Сјећање на почетак прогона Срба отварањем логора у Добоју
Владика зворничко-тузлански Господин Василије служио је, у храму светих апостола Петра и Павла, парастос жртвама концентрационог логора у Добоју у знак сјећања на почетак прогона Срба отварањем овег логора.
Овај догађај обиљежен је у организацији Одбора Владе Републике Српске за неговање традиције ослободилачких ратова, Центра за културу и образовање у Добоју и Српске православне црквене општине Добој.
„Драга браћо и сестре, сабрани смо данас у Име Господње, у Спомен храму светих апостола Петра и Павла, у спомен свих оних који су невино пострадали у Првом свјетском рату у концентрационом добојском логору гдје је извшен невиђен геноцид према српском народу. Ту је страдало преко 50 000 православних Срба из Херцеговине, Подриња и других простора ондашње БиХ. Они су били као невина јагњад која иде на клање само зато што су православне вјере и српског националног бића. Обиљежавајући њихову и нашу голготу сјећамо се свих великана рода нашега који су били спремни стићи, потећи и у вјери опстојати у одбрни светих идеала, вјере наше Христове православне и имена србиновог. Ми кроз историјске токове као црква, као вјера, као народ у цјелини немамо било чега да се стидимо јер смо увијек састрадавали и страдали ради истине и правде Божије. Наши преци нису устајали никада ни против кога него су се држали тога да треба бранити вјеру своју, име своје, светиње своје и свој породични праг. Такви су били ови новомученици које ћу предложити највишем тијелу наше Свете Цркве да се прогласе за новомученике рода нашега. Они су два пута крштени, први пут у Име Христово водом и помазани светим миром а други пут у крви праведника. Христос Господ каже да нема веће љубави до ли те ако неко положи живот свој за ближње своје. Они су положили живот свој да би они који долазе послије њих живјели колико толико срећни у слободи до Другога Србима наметнутог рата, до овога задњег и вјерујемо посљедњег рата. Ми смо као народ веома чудни. Врло брзо заборављамо све оно што је нашим претцима било свето. Нећу никада заборавити кад сам као дијете гледао када су копани темељи за жељезничку станицу како су прекопавали кости тих мученика. Србима који су тада били на власти било је свеједно јер ништа нису учинили да се они сакупе и да их донесу, као што су њихови преци послије Првог свјетског рата подигнувши овај споменик, часно похранили мученике и страдалнике до чијих су костију могли доћи. Живимо у времену у којем нам опет није стало до тих наших славних предака јер погледајмо колики је Добој град и колико околина добојска има становника, погледајмо школе у добојском округу гдје је већина православне српске дјеце. Гдје су данас православна српска дјеца да им ово буде историјски час, да се науче да је зло рађење готово суђење, да зло чинити у животу не доноси никоме добра? Изгледа да смо поред здравог вида и слуха и слијепи и глуви! Покренуо сам акцију, колико ће успјети и донијети плода, да се на оном страшном стратишту гдје је био концентрациони логор, да се тамо подигне спомен обиљежје и да тамо држимо парастос јер оно је свето због крви мученика и страдалника за вјеру Христову. Та крв је проливена од оних руку које говоре да нам је све заједничко. Ми говоримо јесте, јер Бог је један али нисмо сви људи јер има и нељуди. Има нељуди и у нашем роду а то су сви који се немарно односе према тим свијетлим и светим жртвама невино пострадалим од душманске руке. На нама је да пресаберемо своју савјест. Да видимо гдје смо и шта радимо? Да ли ћемо се одужити тим страдалницима и мученицима који живот свој дадоше да би послије њих они који долазе живјели колико толико у слободи и изобиљу овоземаљском. Њима нека је вјечна слава и хвала и Бог да им душе прости. Душе им у рају ходиле. Господ их је већ овјенчао неугасивим вијенцем славе сигурно и уселио тамо гдје нема плача бола и уздисаја, тамо гдје су праоци наши Аврам, Исак и Јаков, гдје су многи страдалници који су живот свој дали за крст часни и слободу златну. Имају Срби још стратишта. Из Другога свјетског рата која нису откривена. Почело се са откопавањем земних остатака мученика на Дугој Њиви, у Стријежевићима ина многим другим мјестима. Хвала одбору Владе РС за неговање ослободилачких ратова. Велики Његош је рекао:Благо ном ко до вијека живи, имао се рашта и родити. Покажимо својим нараштајима да смо достојни насљедници славних предака који живот свој дадоше за крст часни и слободу златну, вјеру нам очуваше, име нам сачуваше! Да ли ћемо их из мрака извући једном споменицом и уписати имена свих оних који су пострадали гдје је извршен геноцид према Србима. Вјерујемо да у архиву БиХ, архиву Аустроугарске и на многим другим мјестима постоје имена њихова. Ја ово рекох, душу спасох а српски народе чини како те Бог учи и како савјест твоја налаже. Бог да душе прости покојницима, лака им српска земља за коју су живот дали", истакао је у бесједи Владика Василије.
Након помена положено је цвијеће у спомен костурницу која се налази поред цркве светих апостола Петра и Павла, гдје је и одржано слово о жртвама.
Потом је одржана је академија у просторијама Центра за културу и образовање у Добоју.
„Када је пророк Соломон који је градио јерусалимски храм пошао странпутицом живота, Бог га је опоменуо а он паде ничице и рече:Господе ако ја заборавим Јерусалим и његов храм, и преко њега Тебе,нека се осуши десница моја. Ми данас можемо рећи, ако заборавимо свете и свијетле жртве које су у логору у Добоју, гдје је извршен геноцид над једним народом, ако заборавимо то, нестаћемо са лица земље као људи. Данас ова академија има двоструки значај. Прво, сјећање на цјелокупан прогон на стравичне догађаје из 1915.године и на даље, а друго, преко стихова повезујемо се у неком виду са дијаспором у односу на нашу матицу. Бог да душу прости нашим прецима који живот дадоше и оставише нама у аманет да живимо у традицији и духовној снази за коју су они живот дали. Благослов Божији нека буде на свима вама. Дај Боже да се реализује мисао која је прије десетак година истакнута да се на мјесту концентрационог логора подигне споменик тим светим и свијетлим жртвама рода нашега", поручио је пристунима Владика Василије.
Концентрациони логор у Добоју је формиран од стране аустроугарских власти 27.децембра 1915.године са циљем да се становништво пограничне зоне Подриња, Источне Херцеговине и Црне Горе уклони са својих вијековних огњишта.
За 18 мјесеци кроз добојски логор је прошло 45791 лице од чега је 12000 умрло од мучења, глади и исцрпљености.
Извор: Епархија зворничко-тузланска
