Саопштење за јавност управе манастира Златица

По много чему је карактеристично вријеме у коме нас је Бог дао да живимо. Али, ако ово вријеме врхуни у нечему - онда је то у грубим историјским фалсификатима који су у служби обмане неупућених преко агресивних насртаја на Православну Митрополију Црногорско-Приморску као темељну духовну институцију у Црној Гори. Набрајање оваквих фалсификата и именовање таквих фалсификатора одвело би нас у недоглед, а резултирало би великом књигом какву други цивилизовани народи и њихове државе немају. На жалост, у такву врсту акробација сада се и јавно укључила и Барска надбискупија.

Барска надбискупија има право и може да подржава шта год хоће, али нема право ни да фалсификује ни да присваја историјске чињенице. На жалост, великодостојник Барске надбискупије већ дуже вријеме предњачи у томе и вјешто злоупотребљава наметнуте подјеле у овом народу како би покушао да оствари оно што ни његовим претходницима кроз претходне вјекове није успијевало.

Након најновијег саопштења више нема и не може бити сумње да Барска надбискупија стоји иза савремених фалсификата око Манастира Златице.

Не може остати непримијећено констатно форсирање и наметање фалсификата о тобожњем "о латинском поријеклу Златице". А за такву тврдњу не налазе већег доказа од тзв. Бискупове ливаде. Чудна је логика која се у овом случају показује. У недостатку ваљаних аргумената, помен Бискупове ливаде за ауторе саопштења Барске надбискупије је сасвим довољан "аргумент" за својатање Манастира Златице. Данас и лаик лако може да уочи да су именице "бискуп" и "епископ" синоними. Да не говоримо о постојању словенских повеља и бројних црквено-правних извора, насталих прије и након 1054. године, у којима се помиње бискуп као синоним за епископа Цркве Христове!!! Довољно је да поменемо да је у најранијим преписима Законоправила Светога Саве на много мјеста коришћен назив ''епискуп''. Чињеница је и да су се многи православни архијереји кроз вјекове потписивали као "епискуп" што је у народном говору скраћивано и изговарано као "пискуп" тако да је питање да ли је топоним о коме говоре "Пискупова" или "Бискупова" ливада, али у оба случаја, када је ријеч о Манастиру Златици, суштински означава епископа Цркве Христове, а он у овом случају није и не може бити барски надбискуп.

У жељи да наметну неистините тврдње о тобожњем латинском поријеклу манастира, аутори саопштења Барске надбискупије су намјерно прескочили да помену предање које вјековима чувају припадници племена Куча да је назив Златици дао Свети Сава, а тај назив се и до наших дана одржао, као што, уосталом, постоји и Савин поток у непосредној близини манастира. И не само то. Аутори саопштења нису погледали у озбиљне тврдње Јастребова, Шобајића и других да је на Златици, тачније у мјесту Дрпе у близини Златице, Свети Сава успоставио сједиште Зетске Епископије (1219) да би оно нешто касније било премјештено у Манастир Светих Архангела на Превлаци код Тивта.

Најсмјешније у овој причи је, на жалост, то што аутори саопштења Барске надбискупије уопште и не знају да се пољана о којој говоре уопште не налази у близини Манастира Златице него скоро у врх племена Куча, двадесетак километара далеко од манастира, у селу Раћи изнад Убала. И поред ове чињенице, аутори саопштења Барске надбискупије, очевидно инспирисани духом и идејом крсташких похода, покушавају не само да конзервирају него и да у тобожњу бискупову пољану преименују локалитет на коме се налази Манастир Златица у данашњем главном граду Подгорици приписујући то као ''вјероватно незнање обрађивача плана''. Оно што се овдје такође губи из вида јесте чињеница да је првих једанаест вјекова на овим просторима постојала јединствена Црква, тако да је старо хришћанско наслеђе, тек послије шизме (1054), подијељено и једним дијелом у Приморју припало Римској Цркви, а његов већи дио остао до данас наследство Православног Истока, како у Приморју тако и у унутрашњости земље.

Из саопштења Барске надбискупије се, осим претходног, уочава како историјска тако и савремена удаљеност од Манастира Златице и то је једино похвално и добро у изнијетим ставовима. Јасно се уочава и чињеница да ауторима саопштења није стало до Манастира Златице него до смућивања шире црногорске јавности и недостојног политикантског подупирања одлуке коју је по том питању донијела подгоричка Скупштина. Заинтересованост Барске надбискупије о судбини Манастира Златице се најбоље огледа у томе да аутори саопштења Барске надбискупије и не знају да је јавна расправа о Златици завршена још половином децембра прошле године па би да се сада, када је формално све завршено, ''на тај начин укључе у јавну расправу о Нацрту Урбанистичког пројекта ''Археолошки локалитет - Златица''.

Аутори саопштења Барске надбискупије приказују веома чудну логику. С једне стране, покушавају да својатају Манастир Златицу позивајући се на ранохришћанско предање. С друге стране, намјерно прећуткују истину да су мошти Светог Трифуна у Котору заправо поклон византијског цара са Истока Никифора І (801.-811.г.). Намјерно прећуткују чињеницу да је Превалитана, која се налазила на простору данашње Црне Горе, у вријеме Цара Јустинијана почетком VІ вијека била органски дио Јустинијане Приме чије је сједиште било у Царичином граду код Лебана у Србији, а не у Риму. Прескаче се и прећуткује и чињеница да је диоклијски епископ Евандрос био јединствени хришћански, а не римокатолички епископ на Четвртом васељенском сабору у Халкидону 451. године. Прећуткује се и чињеница да је Барска надбискупија основана булом анти-папе, а не папе Климента ІІІ од 8. јануара 1089.г.

На више него очевидну жалост аутора саопштења Барске надбискупије број православних вјерника у Црној Гори се из дана у дан повећава баш као што се повећавао и у времену процвата Манастира Златице у првом тисућљећу и доцније све до најезде Турака (XV вијек.). Као што је било онда тако је и данас па се, додуше у много мањој мјери, множе и невјерници и они којима сметају прави вјерници и праве Светиње. Нама је искрено жао што има и оних који се налазе са друге стране златичког олтара.

Ипак смо увјерени да аутори саопштења Барске надбискупије добро знају да се Божије светиње не бришу гумицама, не прецртавају оловкама и не претварају у конзервиране зидине. Ако је такав приступ својствен онима који не знају библијску и црквену историју недопустиво да такав приступ буде доминантан у једној старој римокатоличкој дијецези.

Монахиња Евгенија, настојатељица Манастира Златице

Подгорица, 23. априла 2008. године