Шта је човек ако изгуби своју домовину

На аеродрому Батајница 24. марта 2016. године служен је парастос погинулим ваздухопловцима током Нато агресије на Савезну Републику Југославију 1999. године

Свако по својој савести памти добра дела и жртве које су дате, да би ми данас живели у миру. Данас, сећамо се на време од пре седаманест година када су у вечерњим сатима авиони НАТО-а удружених деветнаест земаља напали Србију и недужно становништво.

На војном аеродрому ваздухопловци са Батајнице у тишини, достојанствено корачају према централном месту аеродрома Батајница, где су темељи бивше Команде 204. ловачког пука, која је прва подигнута далеке 1951. године и која је одувек била централна грађевина војног аеродрома Батајница.

„Прво што је агресор 1999. године одлучио да уништи била је Команда 204. ловачког пука. У свом бесу, јер се нисмо покорили, спустили главу, пољубили крваву руку, агресор је желео да сломи дух бранилаца и казни цео наш народ. Како се само преварио! Својом срамном агресијом само је покренуо успавани патриотизам код многобројних ваздухопловаца, од пилота, до летача, механичар и војника. Пробудио је безимене Синђелиће“ пише заставник Саша Јовановић у извештају са прошлогодишњег парастоса.

Парастос је на темељима овог јединственог храма служио јереј Богољуб Миловановић који се после одслуженог парастоса обратио браниоцима Отаџбине:

„Пролазе године од страшне агресије коју смо сви ми доживели и преживели, пролазе и векови. Када се сетимо ове наше земље, и овога тла које никада није било мирно него увек бурно! Каже један наш савремени песник да су наши преци више носили олова него костију: таква је била наша историја. И ми памтимо. Данас се сећамо свих оних који су 1999. бранили крст часни и слободу златну, бранили Отаџбину и показали се истинскима, сећајући се Господњих речи, да нема веће љубави од оне да неко живот да за своје пријатеље, за ближње.

Браниоци Oтаџбине дали су живот свој, да би ми данас живели у слободи. Помолили смо се Богу, Творцу нашем и промислитељу, да насели њихове душе , а сигурни смо да су заједно са својим дивним прецима, и да се боре и дан-данас за нашу слободу, на начин на који се може борити. Ми се, дао Бог, трудимо да будемо достојни њихових жртава, да будемо достојни потомци и међу славним прецима…“

После јереја Миловановића браниоцима Отаџбине обратио се пуковник Жељко Билић, заменик команданта 204. бригаде подсетивши на прве дане бомбардовања Савезне Републике Југославије и Србије. Ратова је увек било, али оваквог какав је био 1999. године, никада. казује пуковник Билић подсећајући све о намерама агресора и великој причињеној материјалној штети, о њиховим све суровијим нападима пуних 78 дана, о људским жртвама. Пуковник Билић је не заборављајући да некога помене казивао имена великих хероја, браниоца неба и земље.

И после седамнаест година од незапамћене агресије много тога обновљено, једино су људски животи неповратни.

„Храброст и јунаштво браниоца наше Србије, те 1999. заувек ће бити у нашим срцима као пример и надахнуће садашњим и будућим генрацијама,“ казао је пуковник Билић. Парастосу су присуствовали целокупан састав 204. ваздухопловне бригаде, припадници Техничког опитног центра који базирају на аеродрому Батајница и породице погинулих пилота – хероја српског народа.

***

Дужни смо да подсетимо на браниоце Отаџбине

Шта је човек ако изгуби своју домовину, биле су речи пилота Зорана Радосављевића. Зоран Радосављевић је био мајор и пилот Ратног ваздухопловства Војске Југославије, који је погинуо бранећи српско небо на почетку НАТО бомбардовања, 26. марта 1999. године.

Мајор Радосављевић рођен је 1965. године у Приштини, а будући да му је отац био војно лице при ЈНА, па је, због потребе службе, често мењао место становања, Зоран се, заједно са мајком Радојком и сестром Снежаном, често селио. Основну школу „Старина Новак“ завршио је у Београду, а Ваздухопловну општу средну војну школу „Маршал Тито“ у Мостару. Ваздухопловну војну академију студирао је у Пули и Задру.

По завршеној војној академији каријеру војног пилота започиње у Београду 1986. године као пилот-ловац на авиону МиГ-21. Године 1992. бива унапређен у чин капетана прве класе. Исте године Зоран завршава преобуку на авиону МиГ-29 и постаје један од најмлађих пилота у ескадрили Мигова 29 Југословенског ратног ваздухопловства. Постхумно, на Аеродрому Батајница сваке године додељује се награда која носи његово име најбољем одељењу.

Године 1996. уписао је последипломске студије на Саобраћајном факултету Универзитета у Београду, где је и магистрирао у јуну две године касније. На овом факултету се од 1999. године додељује годишња награда за најбољег студента на Ваздушном саобраћају која носи његово име.

У време почетка НАТО агресије на СРЈ, 24. марта 1999, Зоран је био у својој јединици, 127. ловачкој авијацијској ескадрили „Витезови“, која је била смештена на Војном аеродрому „Батајница“. Следећег дана, 26. марта 1999. године, добровољно се јавио да оде на борбени задатак. Зоранов МиГ-29 оборили су вишеструко јачи агресори у рејону Мајевице, на територији Републике Српске. Данас једна од главних улица у Батајници носи име часног браниоца Отаџбине Зорана Радосављевића

Нека је слава свим браниоцима за крст часни и слободу златну.

Извор: Епархија сремска