Синоћ у Коларцу: Сећање на Патријарха Павла
Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, а поводом годишњице упокојења блаженопочившег Патријарха Павла, Издавачки фонд Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, синоћ је у Великој сали задужбине Илије М. Коларца организовао Академију под називом БУДИМО ЉУДИ.
О патријарху Павлу беседили су: Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, генерал-мајор др Миодраг Јевтић, начелник ВМА и игуман Цетињског манастира отац Методије.
У програму су учествовали: Прво београдско певачко друштво са диригентом Светланом Вилић, хор Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца којим је дириговао професор Предраг Ђоковић, одломке из дела Патријарха Павла читао је Александар Гајшек, писма својих вршњака читали су деца Анђела Ивковић и Стефан Добраш. Водитељи програма су били Вјера Мујовић и Владимир Јелић.
Синоћњој Академији присуствовали су бројни црквени великодостојници, Њихова краљевска Височанства, представници амбасада православних земаља, личности из јавног живота Србије и поштоваоци блаженог спомена Патријарха Павла, који су испунили Велику салу Коларца до последњег места.
Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је посебно истакао чињеницу да је Патријарх Павле осликавао савршену хармонију између својих речи, проповеди, беседа и свог живота: - Као такав остаће запамћен и поштован широм православног света, али и од свих других народа. Дошао је у тешка времена за Епископа рашко-призренског, али је доживео дубоко поштовање од свих народа на Косову и Метохији. Није желео да буде Патријарх, а то нису желели ни многи око њега. Ту се у пуној мери показала Божија промисао, рекао је Патријарх српски Иринеј и додао: - Само таква личност, као што је он био, могла се снаћи у тако тешком времену. Оно што је посебно красило личност Патријарха Павла јесте огромна љубав коју је он осећао према свом народу и својој браћи, архијерејима, али и чињеница да никада није имао страха од људи и да је увек говорио оно што је искрено осећао и мислио на начин да то никога не повреди. Какав је углед уживао, доказ је и величанствена сахрана, која се сама организовала, рекао је синоћ, између осталог у својој беседи Патријарх српски Иринеј.
Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј је указао на димензије Патријархове личности о којима се није толико до сада говорило. Између осталог, владика Иринеј је говорио о утисцима које је он понео са путовања на којима је био у пратњи Патријарха Павла у посетама другим Црквама: - Патријарх Павле је био човек љубави и компромиса, који је умео да помири и разреши, наизглед и немогуће ситуације које је доносило тешко време у којем је функционисала наша Црква, држава и народ, а да при томе никада не жртвује суштину вере Христове.
О последње две године живота Патријарха Павла, присутнима је топло и искрено, говорио генерал-мајор др Миодраг Јевтић, начелник ВМА у Београду: - Било је то време које је изузетно оплеменило све који раде у овом српском храму здравља и медицине. Колико год смо ми лечили њега, толико је он духовно лечио нас, као лекари покушавали смо да продужимо његов овоземаљски живот, храбрили га, а он је у ствари храбрио нас, и духовно нас обогаћивао, учио. И ма како му здравствено био тежак дан, за њега је то увек био дан за радост и непрекидну молитву. Ни у болничкој постељи, све до последњег тренутка није престао да се брине и моли за свој народ, рекао је начелник ВМА, генерал-мајор др Миодраг Јевтић.
За многе присутне најемотивнији тренутак Академије је била монашка, из срца изнедрена беседа, игумана Цетињског манастира оца Методија, који је непрекидно бдео поред болесничке постеље блаженоуснулог Патријарха. Његове речи, упућене из дубине душе, дирнуле су душе присутних и изазвале сузе у очима: Тешко је говорити о светом Патријарху, изузетно тешко, а још је теже открити тајну такве личности и проникнути у дубине утицаја који су учинили да таква звезда сја баш међу нама. Нешто је носио у себи у шта је био толико загледан да је то доносило мир и спокој не само њему, већ и сваком ко му се приближи. Највише је говорио својим присуством са мало речи. Велики испосник и подвижник, био је то и у болесничкој постељи на ВМА. Благ на речима, био је силан животом и вером, беседио је игуман Цетињског манастира, изазивајући титраје срца присутних.
Наступ деце, Анђеле Ивковић и Стефана Добраша, који су прочитали писма својих вршњака написана у тренутку када су сазнали за упокојење Патријарха, изазвао је неподељену пажњу и буру осећања, како то само чиста, дечија љубав, може да учини.
Сцене величанственог последњег испраћаја Патријарха Павла од Саборне цркве ка Манастиру Раковица забележене филмском камером и појање хора Карловачке богословије означиле су крај синоћње Академије у знак сећања и обележавања годишњице упокојења Патријарха Павла.
Беседа генерал-мајора проф. др Миодрага Јевтића, начелника ВМА, на свечаној академији „Будимо људи“
Ваша светости, високо преосвећени, преосвећени, господине министре, архијереји, часни оци, даме и господо,
Војномедицинска академија, храм српске медицине, одувек је била посвећена човеку у здрављу и болести, а не само болесном човеку и зато је увек била отворена за све садржаје људског духа који крепост дају и лекарима и пацијентима, доприносећи психо-физичком оздрављењу.
Као медицинска узданица свог народа преживела је многе и лепе и ружне периоде, али највећи садржај духа и највише духовно уздигнуће за све запослене у ВМА били су тренуци које су они провели са блаженопочившим патријархом Павлом.
Светлошћу свога лица просветљавао је сваки дан за две године колико је био код нас. Колико нам је био пацијент, патријарх српски Павле је за све нас на Војно-медицинској академији био лековит. Колико смо га ми лечили, лечио је и он нас својим миром и својом мудрошћу, говорећи да је Божија нада у срцу увек присутна. Давао нам је наду и уливао сигурност.
Чинили смо све за његово оздрављење, али је он знао да нисмо свемоћни. Обавештавали смо га о терапијама. Он их је прихватао, славећи Бога: „Бог вам је дао дар да бринете за људе, а ви сте својим трудом стекли велика знања. Радите оно што је у домету вашег ума и вашег знања. Нека Господ помогне свима. И мени и вама. Бог вас благословио.“говорио је наш патријарх.
Када сам га свако јутро питао како је добијао сам продуховљен одговор са осмехом „не би било згорег да је боље.“
Благосиљао је и није захваљивао. „Све је у Божијим рукама, па и ваше руке.“-говорио је милујући погледом сваког лекара, сестру, болничара, надахњујући их снагом, милошћу и мудрошћу.
Нисмо му могли нити требали прописивати дијете, јер је то био цели живот његов. Учио нас је посту. И сваки дан му је био, ма како да му је тога дана стварно било, дан за радост свецу и за молитву, а мисли су му из молитви излазиле уобличене у мудрости које су наши лекари и техничари упијали.
Уз њега смо расли, а његове речи нама на ВМА за светле путоказе служе. Говорио нам је о цени образа, Божјој милости, рекао нам је да смо по својој вери, ми слободна бића, али да слобода укључује и одговорност.
И из болничке постеље непрекидно је бринуо о свом нараду, о његовим удесима, искушењима и будућности. Говорио је да код нас Срба није све лако ни у једноумном јединству и молио се да будемо људи, да потомцима нашим осигурамо Божју милост и здраву и срећну будућност. Од нас је отишао у вечност.
„Слава Богу, биће боље, кад сви будемо бољи! “биле су Његове заветне речи на крају овоземаљског пута, а нама остаје обавеза да тај завет испунимо, да чувамо успомене и чинимо добра дела.
Слава му и милост!
