Шести сабор духовног беседништва у Поповићу
Права реторичка уметност изражена се у вођењу дијалога. У дијалогу се, истина, не истрпљује сав предмет евхаристијске заједнице, па ни предмет философије хришћанске политике, али и вођење дијалога њен је битни део. Иако грчки појам τεχνη има двојно значење вештине и уметности, права беседа, поред ових елемената, требало би да има, и много пута има, оно што називамо „наитије Духа Свјатаго“. Беседа зна да буде и политичка, јер Свети Јован Крститељ је као праведник страдао зато што је указивао на безакони чин Ирода Антипе, што је била политичка порука par excellence, тако да јелински термин πολιτικη τεχνη није само политичка вештина, већ је и уметност.
Дијалог је, дакле, облик политичке уметности. Сагласан сам са немачким философом Отманом, који се ослања на тековине “нормативне философије'' и сматра да дијалог није сваки, било који говор о Цркви као политичкој и истовремено есхатолошкој заједници, већ онај који је ношен вољом за разумевањем учесника, а, поврх тога, претпоставља њихову слободу и неповредивост, једнакост и узајамност, као и пријатељску наклоност. Евхаристијска заједница, рођена из слободног приступања Телу Цркве Христове, полако прераста у заједницу љубави и заједницу перихорезе и општења у светлости, по речима Христовим: „да се светли светлост ваша да људи виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима“.
Цркву и њену мисију увек треба схватити шире, а и њену јеванђелску поруку преточену у беседу и беседништво, треба проширити на целокупну политичку стварност, а то можемо постићи само дијалогом. Сви ти елементи дијалога претпостављају уклањање насиља и ароганције у односима међу партнерима. Дијалог је политички спор који почива на толеранцији учесника. Као што дијалог искључује монолошки и монократски облик мишљења и понашања, он искључује и критику као “критику оружијем», то значи да противништво у гледиштима и схватањима не сме да се изроди у непријатељство. У томе почива смисао реторичког агона, односно аргументованог мнења и мишљења.
Језик беседе није само средство сазнања, него је и средство практичног опхођења према људима. Тај моменат је, вероватно, навео Лудвига Витгенштајна да истакне како је употреба језика неодвојиво повезана са разноликим другим људским делатностима. Притом је Витгенштајн увео појам ‘’језичка игра’’. Много пута постоји опасност да склизнемо у идеолошку-пропагандну злоупотребу језика. Реч је о такозваном дрвеном језику идеологије и о такозваном ‘’Lingva tertii imperii’’.
Тоталитарна идеологија почива на манихејском дуализму добра и зла. Она је у исто време оправдавајућа свест, апологија система, и стигматизујућа свест која језиком осуђује и сатанизује партијског или расног непријатеља. Језик је средство комуникације, тако и беседа у најпозитивнијем смислу communicatio i communitas немају, верујем, случајно заједнички корен: разговор је могућ тамо где постоје нека врста заједнице. Језички знаци су социјалне конвенције. Од спорова међу саговорницима пут може водити друштвеној сагласности. По Светом апостолу Павлу, и смрт и живот стоје у језику.
Беседништво и друге манифестације у Поповићу били су посвећени вери у суботу, 1. октобра, 2016. године. Сабор беседништва је био заодевен лепим плаштом ране јесени.
Црквена општина поповићка са јерејем Марком Стевановићем већ шест година заредом организује смотру беседништва и надметања у овој јеванђелској и мисионарској дисциплини. То је прелепо плетеније словес и продуховљено надметање у подвигу Речи Божје упућене срцима људским.
Пре шест година, по благослову Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског Господина Јована, а залагањем пароха Марка Стевановића и тадашњег министра енергетике и члана Владе Србије др Радомира Наумова основана је ова институција. У прелепој црквеној порти догађају се увек придружује и црквена Академија за црквену уметност и консервацију из Београда тако да порта засија изображењима светих, па ту настаје и посебна контемплација у бојама. Над свим овим се надвија псалам Давидов: „Диван је Бог у Светима Својим, Бог Израиљев“.
Пошто права православна религиозност укључује човека да учествује у продуженој Литургији свим чулима, професор Крагујевачке гимназије Петар Обровић увек дође са својим музичким амсамблом виолине, виоле, виолончела, саксофона и флаута, те црквена порта и Поповић испуни милозвук класика музике Моцарта, Бетовена, Вивалдија, Равела и других.
Eпископ шумадијски Јован је истакао да управо „морамо пазити на време“ и да је Христос један, исти увек и довека, али да јеванђеље морамо преносити на данашњем човеку приступачан начин и да су стога управо овакви скупови расадник милог Винограда Господњег.
Покровитељи ове смотре су Управа за сарадњу с Црквама и верским заједницама при Министарству правде, Градска општина Сопот и Центар за културу. Међу угледним званицама, поред Епископа шумадијског г. Јована, председника Градске општине Сопот г. Живорада Милосављевића, протођакона Радомира Ракића, свештеника Глигорија Марковића, свештеника Војислава Дољанчевића из Архиепископије београдско-карловачке; ђакона Николе Милошевића из Шабачке епископије; Горана Аврамовића, вероучитеља Епископије шумадијске, глумца Александра Дунића, као и представника Академије, високе школе СПЦ за црквену уметност и консервацију.
Изложбу средњовековног оружија и хералдике приредило је Удружење за очување старих заната и вештина.
Нека нас нити михољског лета везују за небо и нека наше беседе и омилије буду оваплоћење неба на земљи, јер наша учена нада јесте, по пророку Исаији и Св. Јовану Богослову, ново небо и нова земља,пошто је Господ Христос својом речју створио свет, најчудеснији и најлепши од свих светова. У Поповићу са Владиком Јованом и народом зби се тајна из Апокалипсиса Светог Јована Богослова: гле, све ново стварам.
професор Горан Раденковић
