Сећање на великог архијереја Цркве Христове

Сећање на великог архијереја Цркве Христове
Сећање на великог архијереја Цркве Христове
Сећање на великог архијереја Цркве Христове
Сећање на великог архијереја Цркве Христове

Поводом годишњице упокојења Епископа бачког Никанора (1906-1986)

У недељу двадесету по Педесетници, 6. новембра 2016. године, на празник Светог великомученика Арете, у новосадском Саборном храму свету Литургију је служио протопрезвитер-ставрофор др Милош Весин, парох јужночикашки и ленсиншки, уз саслужење братства Саборног храма и новосадских ђакона. Тумачећи јеванђелски догађај васкрсења сина јединца наинске удовице (Лк. 7, 11-16), прота Милош је са сабранима поделио и своја сећања на изузетан проповеднички дар епископа Никанора. После заамвоне молитве, као и у свим храмовима Епархије бачке, служен је парастос поводом тридесетогодишњице  упокојења Епископа бачког Никанора (Иличића). Парастос је служио  Преосвештени Епископ новосадски и бачки др Иринеј, уз саслужење проте Милоша Весина и братства Саборног храма.

Сећање на владику Никанора

Ове године, 6. новембра, навршава се тридесет година од блаженог уснућа  eпископа Никанора, који је на катедри епископа бачких столовао тридесет и једну годину.

„У освит новога дана, 6. новембра 1986. године у 1:50 часова, у Институту у Сремској Каменици, окружен пажњом лекарâ и свога свештенства на позив анђела Господњег, пошто се претходно два пута исповедио и примио свету тајну причешћа, са молитвом на уснама преселио се у небеске дворове, као добри и верни слуга у 81. години земаљског живота Епископ бачки Никанор”.

Овим речима летописац новосадске Саборне цркве почиње запис о упокојењу владике Никанора Иличића. А пре него што је устоличен на катедри свагдашњих епископа бачких 1955. године - после блажене кончине свога великог претходника епископа Иринеја Ћирића - владика Никанор је најпре столовао у Карловцу, као Епископ горњокарловачки и као администратор Епархије далматинске. Устоличен је 1947. године и здушно је наставио рад свог духовног оца, великог јерарха наше Цркве и свештеномученика за веру Христову - епископа Саве Трлајића. Не противећи се вољи и одлуци Светог Архијерејског Сабора, 1951. године прихвата катедру новоосноване Епархије сремске и прелази у Сремске Карловце, где остаје све до устоличења на катедру епископа бачких. Већ у првој приступној беседи својој, изговореној у Карловцу, владика Никанор је сабраној пастви обећао да своју архијерејску службу неће вршити као најамник, да се неће плашити неприликâ и недаћâ овога света, него да ће мало стадо напасати као прави пастир.

Дато обећање је врло брзо и на делу потврдио. Наиме, када се на писани позив једног верника из Шибеника владика Никанор запутио у овај град у којем је храм био затворен, јер нема свештеника, и у којем „деца и омладина лутају по вароши као изгубљена, мртви се сахрањују без опела, јер их нема ко сахранити” (Летописац), доживео је прво искушење и невољу. У Кистању је физички нападнут и претучен од стране заведеног народа, чиме му је онемогућен долазак у седиште Епархије далматинске - у Шибеник није стигао! Било је то време у које је грађанска власт употребљавала све методе у намери да онемогући нормалан живот Цркве и рад њених свештенослужитеља. Подсећања ради, исту судбу је тих година доживео и епископ Иринеј Ћирић, кога је нахушкана руља у Оџацима физички напала и тешко повредила. Нема сумње да су овакви напади остављали дубоке трагове и трајне ожиљке не само на њиховим телима, него још и више на њиховим племенитим душама. У тим временима су Апостолове речи: а сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12), долазиле до пуног изражаја и смисла.

Епископско служење у Епархији бачкој владика Никанор проводи у обнављању угрожених и оштећених храмова, али и у бризи за подизање свештеничког подмлатка. Као врсни познавалац црквеног пјенија и богослужбеног правила, неуморно је истрајавао на унапређењу благољепија православног богослужења, враћајући му, својим велелепним богослужењем и дивним беседама, стари сјај и лепоту. Љубављу према појању и богослужењу, још као богослова и студента Богословског факултета, задојили су га врсни и чувени појци Фрушкогорских манастира од којих је научио најлепше мотиве појања, „које је увек знао употребити кад треба и где треба” (Летописац), тако да је до краја свог живота остао познат као ванредан архијереј, зналац црквеног пјенија и богослужбеног правила. Та чињеница је, између осталог, и подстакла велики број отачаствених архијереја, свештеника, монаха и монахиња да допутују у Нови Сад и молитвено се опросте од њега.

Заупокојену Литургију, лицем на Митровдан, служио је Епископ далматински Николај, уз саслужење бројног свештенства и монаштва. Опело је служио Митрополит дабробосански Владислав који се, у име Свјатјешег Патријарха Германа и Светог Архијерејског Синода, и опростио од упокојеног владике Ни- канора. У опелу су учествовали још и ови епископи: жички Стефан, далматински Николај, тимочки Милутин, зворничко-тузлански Василије, бањалучки Јефрем, врањски Сава, славонски Лукијан, банатски Амфилохије и марчански Данило. Присутан је био и браничевски Хризостом. Владика Никанор је, као љубитељ књиге и науке, још од 1934. године био редован члан Матице Српске, а као екуменски делатник био је и стални члан друштва Pro Oriente, захваљујући чему је постао познат и изван граница наше Отаџбине. Колико је био поштован показује и чињеница да су Литургији и опелу у новосадском Саборном храму присуствовали и римокатолички бискупи суботички Матиша Звекановић, ђаковачки Кирил Кос и банатски Тамаш Јунг, као и др Јурај Струхарик и Беређи Ондреј, бискупи Реформатске цркве, и Буда Лајош у име Евангелистичке цркве. По сопственој жељи и тестаменту, по упокојењу је обучен у „Антиохијско” одјејање и сахрањен је у крипти Саборног храма поред својих великих и знаменитих претходника: владике Митрофана Шевића и владике Иринеја Ћирића, „којих се увек молитвено сећао” - како наводи летопи сац.

Нека милостиви Господ упокоји душу овог великог архијереја Цркве Христове у рајском насељу, нека му опрости сва сагрешења вољна и невољна, и нека га уврсти у ред житеља небеских станишта у Царству свом. Бог нека му душу прости и вечан му спомен.

протојереј-ставрофор Миливој Р. Мијатов, архијерејски намесник новосадски први
(текст преузет из Крстовдaнског броја Винограда Господњег)

Извор: Епархија бачка