Сергеј Фирсов: Руска Црква уочи промена крај деведесетих година 19.века – 1918. година

ИЗДАВАЧКА УСТАНОВА "КАЛЕНИЋ"
ПРАВОСЛАВНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, Крагујевац
Уредник: протојереј-ставрофор проф др Зоран Крстић, Дистрибуција: 034/333 827

Сергеј Фирсов: РУСКА ЦРКВА УОЧИ ПРОМЕНА
крај деведесетих година 19.века - 1918. година

Увод - Пажњи читалаца предлажемо књигу која је, како већ следи из њеног наслова, посвећена питању положаја Руске Православне Цркве две деценије пре и у периоду револуције 1917. године. Ово компликовано и пуно противречности време увек је привлачило велико интересовање научника и публициста. Већ су савременици који су преживели трагедију револуције из 1917. године и грађанског рата покушавали да продру у разлоге који су довели некада велику империју до пропасти, а Помесну Православну Цркву до уништења и сукоба са ратоборним богоборцима. Природно је да се постављало питање и о томе да ли је било могуће избећи ту катастрофу, и ако је било могуће, шта је требало у том случају урадити. Неки савременици, као на пример, лидер партије кадетa П. Н. Миљуков, су новонасталу ситуацију посматрали као резултат пасивности званичних власти у смислу престројавања структуре империје, којој су већ дуго биле потребне кардиналне промене. Други, као на пример помоћник последњег главног државног тужиоца царске Русије, кнез Н. Д. Жевахов, су главну пажњу усмерили на активности деструктивних снага у које су убрајали не само оне попут Миљукова, либерале-западњаке, већ и митску "јеврејско-масонску" заверу.

Наравно, совјетски историчари, почев од двадесетих година XX века, никада нису доводили у сумњу оправданост револуције. Паралелно са тим, не може се порећи чињеница да су они у многоме разјаснили разлоге везане за кризу империје крајa XIX и почетка XX века, без којих је немогуће проучити историју руске цркве епохе Николаја II.

И заиста, поставља се питање: да ли је последњи руски цар могао да помогне спровођењу одавно сазрелих црквених реформи и сазивању Помесног Сабора? У условима политичке нестабилности и из године у годину нарастајућих унутарњих проблема црквене реформе не само да би помогле ослобађању Цркве од сувишне зависности од државе, већ би биле схваћене као разарање савеза власти и Цркве и одбијање одбране православља.

У овом случају не треба заборавити и на лични фактор: Николајa II, који је био дубоко и искрено верујући хришћанин и који је увек желео Цркви добра и благостања, политички је васпитаo човек који је сматрао реформе Петра Великог у Цркви оправданим и природним, а уништење постојећег система на линији односа између државe и Црквe, погубним за империју. Тај човек је био дугогодишњи Виши прокурор Светог Синода К. П Победоносцев. Будући да је био конзервативан и песимиста, Победоносцев се целог живота бојао револуције, желећи да сачува постојеће политичке институције без било каквих промена. Као резултат тога, Виши прокурор је био озлоглашен код либералних савременика (а после њих и код већине истраживача-потомака), који су га етикетирали као реакционара и мрачњака, који зауставља развој свега живог и поштеног. Историја је показала да Победоносцев није у потпуности грешио, да га визија револуције није узалуд пратила током дугог низа година.

Шта је у тим условима могла да предузме Православна Црква? Да ли је она имала могућности да обезбеди себи сигуран положај у случају пропасти самодржачке империје? Та питања нису мање важна од оних везаних за корене руске револуције, као и за став Победонсцева у односу на опасности које би, по његовом мишљењу, револуција донела Русији.

Циљ ове књиге би био да одговори на дато питање. Аутор је пре свега имао у виду да је историјско истраживање подухват чији резултат није унапред познат, те да оно не представља доказ аксиоме која је a priori јасна читаоцима. Закључци се доносе на основу материјала којима истраживач располаже. Подсећање на ову чињеницу условљено је идеолошком ангажованошћу многих радова који су посвећени епохи Николаја II. Истраживачи често и не мисле да сакрију своју идеолошку пристрасност, дајући позитивну или негативну оцену владавине последњег цара много пре него што упознају читаоца са својим аргументима.

Али док једни виде епоху Николаја II као својеврсно "златно доба" руске државности која је пропала као резултат интрига политичких авантуриста и издајника, другима се она чини као време потпуних промашаја и грешака владе и самог цара. Ови истраживачи представљају предреволуционарну епоху првенствено као време самоуништења власти. Присталице првог приступа налазе разумевање и подршку у средини "патриота", који воле да релативно једноставно говоре о компликованим стварима. Представницима друге групе могуће је назвати неке домаће историчаре који су се формирали у периоду тридесетих и четрдесетих година XX века (на пример, покојног московског историчара А. Ј. Авреха).

Код идеолошких приступа историјској проблематици суштина целе ствари је поларизована: оно што је за једне представљено као очигледан плус, за друге је несумњиви минус. Док с једне стране овакав приступ поједностављује научнику решавање постављеног задатка, с друге стране га само компликује: јер од њега се тражи искусно спроведена систематизација материјала у оквиру одређене идеолошке парадигме.

Идеализација прошлости, као и изражавање претеране критичности при њеној оцени, тера истраживача да тражи одговор на традиционалнa и не сасвим плодоносна питања: ко је крив за оно што се десило и шта је могуће или неопходно било радити у тим условима. Али поставивши овакво питање, историчар се, авај, налази у положају тужитеља и евалуатора. То није увек лоше: на пример, зар је могуће да се човек одрекне оцене везане за прогоне извршене у односу на религију и Цркву, и да их не осуди? Али у овом случају ради се о нечему другом: у историјском раду, приоритет не треба дати идеолошкој или другој оцени, већ анализи у којој би се посматрали сви могући pro et contra. Закључак треба да донесе сам читалац, то је његово право, па и његова морална обавеза. Тим пре што се ради о црквеној проблематици и тиче се епохе која је предходила једној од најкрвавијих револуција.

Сергеј Лвович Фирсов

Рођен је у Лењинграду, године 1991. завршио је историјски факултет Лењинградског Државног Универзитета. Докторску дисертацију („Православна Црква и Руска држава 1907. до 1917. године.:социјални и научни проблеми") одбранио је 1997. на Санкт-Петербуршкој филијали Института Руске историје Руске академије наука (научни руководитељ В. С. Дјакин). Аутор је више од 160 научних и научно популарних радова.