Шест деценија од објављивања канонског дела ерминевтике. Мера јасног

Гадамерова ерминевтичка онтологија

Пре 60 година је објављена књига немачког филозофа Ханса-Георга Гадамера:

„Истина и метода. Основна начела философске ерминевтике“ (Hans-Georg Gadamer: Wahrheit und Methode: Grundzüge einer philosophischen Hermeneutik, Mohr Siebeck, Tübingen, 1960).

Ерминевтика је умеће посредништва. Она је то већ значењем одговарајућег глагола hermeneuein, који се у Платоновој „Гозби” може сусрести у својој оперативно-митолошкој семантици. Ерос који је и у философији владајућа божанска сила, вели се овде, доноси људима поруке божанстава као одговор на њима упућене људске молитве и жеље. Појам ерминевтика потиче од грчког ἑρμηνεύειν (hermeneuein) = изрећи, тумачити, објаснити, као уметност тумачења (ars interpretandi) и њена теорија стоје у средишту Гадамеровог животног дела. Гадамер је конципирао философску ерминевтику у којој се имплицитно или експлицитно позива на Фридриха Шлајермахера, Едмунда Хусерла, Вилхелма Дилтаја или Мартина Хајдегера, као изричиту дистинкцију од традиционалне ерминевтике. Гадамер се опире идеји да ерминевтику редукујуе на једну методу духовних наука, будући да је при ерминевтичком акту примарно реч о истини, а не о методи.

Ерминевтика је, као што Гадамер програматички у уводу „Истине и методе” вели, „покушај споразумевања о ономе што духовне науке изнад своје методолошке самосвести у истини јесу и шта оне имају са целокупношћу нашег искуства света”.

Гадамеров промењени концепт ерминевтике не изискује да се поимање ерминевтике разуме као специфични хабитус једног интерпретатора напоредо са већим бројем даљих могућих држања, већ да се бивство људи разуме у дубљем смислу.

У центру Гадамеровог гносеолошког интересовања стоји покушај да се „ерминевтички феномен учини видљивим у свим видовима”. У „Истини и методи” су испитивања обавељена у три дела: док се у првом она односе на искуство у уметности као истини, средишни део разумевања се помера унапред у духовне науке као центар једне теорије „ерминевтичког искуства”, једног искуства које је спојено са језичким предањем. При томе он полаже два централна мотива: „предрасуде свег разумевања” као и „принцип рецепције”, док трећи део води ка  „онтолошком обрту” и ерминевтичким питањима као „конац спроводник језика”.

Уколико се узме озбиљно неразјединиви однос предразумевања, предрасуда и разумевања, онда је задатак ерминевтике да превазиђе структуре предрасуда – погрешка која се по мишљењу Гадамера поткрала романтичарској ерминевтици Фридриха Шлајермахера, који је тражио да се оквири лектире апстрахују да би се „аутор боље разумео, но што је он самог себе разумео”. Гадамеру је пак стало пре „суштаствене предрасуда свег схватања” да објасни под Хајдегеровим начелом „ерминевтичког циркла”.

„Ко један текст жели да разуме, он увек најпре конципира. Он унапред конципра смисао целине, при првом наговештају смисла текста. Овај се само појављује, јер је текст читан са извесним очекивањима у погледу одређеног смисла”. Разумевање текста почиње тек конципирањем целокупног смисла текста.

Конвергенција између филозофске херменеутичке интерпретације текста и тумачења Библије.

Извесна теолошка поља се дотичу Гадамерове философије – односно Гадамеров философски концепт има тачке спојева са теологијом. Како у католичком, тако још више у евангелистичком богословљу у погледу на дебату вођену око Хајдегеровог дела (Ернст Фукс, Герхард Ебелинг и, на првом месту, Рудолф Бултман). Гадамеров искорак од Хајдегера чини га за теологију још интересантнијим, јер је његов приступ још јаче везан за „свакодневни посао” у омилитици.

У своме 1960.г. објављеном делу „Истина и метода” настоји Гадамер да одговори на питање: како је разумевање уопште могуће? Гадамерова ерминевтика циља на разумевање текстова и људи. Тако она није напросто научно, већ и животни основни хабитус. Као проминентни критичари са теолошке стране су се Давид Треси, Клаус Бергер, Вернер Г. Јенронд и Хајнц-Гинтер Штобе профилисали пребрзом или некритичком рецепцијом.

Ханс-Георг Гадамер је један од најзначајнијих филозофа 20.столећа. Посебно су његови радови из области филозофске ерминевтике били реципирани на свих пет континената. Његово дело је утицало и утиче на постојану рефлексију о уметности и теорију литературе, теологију, јуриспруденцију. Јасног и луцидног стила, скептичан према неологистичком и барокном језику, Гадамер је као мајстор мајеутике, постулирао меру јасности која тражи себи равна у филозофском предању. Жилу куцавицу Гадамеровог "opusa magnum" чини дело ”Истина и метода. Основна начела филозофске херменутике”, које је објављено 1960.г., дале пре равно шест деценија, у Тибингену, а које је објављено у српском преводу још давних седамдесетих година прошлог века.

Гадамер је наследио у Хајделбергу катедру Карла Јасперса. На студијама класичне филологије 1929. био је хабилитиран код Мартина Хајдегера. Као и Хајдегер, Гадамер се свег живота интензивно бавио грчком философијом, посебно предсократовцима.

За Гадамера је кључан аристотеловски појам „фронезиса”. Као и Хајдегер, иако се његовог медузиног погледа свесно клонио, Гадамер види процес разумевања много шире од питања његовог научног статуса; разумевање је „не само један вид опхођења субјекта, већ начин бивања бивства у начелу”. Уколико акт разумевања продире у центар бивства, расте и значај онога ко разуме и ко тумачи, али и значај предања и традирања историје”. Гадамер конфронтира виртуозног тумача духа Дилтајевог кова са историјском условношћу. У разумевању се мења, кроз неокончани и неокончиви процес, оно што је било предмет разумевања и разумевање као разумевање.

Гадамеров терминус о ”сливању хоризоната прошлости и савремености” означава измену парадигми у теорији о универзалности разумевања.

Класична херменеутика је у бити феноменолошки утемељена онтологија језика. Хусерлова „феноменолошка дескрипција” и Дилтајева ”ширина историјског хоризонта” могле би се сматрати методолошким узорима Гадамерове херменеутичке рефлексије. Гадамер себе сматра хегелијанцем. Стопама Хегела и Хајдегера пренуо је humaniora из архивског сна. При томе мисли аутор на категорију бесконачности која се у ерминевтици може видети у „неконачности”, ”недефинитивности” разумевања и искуства. Искуство је свакад отворено за наредно искуство.

У англо-америчкој Mainstream philosophy Гадамер је једнако присутан. Афинитет између Доналд Дејвидсонових и Гадамерових позиција, са једне стране и Џон Макдовелових теза је евидентан. Централни мотив целокупног Гадамеровог дела је дијалог. Многи мислиоци 20.века испитивали су улогу дијалога у нашем хуманитету, но само је неколикима пошло за руком да профундно зароне и оштроумно суде, као што је то чинио Ханс-Георг Гадамер.

Гадамер не пише само елегантно и оштроумно о дијалогу, већ он и практикује уметност дијалога. Ерминевтика је – као учење и као умеће разумевања – утицала не само на струјања у философији, већ и у теологији и теорији књижевности. Његови списи о херменеутици су продуктивно реципирани у целокупном свету. Веле да је Сократ тврдио да су идеје неким мислиоцима подариле бесмртност. Гадамер оличава такву бесмртност на најлепши начин – он ју је својим делом и класичним, канонским делом философске ерминевтике досегао још пре 60 година. 

Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим)