Севастијановданске свечаности у Џексону

Диван је Бог у светима својим, Бог који походи народ свој! И минуле године, по много чему изузетне, када су свечарски дани у калифорнијскоме Џексону морали бити скромнији него што је уобичајено, Господ нас је погледао и излио изобилну благодат, надокнадивши њоме све оно чега смо морали бити ускраћени у тадашњим несвакидашњим околностима. Ни овог 2021. лета Господњег, прилике нису још увек сасвим нормализоване, али су дани прославе протекли таман тако да нас укрепе и пруже наду и спокој.

Све је почело у понедељак, 29./16. новембра, увече. Служен је акатист Светом Севастијану Џексонском у навечерје његовог празника. У тами вечери, сијали су само ликови светитеља са икона и окупљених људи који се освећују светињама Божјих дарова. Обасјавала их је светлост свећа, као одсјај оне неувениве и незалазне, нестворене светлости, таворске и пасхалне, која просвећује и преображава све оне који чезну за њом.

У богослужењу су нам се придружили и прота Петар Перекрестов са својом матушком Еленом и парохијанима руске Саборне цркве у Сан Франциску, доневши нам благослов Светог Јована Шангајског и Санфранциског. Током ове године, благословили су нашу џексонску парохију и честицама моштију двојице изузетних светитеља, Тихона Исповедника и Николаја Новог Златоуста. Свети Тихон је почетком ХХ века био архиепископ Северне Америке, а све до Октобарске револуције постојао је само један православни епископ за читав овај континент. За то време, Тихон (Белавин) је посетио и нашу Светосавску парохију и одслужио свету литургију заједно са Светим Севастијаном. Њега је изузетно ценио и желео да учини викарним, помоћним епископом за српске заједнице расуте широм континента, као што је и Светог Рафаила Бруклинског рукоположио за помоћног епископа за арапске заједнице. Пренео је седиште епархије из Сан Франциска у Њујорк и основао први православни манастир у Америци – Светог Тихона Задонског у Саут Канану у Пенсилванији. Те револуционарне 1917. године, он ће постати први Патријарх московски и све Руси (множина од Рус) након обнове Патријаршије, коју је укинуо цар Петар „Велики“. У поменутом манастиру у Пенсилванији, последње године свога живота на земљи провео је Свети Николај Охридско-Битољски и Жички, а ту се и упокојио. Био је велики пријатељ Светог Севастијана и о њему веома надахнуто говорио и писао као светом и непорочном човеку, који је задужио сав наш род српски и народ православни, и био наш највећи савремени мисионар. По промислу Божјем, Свети Севастијан се уз Николаја и упокојио 1940. године, у светосавској Жичи, где је и почивао све до преноса његових моштију у Џексон 2007. године.

Својим присуством благословио нас је и млади свештеник Илија Дрејк из мисионарске парохије Руске Заграничне Цркве Свих Светих у Стоктону. Први пут нас је посетио на празник Светих апостола Петра и Павла, са својом мајком, супругом и њихово троје деце. Тада није могао да служи са нама јер је још био свештеник Англиканске цркве. У том својству десет година је провео мисионарећи у Кини и учествујући у преводу Светог Писма на један од многих језика Кине. Тамо је упознао и своју супругу, Кинескињу. Још као младић и студент одушевио се лепотом Православља, али га је такође привлачио и призив да служи Богу у Кини. Надао се и да ће разговори на инситуционалном нивоу дати плода у скорије време. Но, ако цела његова установа на то није спремна, сматрао је да нема више потребе ни смисла да он са својом породицом чека оно на шта га цело његово биће зове – те је током лета, са супругом и чељади, пришао Православној Цркви, а затим је у рукоположен у ђаконски па презвитерски чин. Мајка, која је први пут искусила православну Литургију тог Петропавловдана у нашој цркви, ускоро ће наставити њиховим стопама. Отац Илија је поделио са нама да су две кључне личности за доношење њихове одлуке били Свети Јован Шангајски и Санфранциски и Свети Севастијан Џексонски и Санфранциски. Тренутно ишчекују своје четврто чедо и, ако буде мушког пола, даће му име (по америчком обичају давања првог и средњег имена): Јован Севастијан.

У току службе, по свршетку својих обавеза, пристигао је и ђакон Јустин Босил из грчке парохије Васкрсења Господњег у Кастро Валију. По преласку у парохијски дом за вечером, као и касније увече и ноћ, у срцима су нам одзвањале речи акатиста: О, Свети Свехвални Светитељу Севастијане новојављени, Теби, коме је у животу Господ Христос био догађај једини, и који си Васкрсење Христово свима сведочио и пут у рајска насеља свима пропутио, који си Христом у себи Исток и Запад помирио и загрлио и све грешне деобе овога света обрисао и удаљености премостио, Теби се, Светитељу, усрдно молимо: Не презри ово наше мало мољење и Господа умоли да нам подари мир у нама и око нас, ангелску чистоту, кротост и ревност, љубав искрену и топлу, радост васкршњу и неугасиву, и спасење истинито, да у Господу Христу једно будемо и да се у Царству Небеском заједно са Тобом и свима светима нађемо, Алилуја!

Севастијановдан

У уторак је освануо предиван јесењи дан, сунчан и топао, достојан величине празника. Као да је сва природа учествовала у празничној радости, а Господ нам се преко сунца смешио милином Свога лица. Својим доласком обрадовао нас је Архиепископ санфранциски и западноамерички Венијамин из Православне Цркве у Америци, стари пријатељ наше парохије. Његов Саборни храм Свете Тројице у Сан Франциску јесте најстарија православна парохија у савезној држави Калифорнији и у јужном делу Сједињених Америчких Држава (не рачунајући Аљаску). Иако, нажалост, није најстарије здање, јер су првобитне две зграде уништене у пожару и земљотресу, а садашња грађевина је подигнута на новој локацији 1909. године, парохија је званично основана 1857. године, након премештаја седишта руског епископа из Ситке на Аљасци у калифорнијски Сан Франциско. Чинили су је православни хришћани разноликог етничког порекла, а посебно Срби и Грци, док су свештеници углавном били Руси. Међу њима је била и породица Дабовић Светог Севастијана, која се доселила у Сан Франциско 1853. године, десет година пре Севастијановог рођења. Управо у овој парохији је Свети Севастијан одрастао, похађао црквену школу, прислуживао у олтару, као чтец и појац, касније и вероучитељ, јерођакон и јеромонах. Као млад јеромонах ове парохије је и позван 1893. године, са својих тридесет година, од стране џексонских рудара да крсти дете једнога од њих. Крштење је обављено у једној кући, која и данас стоји на своме месту, недалеко од цркве. Видевши колико их се окупило на крштењу, отац Севастијан је подстакао рударе да изграде цркву, што су они и учинили, својим рукама, за годину дана, те је црква освештена на празник Ваведења 1894. гоидине.

Уз Архиепископа, имали смо изузетну радост и част да нам се придруже још неколико свештеника и бројни народ из разних парохија и крајева Калифорније, разног ентичког и расног порекла. Међу њима су били већ поменути оци Петар и Илија, као и прота Павел Волменски из руске цркве Вазнесења Господњег у Сакраменту, који сваке године дође са великим бројем својих парохијана. Дошао је и прота Ђурица Гордић, старешина српске Саборне цркве Светог Јована Крститеља у Сан Франциску, коју је сваке године о Светом Сави посећивао Свети Јован Максимовић. Пред почетак Литургије, уручили смо честице моштију Светог Севастијана и Светог Мардарија (од дела који је парохија добила од владике Лонгина из манастира Светог Саве у Либертивилу) проти Петру, за његову Саборну цркву и на његову молбу, а са благословом владике Максима. С нама је био, као и увек када имамо значајна догађања, наш претходни парох, многозаслужни и драги прота Стеван Тумбас.

Архиепископ Венијамин, Американац који је са својих осамнаест година постао православац и многе године провео у колевци америчког Православља, граду Кодијаку на Аљасци (која је до данас већински православна), крај моштију Светог Германа Аљаског (у најстаријој православној парохији у Северној Америци, основаној тачно сто година пре џексонске, 1794.), у беседи је казао да сви православни хришћани у Америци, па уопште и сви грађани ове земље, дугујемо голему благодарност овом великом и изузетном човеку и светитељу. Он је заиста, као пастир добри, живот свој, целог себе, положио за паству своју.

Свето причешће је потрајало, подсећајући нас која је срж јединства свих ових људи окупљених тога дана у Џексону, али и уопште широм земљиног шара, и током разноразних историјских епоха, у којима су се смењивали политички и економски системи, идеологије, силне и моћне империје, које нису знале за залазак сунца, завршавајући на витринама прашњавих музеја, исто као и утопије и илузије да се човечанство може окупити и ујединити око било чега или било кога другог – сем око Оваплоћене Истине, Пута и Живота, у његовом животворном Телу и Крви. И овога светога дана, у овој светој тајни, у овоме светоме храму, најстаријем који су исељеници из наших крајева подигли на америчком континенту, наслутили смо чудесну велелепност тог највећег, живог Храма – Тела Христовог, чији смо чланови и уди, и који нико и ништа не може разрушити.

Пред крај Божанске Литургије, благословени су колач и жито двема породицама Раисовић (Рајс) и Ангиер, џексонског заменика шерифа и фотографа, који већ неколико година славе Светог Севастијана као своју крсну славу, иако је ово био тек седми пут да је прослављен празник након светитељеве канонизације.

Након Литургије, пришао нам је млади брачни пар Американаца из Сакрамента, који је по својој вољи, од стране свога свештеника и неколицине нас који смо му тада саслуживали, венчан пре пар година у џексонском храму уз мошти њиховог вољеног светитеља. Овај пут, изразили су жељу да, иако нису српског порекла, прихвате наш дивни обичај (истим речима га је окарактерисао и архиепископ Венијамин) и од наредне године почну да славе Светог Севастијана као своју крсну славу. Из Србије нам је јављено да је и ове године млади земунски адвокат са својом породицом Вуковић прославио Светог Севастијана као своју заветну славу. Ове године нам се јавио и човек који је, возећи камион по Америци, одлучио пре пар година да сврати у Џексон, јер је о њему слушао на интернету. Од тог лепог дана који смо провели заједно, нисмо се чули са њим све до сада – када нам се јавио из свог дома у Горњем Милановцу вешћу да је и он, са својом породицом Коцић, по први пут прославио Светог Севастијана као заветну славу, и да намерава да уз своју крсну славу, Никољдан, тако настави да чини, јер је од оног дана када је био у храму и целивао његове мошти још увек под утиском прелепим и све му је у животу од тада кренуло на боље.

Када помињемо прослављање крсних слава, да кажемо да од људи који нису српског порекла не очекујемо да прихвате овај освештани обичај када приступају нашој заједници. Међутим, многи од њих сами изразе ту жељу, видевши како то други парохијани чине. Један парохијанин је ту жељу изразио тек након више година учестовавања у нашем парохијском животу, мада је имао једну врсту сумње колико је смислено то што чини јер је он једини православни хришћанин у својој породици, а слава је породични обичај. Ипак је одлучио да не одустане од намере и учини оно што је до њега, а остало препусти Богу и своме новом свецу заштитнику, Силуану Атонском. Крајем септембра је по први пут прославио крсну славу, а свега две седмице касније његова супруга је изразила жељу, а месец и по дана касније и његова кћер, да приступе Православној Цркви. Колико је он још увек затечен и задивљен промислом и милошћу Божјом, толико и нама који славимо од вајкада ова чудесна прича може да послужи као подсетник колика је сила и слобода наших породичних заштитника пред живим и свемогућим Богом, када им се искрено и свим срцем обратимо. Колика је љубав Божја према светима Његовим, али и према свакоме човеку, те колико Он цени и вреднује сваки наш труд учињен у славу Његову и Његових светих. А што је нама немогуће, Њему је могуће.

Након свете литургије у храму, уприличено је дружење и послужен ручак у суседном парохијском дому, изграђеном 1955. године. Ручак су припремили свечари са Колом српских сестара. Благодатно треперење празника осећало се све време, подсећајући нас да Бог не обитава само у рукотвореним храмовима, већ где год да смо сабрани у Његово име – Он је међу нама, а наш живот Литургија и псалмопој. Џексонски парох пренео је поздраве и благослове владике Максима, који због важног састанка у Београду са Патријархом и неколицином архијереја, није био у могућности да физички буде присутан са нама овога пута, али се његово присуство ипак снажно осећало. Владики Венијамину и свим свештеницима подељене су иконе Пресвете Богородице Џексонске (насликане у руском манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори Атонској и дароване храму приликом његовог освећења од стране руског владике Николаја Зиорова) и Светог Севастијана (рад иконописца Милоја Милинковића, који је и живописао зидове храма), одштампане на платну, као израз благодарности за њихову жртву и труд да, упркос свим својим обавезама, превале немали пут и буду у Џексону овога дана. Неки од људи, а била их је пуна црква и пуна сала, иако је радни дан, узимали су слободни, неплаћени дан од посла не би ли се обрели крај скута Светога Севастијана. Сви су добили на поклон иконице светитеља, а у веома посећеној књижари књиге, иконе, бројанице и сувенири продавани су по мисионарским ценама или дељени.

И ове године, епархијска издавачка кућа, Свети Севастијан Прес, обрадовала нас је бројним новим издањима и захваљујући успешном пословању била у могућности да одговори разним потребама широм наше помесне Цркве, у виду помоћи и прилога. Једно од нових издања је монографија посвећена џексонском гробљу око цркве Светог Саве, која је објављена убрзо након што смо је најавили прошле године о празнику и која је споменик благодарности минулим нараштајима ове благословене парохије. Записи на надгробним споменицима по први пут су преведени на енглески језик за потребе потомака и добронамерника и потресно су сведочанство о мукотрпним судбинама зачетника православног парохијског живота у Америци. Велики Васко Попа је у својој песми „Косово Поље“ записао: Поље као ниједно – над њим небо, под њим небо, а ми бисмо за џексонско брдо са црквом Светога Саве и гробљем око њега могли рећи: Брдо као ниједно – над њим небо, под њим небо. 

Као што ни име ниједног од сахрањених није заборављено, већ пописано у књизи, тако је и Црква ризница незаборава, у којој је свака личност похрањена за вечност. Ове године навршило се и седам година предане службе дивног и благородног парохијског ђакона, Драгана Стојановића. Као уздарје за дар његових радосних суза, њему и његовој вредној и племенитој супрузи Викторији, уручена је прелепа икона Светог Севастијана, са осликаним ликом и деликатним украсима израђеним од племенитих метала и драгог камења, плод труда београдског иконописца Јелене Хинић, Севастијанове породице Дабовић и парохије у њиховој постојбини у Сасовићима крај Херцег Новог. Иста икона, као израз велике благодарности породице Светог Севастијана за бригу о цркви у којој почивају свете мошти њиховог великог претка, уручена је и протођаконици Даници Павлов, неуморној председници парохијског Кола српских сестара и благајници Парохијског савета, удовици новоупокојеног (на овогодишње Сретење Господње), незаборавног протођакона Триве Павлова, једног од најзначајнијих људи у историји парохије. Попадија Биљана и наша гошћа из Сан Франциска, млада Рускиња Наталија, оплемењивале су простор и време звуцима виолончела и клавира, духовних и народних мелодија земаља у којима је Свети Севастијан живео и стварао. И звуци тих мелодија и ликови свих присутних људи као да су нечујно а речито откривали свету недокучивост личности чудеснога светитеља Севастијана.

Када помињемо посетиоце, да кажемо и да их је из године у годину све више, посебно минулог лета и јесени. Посебно бисмо могли издвојити групу поклоника са Аљаске, групе српске, руске, арапске и америчке деце и омладине, поклонике из претежно америчких парохија из Лос Анђелеса и Сан Франциска, бројне свештенике и двојицу владика. Једнога дана појавиле су се и две жене, Американке, мајка и ћерка, које су нам рекле да чувају породично предање по коме је њихов прадеда, односно чукундеда, испекао цигле од којих је изграђена наша црква. Убрзо након тога дошле су Задушнице, те смо, по њиховом упутству, отишли до гробља у суседном градићу Иону, и помолили се над гробом овог човека. Посетио нас је и један рођак Светог Севастијана, млад човек рођен у Трстенику, одрастао у Сарајеву, а од трагичног грађанског рата у Босни 1990их живи у Канади. Показао нам је видео снимак своје покојне баке, на коме је она, већ као старица, испричала своје сећање из 1940. године, када је њој било десет година и када их је посетио Севастијан у њиховом породичном дому у Сасовићима, свега неколико дана пред свој земни починак.

Ваведење и литија

У суботу, на празник Ваведења Пресвете Богородице у јерусалимски Храм, одслужили смо још једну свету литургију, на сам дан када је пре 127 година црква освештана. Као и тога дана, када су поред српских рудара присутни били и њихови пријатељи и колеге, те је Свети Севастијан део службе превео на енглески језик, да се свако у дому Господњем осети добродошлим и домаћим, тако смо и овога дана имали парохијана који су и српског и неког другог порекла, а уз њих и неколицину гостију из других парохија. И баку од 93 године и две бебице тек недавно рођене. Црква је заиста ту да благослови и освешта све фазе и етапе нашег живота, дâ им пуни и прави смисао, важност и лепоту. И без обзира на наше порекло и посебност, на које смо ми Срби, с правом, посебно поносни, јер смо многе христообразне жртве поднели да би остали верни Богу – у Цркви, Телу Христовом има места за свакога искрене намере и покајања, јер је Он мир наш и само у Њему једно, са другима и самима собом, постајемо (Еф 2:14-22). А не само да смо призвани да освештамо себе и време свога живота, него и простор око себе. И ту смо позвани да се потврдимо као људи литургијског духа и етоса – не као узурпатори и експлоататори природе и света око себе, већ његови старатељи и ствараоци. Хлеб и вино које на литургији приносимо јесу сажетак делатности све творевине, као првина приноса – уздарје за Божији дар живота и постојања. И иако нисмо, као хришћани, од овога света, Бог нас у свет шаље – да благослов и благодат бесплатно добијену на Божанској Литургији пронесемо светом. Да га дотакнемо и да он има кога или чега да се дотакне. Зато смо након Литургије кренули у литију улицама нашега града Џексона.

На почетку поворке ишао је часни крст, символ преображаја и победе жртвеном љубављу. Носио га је Милош Раисовић (Мајкл Рајс), заменик шерифа, крштен у Џексонском потоку преко пута цркве и први који је са својом породицом почео да слави Светог Севастијана као крсну славу. За њим, велика икона Светога Севастијана са нашом црквом у наручју, дар светитељеве породице цркви на 125. годишњицу, у старом белом кабриолету, кога је возио његов власник, пријатељ парохије, чији су се преци населили у Џексон на самом почетку „Златне грознице“, 1850. године, те је он већ седмо поколење ове породице рођено у Џексону. За иконом, свете мошти у кивоту од храстовог дрвета украшеном разноврсним цвећем, смештеном у пртљажник као за њега прављен америчког „форд“ аутомобила, тзв. олд-тајмера из 1931. године, када се Свети Севастијан још могао шетати овим улицама или возити овим аутомобилом (власник и возач је парохијанин из бокељске породице, а наследио га је од свога деде, који је радио као рудар у руднику Кенеди). За њима су ношени црквени барјаци, Јеванђеље и иконе. Брат и сестра, праунуци ратног хероја из II светског рата, Јована (Џона) Беговића, пореклом из Херцеговине, једног од најзначајнијих људи у историји овога краја, по коме је назван аутопут који пролази кроз Џексон, носили су америчку националну заставу и тробојку Пећке Патријаршије – Српске Православне Цркве. За њима два брата Живановића, власници омиљене џексонске пекаре, носили су заставу града Џексона, на којој се налази и црква Светог Саве. На зачељу колоне или где је било потребно ишао је полицајац на моторциклу, обезбеђујући сигурност свих учесника у саобраћају. Група не нарочито велика бројем, али група која је дошла својом вољом – без позива и било какве промоције (сходно овогодишњим здравственим околностима живота) – велика љубављу и срцем, као семе и квасац литија у наредним годинама. Житељи Џексона, наши суседи, са одобравањем су нас поздрављали, махали, захваљивали, загледали орошеног ока. Деца на бициклима и тротинетима нам се придружују, радознала куда то идемо. Радовале су нам се и душе предака и минулих становника овога града. Кравице и јелени својом безбрижном пашом по околним пашњацима, славуји и ластавице веселим појем и цвркутом. Кондори сувереним, слободарским летом. Столетна стабла храстова и кипариса својом раскоши и виткошћу, жбунови лаванде и рузмарина миомиром, руже децембарским цватом. Поток својим разиграним жубором. Сви су са уздисајима осећали да нам је благослов са Неба, дах Васкресења, насушно потребан свима.

Литија је прошла поред џексонског гробља, основне школе, музеја, старе зграде суда, некадашње Методистичке, Римокатоличке и Лутеранске цркве, џексонског часописа Ledger Dispatch, стигавши тако и пред Национални хотел, најстарији хотел у граду, који је такође на застави града. Овде нам се придружио и градоначелник, Боб Стимпсон, који ужива веома леп углед у нашој парохијској заједници, а и уопште у граду (градоначелник се не бира директно, него га између себе изаберу на изборима изабрани представници у Градском савету или већу, а на изборима их не кандидују политичке странке, већ се кандидују људи од личног угледа у заједници, који су вољни и спремни да тој заједници посвете део свог времена и живота). Са овог истог места, овог истог датума, пре 127 година, кренули су рудари према цркви на њено освештење. Одатле је и наш крсни ход настављен џексонском Главном улицом, првом половином поред трговачких и угоститељских објеката, а другом половином поред стамбених. Дуж целог овог првог дела улице налазе се звучници за разглас, преко којих се пушта музика са џексонског радија KVGC. Сат времена овог суботњег јутра било је посвећено српској музици: црквеној химни „Благослови, душо моја, Господа“, химни „Боже правде“, старој балади „Тамо далеко“ и „Маршу на Дрину“, музици гусала, гајди и фрула, из разних наших крајева и земаља, у извођењу Боре Дугића, Дивне Љубојевић, Бојане Пековић, Мирослава Тадића и других врсних уметника, аутентичних представника музике нашег поднебља. Ова радио станица је врло пријатељски настројена према нашој заједници. У разним приликама су наши парохијани гостовали у радијским емисијама, а о Божићу и Васкрсу преко њихових таласа пушта се наша празнична музика.

Недеља оснивача Парохије и слава Братства

Овогодишње свечаности у част Светог Севастијана и других оснивача џексонске парохије закључене су у недељу, 5. децембра (22. новембра). Прва недеља децембра обележавана је као Дан оснивача парохије још и пре званичног прослављења Светог Севастијана. Новина ове године била је прва слава новооснованог Братства Светог Севастијана. Том приликом, изабраном председнику Братства, Милошу Раисовићу, потпредседнику Синиши Живановићу и секретару и благајнику Друу Стиџеру, уручена је велика и лепа икона Светог Севастијана, још један дар светитељеве породице. За ову прилику припремљени су и нови зидни календари за наредну 2022. годину, украшени дивним светлописима Лазара Ларија Ангиера. На њима преовладавају мотиви деце, на које је и Христос указивао као пример какви и ми треба да будемо како бисмо стекли живот вечни, као и омладине, који су се у јеванђељима и историји Цркве показали углавном као најбескомпромиснији по питањима суштине и смисла живота. Календарским илустрацијама се такође чини омаж значајним личностима које су окончале овоземаљску трку у скорије време: херцеговачком владики Атанасију (Јевтићу), санфранциском проти Душану Буњевићу, џексонском протођакону Триви Павлову и нашем требињском и џексонском брату Лазару Шараби. Подсећа се и на значајне јубилеје: 60 година Летњег кампа Светог Саве при Мисији и 100 година од рударске несреће у рудника злата Аргонаут у Џексону (од 47 страдалника, 11 су били парохијани цркве Светог Саве).

Узносећи благодарност Богу што је у ове свете, празничне дане благодаћу и човекољубљем Својим био уз нас, не због заслуга наших, закључимо овај извештај речима тропара Недеље оснивача џексонске парохије:

Извориште божанског очовечења и началнице човечанског обожења, моћна заступнице наша пред престолом Сина Твога и Бога нашега, Пресвета Владичице Џексонска, Теби и Твојим љубљеним светитељима Сави и Севастијану, заједно са свим оснивачима наше цркве свете, намученим копачима злата у дубинама земљине утробе, који овај храм жртвеном љубављу подигоше од које небо проплака и околна земља се посвети, и ми, њихови смерни потомци и верни наследници, приносимо благодарни пој и литургијске дарове, да их Велики Првосвештеник и Богочовек прими и освешта, и све нас Собом вечним и бесмртним испуни.

Извор: Епархија западноамеричка