„Шта је теби до мене, жено?“

Приликом описа свадбе у Кани Галилејској у Еванђељу по Јовану (Јн 2,1–11) на Маријину констатацију да је нестало вина, Исус одговара својој мајци: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“ Како разумети ове речи Господње?

У оквиру описа чуда у Кани Галилејској, које нам је предато једино од Еванђелисте Јована, долази до чудног дијалога између Марије и Исуса Христа. Наиме, Исус је са својим ученицима и мајком био присутан на свадби. У једном моменту нестаје вина и Марија се обраћа Исусу: „Немају вина.“ Исус јој на то одговара: „Шта је теби до мене, жено? Још није дошао мој час.“

Ово је једно од новозаветних места које код читалаца често изазива недоумице и то с разлогом. Маријина констатација да је нестало вина узрокује Исусове загонетне речи које чак звуче грубо и дистанцирајуће.

Најпре треба покушати да се појасни Исусово питање упућено Марији: „Шта је теби до мене, жено?“ Ова реченица је превод једне чудне грчке конструкције која би буквално преведена значила: „Шта имамо ти и ја?“ или „Шта је мени и теби (заједничко)?“ Разлог ове необичне граматичке конструкције лежи у томе што се ради о изворно семитској формулацији, односно о семитизму, што је назив за речи и конструкције које су у грчком језику преузете из семитских језика. Ова конструкција се релативно често користи у Старом Завету да би се изразила непремостива дистанца између два саговорника која отежава њихову даљу комуникацију (види, на пример, Суд 11,12; 1Цар 17,18; 2Цар 3,13; 2Днев 35,21). Марија се Исусу није обратила са недвосмисленим питањем или пак молбом да учини нешто и помогне домаћинима свадбе – да се извуку из тешке ситуације у којој су се нашли оставши без вина.

ЉУДСКЕ ЖЕЉЕ И БОЖИЈА САМОВЛАСНОСТ

Исус је, међутим, очигледно разумео њене речи као молбу или подстицај да нешто предузме. Његова реакција показује да не жели да му се сугерише када треба нешто да учини. У једном дубљем теолошком смислу, ово место значи да Богом и његовим чудесним делима нико, па ни мати Божија, не располаже и да се не може на сваки захтев или молбу очекивати аутоматска реакција. Непремостива дистанца између Марије и Исуса која се овде наглашава је дистанца између људске жеље и Божије самовласности и слободе да на њу одговори или не. Ова дистанца још се више продубљује Исусовим ословљавањем Марије са „жено“. Мада нама, данас, ово обраћање звучи грубо, оно је било уобичајено за тадашњу епоху – када је неко желео да се љубазно обрати жени, као данас на пример са: „госпођо.“ Међутим, и даље остаје необично то што се Исус мајци обраћа на овај начин. Ово обраћање треба разумети у контексту претходно наведеног, наиме да се читава реченица односи на дистанцирање од Маријине жеље као символа свих људских жеља, захтева, молби и сл. Богу и Божије самовласности да делује када и како хоће. Простор вере је простор неизвесности и недетерминисаног односа са Богом. Божанска слобода Бога Логоса (Јн 1,1) измиче свакој инструментализацији, ма од куда она долазила.

ЗАГОНЕТНЕ РЕЧИ ХРИСТОВЕ

Следеће загонетне речи су: „Још није дошао мој час.“ У Еванђељу по Јовану често се помиње „час“ Исусов који се на крају испоставља као „час“ његове смрти на крсту и пројаве божанског идентитета (Јн 7,30; 8,20; 12,23; 13,1; 16,32; 17,1). У том светлу наведене речи изговорене на свадби у Кани Галилејкој значе да Исус ставља мајци до знања да моменат пројаве његовог божанског идентитета у свету још није дошао. Још једном се наглашава дистанца између Марије и Исуса. Међутим, дубље промишљање над текстом показује да овај однос није обичан и да постоји нека врста тајновите комуникације између Марије и Исуса.

Наиме, Марија се у тешком тренутну на свадби обраћа Исусу свесна да је он једини који може да реши овај проблем. Како је мислила да Исус може да реши проблем? Зар није и сама чињеница да му се обраћа показатељ вере у његове чудесне моћи које чак и у овако безизлазној ситуацији могу наћи излаз? Зар није веровала да за њеног Сина не постоји нерешив проблем? С друге стране, Исус разуме шта мајка жели да му каже, а да она није јасно изразила своју жељу. Коначно, без наставка даљег дијалога Марија се обраћа на свадби присутним слугама речима: „Шта год вам каже, учините“ (Јн 2,5).

Мати Исусова се, и поред његове дистанцирајуће реакције, ослања на човекољубивост свога Сина. Она га познаје, она зна да он неће ускратити утеху потребитима. Њене речи надаље показују да она не зна шта ће се десити, нити се усуђује да даље пита о томе, већ саветује слугама да се у потпуности препусте ономе што им Исус буде наложио. И чудо се догодило, вода је претворена у вино, и то вино најбољег квалитета (Јн 2,10).

Остварење чуда на подстицај мајке показује да се Исусове речи: „Шта је теби до мене жено?“ не могу читати као груб одговор; мада, с једне стране, Исус овим речима наглашава дистанцирање од мајчине жеље коју она очекује да јој испуни, ипак на крају он ту њену жељу испуњава, помогавши на тај начин и домаћинима и слугама који би свакако били кажњени да су сватови остали без вина.

ЧАС ХРИСТОВ

Исус Христос се обраћа својој мајци у тренутку почетка његовог јавног деловања у свету речима: „Још није дошао мој час.“ Он јој на тај начин указује на две ствари: прво, чудо које ће управо учинити не треба схватити као његов „час“, као моменат откривења његовог истинског идентитета. И у другим Еванђељима се наглашава то да Исус не жели да од стране своје непосредне околине буде схваћен само као чудотворац. Он је знао да такво схватање његове личности може да раслаби његове следбенике за суочавање са његовом крсном смрћу која следи. С друге стране, мада тај час још увек није дошао, он је отпочео, пошто се претварањем воде у вино пројављује на најопипљивији начин нетрулежност и пуноћа његовога дара људима. У том смислу треба разумети и Исусове речи у Јн 4,23: „... долази час и већ је настао.“

Затим, Исус, на парадоксалан начин, дистанцирајући се од њене жеље, истовремено јој открива тајну која ће уследити у даљој приповести, а то је да спасење долази кроз страдање, али да је оно већ присутно кроз чуда која Исус чини преображавајући творевину и уводећи је својим присуством у једну нову стварност.

На крају, можемо закључити да Јн 2,4 не осликава недостатак поштовања према Богородици, већ само дистанцирање између човекове жеље и богочовечанске ничим условљене воље, која се пак на крају, у чињењу чуда, ипак показује као човеку окренута и посвећена. Међутим, како смо показали, постоји неки тајанствени однос мајке и Сина који струји из дијалога који воде, а који се показује присан и савршен баш у догађају самог чињења чуда за које је Марија ненаметљиво замолила Исуса.

БОГОРОДИЦА И ДОМОСТРОЈ СПАСЕЊА

Интересантно је приметити да је у Еванђељу по Јовану, Марија присутна и код првог и код последњег откривењског акта свога Сина. Њено присуство сигнализује почетак, у Кани Галилејској (Јн 2,11) и крај, под крстом (Јн 19,25–26), откривењске делатности Бога Логоса међу људима. „Час“ који још не беше дошао на свадби у Кани, из перспективе крсног страдања задобија коначно тумачење. Мати Господња која вероватно тада није била свесна значења „часа“ који још није дошао, доживела га је под крстом, када је он коначно „дошао“ и отворио врата спасења човеку и свету.

 др Предраг Драгутиновић

Извор: Православље