Сећање на Марка Павловића, начелника Финансијског одељења ПУО

У овим претпразничним данима највећег хришћанског Празника - Васкрса, у памћењу је остао догађај, који најбоље одсликава дубоку веру у Васкрсење Христово и у васкрсење преминулих хришћана, веру да је растанак са упокојеним само „сенка и трен" и да је привремен.

Приликом полагања у гроб ковчега са посмртним остацима почившег Марка Павловића (преминулог у Београду 11. новембра, а сахрањен 13. новембра 2010. године у родном Бечњу, код Бреснице близу Чачка), у присуству мноштва пријатеља, сарадника, познаника и најближе родбине, његова породица супруга Славица, син Саша и снаја Биљана, опростили су се од његових земних остатака појењем тропара: „Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи, и онима у гробовима живот дарова!" Тихо, молитвено, са дубоком вером у васкрслога Христа да је растанак са Марком привремен, са надом поновног сусрета са њим у Царству Небеском, у вечној заједници љубави.

И заиста, ко је познавао брата Марка, како су га пријатељи од милоште звали, за њих ова молитвена збивања на сахрани и на гробу нису била изненађујућа. Нарочито после речи изговорених на Опелу од стране проте Стојадина Павловића, директора ПУО. Он је подсетио, „на животни пут почившег Марка, од његовог одласка у Богословију у Призрен давне 1959. године, па до његовог упокојења". Отац Стојадин је нагласио да је Господ благословио пут којим је Марко ходао и циљ коме је стремио. Трновит пут у ‘вунена времена', пут којим су ретки ходили. Тим путем ишли су само они који су били надахнути и научени од богомољачког покрета Светог владике жичког Николаја; који су имали дубоку веру у Бога и били задојени љубављу према Христу и својој Цркви и своме роду.

Приљежан, вредан, паметан, дисциплинован, Марко је са одличним успехом завршио школске 1964/1965. године Богословију. У току студија на Богословском факултету, бива запослен у Заводу за израду свећа у Српској Патријаршији. Овим запослењем добио је другу мисију, не мању од мисије парохијског свештеника али свакако одговорну, нарочито у решавању материјалних потреба Цркве и њених институција: Синода, Патријаршијског управног одбора, Епархија, Црквених општина а нарочито Просветних завода, Богословија и Факултета.

Материјална ситуација у Цркви била је катастрофална. Време атеизације друштва и прогона Цркве. Новца ни откуда, а потреба много. Каса поред које је Марко радио често је била празна. Марко је морао да води рачуна о свакој пари и динару. Морао је да брине о породицама запослених у Патријаршији, њиховој деци, школовању. О Епархијама које су тешко живеле.

Разборито је посматрао прилике у којима Црква живи и дела, решавајући материјалне проблеме са којима се она сусреће. Савесно, дисциплиновано и успешно. Сваки извештај о материјалном пословању Цркве био је његовом руком веома уредно исписан. Домаћински, онако како су га васпитавали његови родитељи, отац Недељко и мајка Милица, како су га учили професори у Богословији и претпостављени у Патријаршији, нарочито патријарх Герман. И поред свих проблема којима је био опхрван и бригом за породицом, Марко је, као ретко ко, пуно читао. Стеченим знањем могао је да свакодневно држи наставу.

Ценећи његов рад постављен је 1996. године за начелника Финансијског одељења Патријаршијског управног одбора.

Верујемо да је почивши Марко понео са собом пред Господа дневник (не благајнички него животни), испуњен добрим делима, учињеним на корист Цркве и нама који смо га познавали и са којим смо сарађивали а на спасење његове племените душе у Царству Васкрслога Христа", рекао је између осталог прота Стојадин.

Нека ових неколико речи посвећених Марку Павловићу буду упаљена свећа воштаница на његовом гробу и молитвена песма Васкрслом Христу „да упокоји његову душу у месту покоја, одакле одбеже свака туга, бол и уздисај" и да заједно са његовим милим сродницима и пријатељима опет певамо Васкрслом Христу у Царству Небеском: ХРИСТОС ВАСКРЕСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!

Извор: Православље, Г. Станић