Састанак свештенства и монаштва намесништва тузланског

Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је на празник светог великомученика Артемија, Свету Архијерејску Литургију у храму Покрова Пресвете Богородице у Петрову.

Његовом Преосвештенству саслуживали су протонамјесник Никола Пекић, јереј Славко Пантелић и протођакон Жарко Мијатовић.

Владика Василије одликовао је протонамјесника Николу Пекића правом ношења напрсног крста. Након Литургије одржан је братски састанак свештенства и монаштва архијерејског намјесништва тузланског на коме је кореферат на тему „Болести данашњице" одржао настојатељ манастира светог Николаја на Озрену, протосинђел-ставрофор Данило (Радојчић).

Преосвећени Владико, браћо свештеници, свештеномонаси и ђакони, помоз Бог!

Надам се да нам је свима остало у памћењу веома садржајно предавање оца Жељка Божића на претходном сабрању. Одговорна обавеза да пред вама изложим кореферат на тему „Болести данашњице" натјерала ме на размишљање на који начин да приступим излагању о пошастима са којима је суочен данашњи човјек. Одмах на почетку ћу вам рећи, а нешто касније и образложити, да је недостатак љубави, као главне покретачке енергије некадашњег господара Адама, главни узрок свега. Да ли ћу бити само један од многих који је не само о ријечи „љубав" него о смислу живота „Љубав" говорио недовољно успјешно, остаје на вама да просудите. Предавање које ћете чути јесте моје скромно сагледавање духовно-психолошких узрока који воде ка овим проблемима. Наиме, свака од болести о којима је отац Жељко говорио има своје узроке и веома често се наводе поједини који нису стварна иницијална каписла за експлозију гријеха у људском организму. Посљедица првородног гријеха прародитеља Адама и Еве изазвала је велике турбуленције у цијелом свијету и поред тога, што је најстрашнију посљедицу осјетио човјек, по аутоматизму осјетили су и они који су повјерени човјеку на господарење, дакле цијела творевина. Појавом страха добијамо паралелно и гријех а љубави, чисте, неиксварене и нелицемјерне каква би прије гријехопада, тотално је нестало. Идеални свијет који сваки човјек, сваки вјерник или невјерник, пројектује у својој глави јесте нешто што је својствено свима нама. Дакле, нико имун није на сопствене жеље како би нешто требало да изгледа. Поставља се питање: Колико је то у складу са Божијим моралним начелима, колико су оствариве и колико смо ми активни а колико пасивни у том процесу?

Несналажење у реалном свијету са свим добри и лошим стварима које нам се свакодневно дешавају може а и јесте основни уопштени узрок бјежања у „свијетове" које човјек сам пројектује у сопственој глави. У немогућности да се довољно добро учаури у неком свом виртуелном свијету веома често му у томе помажу различита халуциногена средства, тј. неки од опојних наркотика или алкохол. Као у сваком чину, сваком дјелу, па и не дјелу, и овдје се пројављује упозорење апостола Павла да нам је све дозвољено али да нам није све на корист. По свјетовној фоскули да све има своју цијену морамо погледати колика је индивидуална цијена коју плаћа један наркоман или алкохоличар а колика је цијена друштва које је себи дозволило да направи пропуст и не одреагује правовремено како би истој особи помогло, социјализовало је и, оно што је основни задатак Цркве поред ова два, да би је привело Богу. Цијена је плаћена већ раније и овисник ће након овисности почети да живи за нешто друго. То друго му неће дати доказ да је личност него ће његову личност стопити са материјом о којој постаје овисан. Наркоман је дакле особа потпуно потчињена ономе чему је овисан а у свијету који пројектује симбол обожавања могу бити многи, од локалног дилера преко особа које су сличне њему до пролазника који ће му материјално помоћи.

Гдје се у свему овоме уклапа појам љубави?

Ми као црква смо позвани и призвани на активност а не на пасивност тако да слободно можемо, као пастири, да поставимо себи сљедећа питања:Гдје смо били када је једна овца одлазила од нас? Да ли смо спавали или били будни и спремни да у свако вријеме и на свакоме мјесту свједочимо архи Пастира, Господа Исуса Христа? Дакле, недостатак у наркоману и лакохоличару према ближњима јесте узрок.Недостатак љубави околине према особи која је потенцијални наркоман, наркоман у раној или поодмаклој фази, јесте такође узрок. Ипак, прави узрок јесте недостатак вјере, тј. безбожништво. Поставимо себи још једно питање: Да ли смо и докле смо спремни да идемо да бисмо вратили јагње које је залутало? Наша је дужност да разбијемо те фикције и да особу која је овисна научимо да се бори са основним животним проблемима, да се бори са оним који нас непрестано омета у животу, дакле Ђаволом, а то све ћемо моћи понудити само ако сами будемо имали оружије које ће овисник користити у борби а то је љубав и вјера. Са љубављу прићи ономе који вапи за њом и понудити му нешто што до сада није имао а то је Бог. Прочитаћу вам шта о томе каже велики теолог, блаженопочивши Митрополит Антоније Блум:" Ми се плашимо страдања и зато сужавамо и штитимо своје срце. Плашимо се да гледамо и видимо; плашимо се да слушамо и да чујемо: плашимо се да видимо човјека у његовом страдању и да чујемо крик његове душе. И зато се затварамо. И затварајући се, постајемо све ужи и ужи, и постајемо заробљеници ове наше затворености.Има једна изванредна пјесма Марешковског, која се зове „Корали". Он у њој каже да су корали најкрхкија жива бића у мору; да би се заштитили од пропадања, они се облажу овом чврстом материјом коју и називамо коралима-и умиру у својој заштићености.Тако и човјек који се брани од боли, патње, ужаса и страха, од онога што може да му учини туђа туга, туђа болест, туђа смрт или, све заједно, цио ужас земаљског живота; овакав човјек-да, остаје заштићен и уједно у унутрашњости свога бића умире". Као што сте могли да чујете затварање у себе самога, бијег од стварности, неспремност за сучавањем са патњом и болом и незнање да се све то љубављу побјеђује јесте сигуран корак да сами у себи закорачимо ка смрти. Када су у питању нарушени унутар-породични односи онда морамо казати да је то проблем који муњевитом брзином хита ка првом мјесту пошасти. „Син убио мајку, отац силовао кћерку" само су неки од наслова којима нас бомбардује дневна штампа а које ми радо читамо јер, као да се задовољамо тиме, да има грешнијих и од нас самих. Патријархат јесте нешто што је свесавремено а такво је је јер долази од онога који је прошлост, садашњост и будућност дакле који је у сваком времену и изнад времена а то је Христос Господ. Веома често ћемо чути да се патријархат представља као апсолутна владавина страха мушкарца, тј. оца над женом и дјецом. Погледајмо ситуацију у којој је отац овисник. Ту је сасвим јасно да љубави према ближњима нема јер да је има отац не би бјежао у гријехопад наркоманије или алкохолизма. Одмах сљедећи гријех који долази, јер један гријех никада не иде сам, јесте запостављање лика оца као доброг домаћина и честитог вјерника у коме обитава моралност, а који је прави примјер својој дјеци. Такође, ту нема ни особе од које је узето ребро од кога је направљена Ева, а то је добри муж који живи за своју жену дајући се, на првом мјесту духовно, без икакве резерве. Гдје постоји резерва ту љубави нема. Они који су спремни да се одају горе наведеним пороцима, спремни су и да убију.  И ако бисмо погледали ко највише страда лако бисмо дошли до података да су то у суштини они који нису заштићени, тј. нису спремни да се бране пред налетом крвника. Наравно да су то дјеца! Ако свему томе додамо и мишљења квази научника који за дијете говоре да је живо биће тек у поодмаклој фази трудноће, онда не треба да нас чуди што ће већина ту констатацију објеручке прихватити јер им она дође као „дозвола за убиство". До сада су на многим мјестима изношени подаци о гријеху чедоморства и сви они су садржали сљедеће, а то је: 1. Да је то злочин над злочином и 2. Да свакога дана изумиремо као народ. Говорити о односу према животној средини сада, након свега до сада реченог, изгледа као нешто што је мање битно али није тако. Кратко ћу подсјетити да смо као људи позвани и призвани да творевину узносимо Творцу. Она нам је дата на управљање али управљање љубављу а управо тога данас нема тако да долази до уништавања онога за шта се у Књизи постања каже да је „лијепо".

И шта сада чинити након ових података?

Господ Бог је створио Адама из љубави. Из љубави му је створио и жену Еву са којом је Адам и био у заједници љубави. Љубављу је Адама одржавао односе са творевином и све је било хармонично. Онога момента када се љубав претворила у љубомору догодила се трагедија, догодио се гријех, страх и смрт. Доласком Спаситеља свијет се враћа у нормалу али само у оној мјери у којој ми желимо да будемо у нормали, тачније у мјери у којој будемо поштовали заповијести Христове. Поштовањем заповијести, животом у Христу и за Христа, вратићемо себе у стање у коме је био Адам, задобити светост у Једном Светом, Једном Господу Исусу Христу. Ту је рјешење за све пошасти које нас сналазе. Дакле, живот у новоме Адаму. Генерације које су већ стасале и које се налазе у поодмаклој стази живота морамо вјерски образовати у мјери у којој се то да учинити али за дјецу морамо дати све. Дјеци морамо посветити сваки моменат нашега живота јер свако дијете у коме не формирамо личност која ће своју снагу и енергију црпити из вјере у Бога, љубави према Богу и ближњима, ми правимо потенцијалног наркомана, алкохоличара, лошег оца, сина, господара...

Протосинђел-ставрофор Данило (Радојчић), настојатељ манастира светог Николаја на Озрену

Извор: Епархија зворничко-тузланска