Сећање на великог спортисту Владимира Беару
Легендарни голман Црвене звезде и сплитског Хајдука Владимир Беара преминуо је у Сплиту у 86. години, у ноћи између 10. и 11. авгууста 2014. године. У знак молитвеног сећања на легендарног спортисту поново објављујемо текст У посјети Владимиру Беари:
Зелово је село Загоре у подручју Цетињске крајине, а у подножју јужних падина планине Свилаје, која је одредила положај села, али и живот његових становника. Село је удаљено од Сплита тридесетак километара а налази се у саставу општине Сињ. Удаљено је око четрнаест километара од Сиња и око седам километара од села Хрваце. То су уједно најближа насеља у околини Зелова.
У окружењу села се налазе и планине Плишивица, Градина и Орлове Стијене (подручје које чини дио планине Свилаје с великим клисурама), познате по повременом настањењу бјелоглавих супова.
У селу Зелово налази се и православна црква Светог пророка Илије из 1884. године, који се сваке године свечано прославља 02. августа. Од некадашњих тридесетак домаћинстава, данас на Зелову живи око пет православних породица, углавном старијих људи, а са годинама све их је мање и мање.
На том прeдивном простору 1928. године, рођен је Владимир Беара, свјетски позната личност, нарочито у свијету спорта. О њему и данас звучна имена причају с одушевљењем. Био је фудбалер-голман, и то највише класе. Стога није чудо да су га звали: Велики Владимир, Балерина са челичним шакама, Човјек од гуме... Бранио је на голу сплитског Хајдука и београдске Црвене Звезде. Био је и репрезентативац бивше државе Југославије. Каријеру је завршио у њемачким клубовима Алеманији и Викторији... У доба кад је играо био је најбољи европски и свјетски голман.
Владимир Беара је данас дједа који има 85 година. Живи са супругом Јадранком у Сплиту. Владимир потиче из српске православне породице Беара са Зелова. Његов отац Јаков је био запослен у Сплиту, гдје је Владимир и провео своје дјетињство. Ту, у Сплиту су и започели његови спортски кораци, који су га одвели у бијели свијет и довели међу најбоље спортисте свијета.
У понедјељак 23. септембра 2013. године, по благослову Његовог Преосвештенства Господина Фотија, Епископа далматинског, посјетио сам га са ћерком Ангелином у његовом дому у Сплиту. Посјета је протекла у топлом и пријатном озрачју. Уз кафу и разговор са овим дивним господином, вријеме је просто летјело. Имајући у виду његово здравствено стање, које је погоршано можданим ударом прије двије године а и скорашњу операцију, трудили смо се да га што мање оптеретимо.
Посјету Владимиру Беари, сам најавио неколико дана раније. У сусрету са њим, примијетио сам велику радост и одушевљење које је исказивао. У току нашег разговора, предао сам му поклон (икону-диптих Пресвете Богородице и мајке Параскеве), чему се веома обрадовао. Рекао ми је да му је то најдражи поклон од свих које је добио, нарочито због свете Петке, коју много воли и којој се стално моли. Видно радостан због поклона, извадио је ланчић који носи око врата, скромну шпагицу са малом иконицом свете мати Петке. То је опет, с друге стране, одушевило мене.
Он ми је потврдио да се од свога дјетињства не одваја од свете Петке. На ту тему је даље текао наш разговор. Владимир Беара је задњих година често и са радошћу одлазио у посјету манастиру Драговић. Волио је да разговара са монасима који су га увијек лијепо дочекивали. Рекао је да једва чека да се опорави како би поново отишао до Драговића, да се поклони светој Петки. Његова љубав према манастиру Драговић и светој Петки уткала му је његова мајка још у раном дјетињству. Наиме, када је имао шест-седам година, као и сва дјеца, волио је да се игра. Једном приликом игра је могла да га кошта живота. Скакао је са дјецом у неку рупу од пијеска и земље, дубине око шест метара. Скачући, он је направио салто, али је у доскоку ударио главом о камен. У том паду је умало настрадао. Владимир је пао у кому и у том стању је био око петнаестак дана у болници. Доктори нису имали добре прогнозе. Не знајући шта да чини, његова мајка га је у запрежним колима из Сплита одвезла у манастир Драговић да му се прочитају молитве за оздрављење. Молитве су читане пред иконом свете Петке. И за чудо Божије, Владимир се пробудио из коме на одушевљење свих. Чак су се и љекари, који су га тада лијечили, удивили овом догађају и приписали га чуду Божијем. Од тада га је његова мајка завјетовала светој Петки. Сваке године је ишла да се поклони Богу и светитељки и захвали на дару пројављеном кроз оздрављење малог Владимира.
Тај догађај је оставио неизбрисив печат у Владимировом животу. „Прошао сам“, каже Владимир, „све у животу, али сам се увијек молио Богу и светој Петки и данас се молим.“
Из наше перспективе гледано, можемо рећи да Бог не оставља оне који му се моле. Поред тога, свједоци смо, нажалост, како успјех не доноси увијек добро, нарочито у духовном смислу. Многи млади, успјешни људи изгубе се у својој тренутној, овоземаљској слави. Владимир Беара, међутим, може бити примјер свим младим људима-спортистима, како да се сачувају од овоземаљске славе. Он не само да је био успјешан у спорту, он је био, а то и даље јесте, поштен, осјећајан и побожан човјек, који цијени и чува праве животне вриједности.
Нека му света мати Параскева измоли од Господа Исуса Христа здравља, како би још који пут посјетио манастир Драговић, мјесто које је умногоме утицало на његов живот, и које он стално носи у своме срцу.
протонамјесник Славољуб Кнежевић
