Сјећање на острошког игумана архимандрита Лазара

Отац Лазар остао је упамћен као велики духовник и игуман који је својим животом посвједочио Божју заповест: Љуби ближњега свога. 6. децембра 2014. године, навршило се четрнаест година од упокојења нашег оца Лазара.

Данас се присјећамо како су се од оца Лазара опростили Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски Амфилохије и Преосвећена господа Епископи умировљени херцеговачки Атанасије и захумско-херцеговачки Григорије, а шта су разговору са протојерејем-ставрофором Гојком Перовићем о оцу Лазару рекли Преосвећени Епископи будимљанско-никшићки г. Јоаникије и нишки г. Јован 2000. године.

Неколико сћења на архимандрита Лазара
(преузето са сајта манастира Острога)

Оца сам упознао још док сам био као студент у Сарајеву, неке 1978.год. У то вријеме заједно смо ишли код духовног оца Перише Вранића на часове веронауке. Остало ми је посебно сјећање на његову повученост и скрушеност. Могу рећи да је био тих, ћутљив… Врло брзо чули смо да је пошао на Свету Гору. Путеви су нам се укрстили после неколико година кад се отац Лазар из здравственик разлога вратио са Свете Горе и дошао у Манастир Острог. Од тог времена до његовог упокојења могу рећи да смо стално били у духовном јединству, сарадњи и да смо заједно прошли многе почетке духовне обнове цркава и људских душа. У ман. Острогу се око њега окупљао велики број младих људи које је уводио у истину и отварао им духовне видике скрушеном молитвом, па се и велики број младих људи одлучивао за монаштво, а и већи за свештенство. Могу рећи да је својим доласком са Свете Горе припремио духовну подлогу за Митрополита Амфилохија који је и сам касније препознао у њему духовног подвижника.” Био је дубоко смирен и погружен у молитви. ”Крио је то своје благодатно стање. Имао је дубоко расуђивање и реалност за ово вријеме и простор. Могао је да осјети проблем и да пружи прави савјет. Дубоким смирењем и духовним опитом васкрсавао је, порађао душе. Могу га слободно упоредити са старцем Пајсијем.

Протојереј – ставрофор Драган Митровић

Незахвално је писати о оцу, јер себе ћу изобличити, а предати забораву сјећање на његов свјетли лик могу се огријешити. У Патерику је написано како је неки монах говорио да је његов отац велики старац, а добио је одговор: „Како је добро дрво могло да да тако кисео плод као што си ти?“ Први сусрет са њим је био сусрет са светиоником што на гори стоји. Острашћен и приземљен нисам схватао ријечи које ми је тад говорио. Једноставност његових ријечи, су биле израз дубоке вјере у Господа и у Његов промисао о човјеку, а ја заробљен у своју логику и мудровање нисам био плодно тле за њих. Све оно што је радио за нас, је била несебична жртва љубави којом је преизобиловао. Руководио је људе примјером, са мало ријечи, и свако његово обраћање се завршавало ријечју опростите. Његова блага ријеч продирала је у душу, и била је љековита. Једном разговарајући са оцем и исповједајући своје слабости и падове, рече ми: „Тек кад видите да сте ништа, и да сте немоћни, тек тада ћете почети духовно да живите.“ И дан данас кад упаднем у тјелесно мудровање присјетим се ових ријечи. Капље са благодатног извора су бистре, а кад их ми попијемо, брзо их замутимо својим страстима, и упадамо у замке демонске. Приликом било ког искушења видјећи нашу узнемиреност само је смирено говорио: „Шта да се ради.“ Благодаћу Божјом знао је да у трећем лицу разбистри смутњу која нас је оптерећивала. Да не би било као што на почетку цитирах ријечи светих отаца, а с друге стране цијењећи скромност која га је одликовала, приводим крају ово сјећање, молећи се Господу, да нас помилује и укрјепљује његовим молитвама. Ово скромно писаније само је мали дар благодарности и сјећање на оца, на његов свјетли примјер који треба да нам буде водиља на путу за живот вјечни.

Сјећање једног калуђера

Веза духовника и духовних чеда не прекида се ни смрћу. Молитве духовника прате на путу живота, како овог, тако и будућег, и на земљи и после смрти. Четрнаест година од упокојења нашег духовног пастира. Овдје и у вјечности смо једнако његови и не престаје да нас рађа молитвом, јер не сумњамо да је за то добио слободу пред Господом. Његова небеска молитва је пребогата паша за нас које је са смиреним повјерењем оставиио Господу. О. Лазар, наш пастир, оставио нам је сјећање на његове највеће благодатне дарове повезане са најдубљим смирењем. Од Господа дарован ријетким и великим даровима међу нама је био као светило коме смо долазили да упалимо свијеће душе и отпочнемо ново живљење. Рађао нас је очински, сузом, молитвом, поукама, својим примјером. Био је наш пастир чијем смо се руковођењу предали, а преко њега Христу. Уводио нас је у живот, истину, болесне, раслабљене, духовно слијепе, ослањајући нас на своју велику душу. Учио нас првим корацима вјере, молитви, узрастању, непоколебљивости… Отац је био пребогат духовним даровима и одлазећи Христу оставио сјеме да узрасте у душама својих чеда. О њему причати није само сјећање, то је живљење кроз његово руковођење којим смо били научени.

Монахиња Екатарина

Свјетлост је вјечна. Пут свјетлости је љепши од могућности сањања.  Тај пут истине само ријетки пронађу, ако имају срећу да пронађу ријетке на том путу. Када туга људска завлада срцем, ја се сјетим лика оца Лазара. Заправо, ја сада не знам ни да ли је то његов лик или је свјетлост прекрила моје дјечији сјећање. Сусрете са њим могу да назовем поемом … А тој поеми могла бих да дам име: Љубав, вјера и нада. Покушаћу да вам испричам. Нема ријечи која може да вас милује, нити додира који опоравља, а и све је мање људи у овом времену који вас приближавају Господу. Постоје они који живе у свим временима и одреде вам пут исправности. Ти ријетки вам објасне живот, најлакше и најљепше! Притом, не морају ни да говоре, довољно је да вас помилују погледом. И већ тад сте спашени. Такав је био и отац Лазар. Човјек блиједог лика, истурених јагодица, са осмијехом који вас је сам од себе грлио. И када би гледао, гледао би у дубине, приближавао вас Богу, па би са њим могли да идете далеко …Тамо гдје смо сви једнаки, и просјаци и господари. И тамо гдје је ходао он, ходала је само правда, нада и истина!

Када сам први пут загрлила оца Лазара имала сам осјећај да ћу заувијек остати дијете. Вјеровала сам у космичке правде, у његову ријеч, која је често долазила до мене, преко блиских људи који су били његова духовна чеда. Личан однос са њим није могао бити без дивне промјене, без исцјељења душе, па чак и тијела.  Тако је једном дошао у мој дом. Била је слава. Свети Кирил Словенски. И данас се сјећам радости коју су сви присутни, и оне вјерне и невјерне Томе, осјетили. Хтјели то или не, признавали су Господа док га је он са невјероватном лакоћом приповједао. Благодат на његовом лицу допирала је до свих нас, па је то јединство постало један од најљепших момената у животу. Сви смо били сложни и бескрајно чисти. Љубав је била безгранична, па нисам ни знала одакле сва долази, али анђели су се сјединили и запјевали у његовом гласу. Он нас је гледао, обасјан сунцем и духовном љепотом, као да нам свима добро зна душе и као да их залутале поправља. Сјећам се и велике туге онда када је одлазио. Сви који су га познавали и били његова духовна чеда, кажу да је и тада личио на свјетлост. Кроз ту тугу се сјећам и њега у тим данима. И тада је кажу у постељи поклањао љубав и радост онима који су требали његов благослов.Добро памтим ријечи моје мајке када се вратила из очеве келије у којој је болестан боравио. „Када сам ушла у келију, припремљена на то да ћу наћи оца у постељи, ја сам заправо клекнула од безграничне свјетлости. Нисам му чак ни видјела лик од неког чудног сјаја, а душа ми је била испуњена само радошћу. Једва сам изговорила – Како сте оче? Одговорио је: Као што видите сестро. А ја нисам ништа видјела од свјетлости ….“ Небо у једном, човјек који је носио у себи Господа. Отац Лазар никада неће проћи као прича, као анегдота, као мир, а највише истина. И данас нас чува и чује наше молитве, а ми их иштемо и иштемо. Међу нама је до краја свијета и вијека. Јест и биће!

Извор: Митрополија црногорско-приморска