Саве ''Нови Каленић'' у Холу у Сиднеј.

Овим се утолико мења члан 15. Устава Српске православне цркве. . . ''

Као што се види, питање реализације седишта Епископа Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду савршено је јасно и правилно изведено, и то још пре годину дана. Супротстављање анти-црквено-јерахијских кругова свим горе наведеним одлукама појавило се, не случајно, баш сада и само је формално усмерено на одлуке о седишту Епископа, а суштински је против коначног и дуго и предуго очекиваног и од верног народа захтеваног административног уједињења Српске православне цркве у Аустралији и Новом Зеланду - што је главна тема предстојећег Црквено-народног сабора Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке заказаног за 29. децембар о. г. у апострофираном Епископском седишту у Александрији.

Сабор је сазван у Александрији, не ради испољавања "самовоље Епископа", него по императиву епископске службе, која собом подразумева и неопходност заштите реда и поретка у, од Бога Нам повереној, СПЦ на Петом континенту. Устав Епархије за Аустралију и Нови Зеланд Митрополије новограчаничке у члану 28 недвосмислено јасно прописују права и овлашћења али истовремено и дужност Епископа:

''Епархијски Црквено-народни сабор састаје се у редовно заседање сваке треће године, крајем месеца децембра, на дан који одреди Епархијски Епископ, у месту седишта Епископа, и решава о свим административним, законодавним, финансијским и верско-просветним проблемима, који се тичу целе Епархије, односно њених припадника''.

Нажалост, на сцени није само одбацивање одлуке Светог архијерејског сабора о успостави седишта СПЦ у Аустралији и Новом Зеланду у Сиднеју, него, пре свега и изнад свега - поновно а већ заборављено и од верних Срба презрено инсистирање шачице нецрквених појединаца, на подели на наше и њихове цркве. То је у овако тешким временима за Србију, Српску православну цркву и све Србе, најблаже речено, према заједници неодговорно, а лично бесрамно. Ако сами овде, на далеком од отаџбине Петом континенту не можемо својим физичким присуством пружити подршку, од моћних а безобзирних распетом српском народу, оно што можемо је настојање, свим силама, да се спрече даље поделе српског народа под Нашом духовном влашћу и да се јединство достигне у потпуности и осигура једном за свагда.

Неколицина појединаца који, због личних огрешења о матичне Црквено-школске општине и искључења из истих, сами немају права да учествују у раду Црквено-народног сабора, врше притисак на оне који сва та права и част имају, на честите вернике Српске православне цркве у Аустралији, да не прихвате ни једну од горе наведених одлука, ни Епархијског савета, ни свог Архијереја, ни Светог архијерејског синода и Светог архијерејског сабора. Заиста, како уопште коментарисати овакве поступке, овакав безобзирни анархизам и отворену нецрквеност!? Да су та лица иоле црквена, да имају иоле страха Божјег који је почетак мудрости, не би се свим силама упињали да и друге наведу на странпутицу којом су они скренули, и неће да се поврате. Христова Црква има свој, Богом установљени идентитет и свој етос, и ко жели да буде њен интегрални део, као што то јесте сваки верни, аутентични хришћанин, треба да живи по Њеним нормама, са благодаћу Духа Светога којим Црква обитава у овом пролазном свету, очекујући и припремајући се за други Христов долазак.

Заиста јесте велики подвиг бити хришћанин, превазићи ограничења и искушења људске пале природе и живети и узрастати у меру раста Христовог, тј. завредити богоусиновљење по благодати и кроз Свето Тело и Крв Исуса Христа Јединородног Сина Божијег. То се не постиже свођењем Цркве на мере сопствених ограничености и заблуделости, него зрелим и одговорним прихватањем Цркве онакве каква је благодаћу Господа Исуса Христа и Љубављу Оца и Заједницом Духа Светога основана и поверена апостолима и од њих епископима до дана данашњег.

Такође, учествовање у раду предстојећег Црквено-народног сабора, је изузетно одговоран и озбиљан изазов, и представља одзив на светосавски вапај за јединство православних Срба који захтева од свих учесника темељну духовну и телесну припрему кроз пост и примање Св. Тела и Крви Распетог за нас и Васкрслог за живот света Господа Исуса Христа. Наш свети Патријарх, Његова Светост Г. Г. Павле, као што је свима познато, и поред све љубави и пажње којом га негују најбољи лекари на Војно-медицинској академији у Београду, трпи тешко бреме своје дубоке старости. Обрадујмо нашег Светог духовног оца завршивши, напокон, богоугодно и племенито дело које је, заједно са блаженопочившим Митрополитом новограчаничким Иринејем, започео пре више од 16 година. Подсећамо на речи Митрополита Иринеја тим поводом:

''Заклињемо вас Свемогућим Богом да ничим не умањите вредност, величину и значај нашег измирења. Нека ни једна празна и непроверена реч не пређе преко ваших уста. Наше измирење нека буде за углед и свим осталим Србима, свуда где год живе. Не дозволите да макар ко од нас својим поступком овој заједничкој светињи одмогне. Наше измирење је тек почело. Ми смо засадили младу биљку коју треба да негујемо и чувамо као зеницу ока, да порасте на понос свима'' (19. фебруар 1993. г.).

Имајмо зато љубав међу собом како би нам Господ Бог Сведржитељ укрепио снаге и даровао духовну зрелост да се од наших дела и одлука не застиди духовни отац и Патријарх наш Његова Светост Г. Г. Павле, исто као и блажене успомене Митрополит Иринеј. Увек на уму имајмо да ћемо сви ми, свако појединачно, на Страшном Христовом суду морати положити рачун за своје поступке и поверење указано нам у име Тројичног Бога и Свете Цркве Његове.

+ИРИНЕЈ
Епископ аустралијско-новозеландски и
Администратор епархије за Аустралију и Нови Зеланд
Митрополије новограчаничке