Слава цркве Светог Марка у Београду

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј на дан прослављања Светог Јеванђелисте и апостола Марка служио је Свету Архијерејску Литургију у београдској цркви посвећеној овом апостолу Господњем уз саслужење Његовог Преосвештенства викарног Епископа хвостанског г. Атанасија, петнаест свештеника и шест ђакона Архиепископије београдско-карловачке.

У току Свете Литургије Његова Светост је рукоположио монаха Давида (Перовића), доцента Богословског факултета у Београду, у чин јерођакона.
Преломивши славски колач Свјатјеши је честитао храмовну славу старешини цркве протојереју-ставрофору Трајану Којићу и свештеничком братству Маркове цркве као и присутном народу, истакавши значај овог великог празника за Православну Цркву.

O цркви Светог Марка - www.crkvasvetogmarka.rs

Континуитет хришћанске богомоље на месту данашњег парка Ташмајдан постоји сигурно још у 19. веку. Наиме, скоро на истом месту, нешто јужније од садашњег здања налазио се до почетка Другог светског рата првобитни храм Светог Марка који је изграђен у доба београдског митрополита Петра Јовановића (1833-1859) и кнеза Милоша Обреновића, 1835-1836. године. За Београд у коме је још увек турска војна посада, када је рецимо данашња београдска Саборна црква била од дрвета, ово је био велики духовни догађај.

Ктитор храма је Лазар Панча трговац, који је пореклом из Јужне Србије, место Катраница, а умро је у Београду 1831. године. Храм се налазио на гробљу што је уобичајена појава, а о гробљу се старала Управа храма. На Ташмајдану је био рудник камена (и шалитре) који је коришћен и у доба Турака и од којег је грађено много тога и у данашњем Београду. Пре самог подизања храма Светог Марка, по сведочењу савременика, на том месту је био постављен Крст и сеница-шатор где је обављена Света Литургија или литије на Палилули. Сретен Поповић, Београђанин, забележио је седамдесетих година 19. века „да су ту биле неке рушевине, и за њих би се говорило и причало, да је ту била стара црква, која је на сву прилику посвећена била Светом Марку". Исти писац помиње брежуљак - могилу, на којем је 1830. године прочитан хатишериф.

Стара Маркова црква била је правоугаона грађевина чија је спољна површина била 11,5/21 метар, а унутрашњи корисни простор 7,75/17,46 метара. Истовремено је кнез Милош Обреновић саградио у Топчидеру дворску цркву Светих Апостола Петра и Павла (довршена 1834. године). Радовима на оба храма руководио је Хаџи-Никола Живковић из Водена (1792-1870), први велики градитељ у обновљеној Србији и његови мајстори Јања и Никола.

Од самог почетка постојања храма, још 1838. године у њему је сахрањен кнежевић Милан Обреновић, најстарији син кнеза Милоша Обреновића, и то „десно од западних врата њених, и прах покојног владике шабачког Гаврила (Поповића) који лежи лево од западних врата у самој цркви". После крвавог династичког мајског преврата 1903. године; у овом храму је сахрањен краљевски брачни пар Краљ Александар И Обреновић и Краљица Драга Обреновић.

Око 1870. године храм Светог Марка имао је две парохије: теразијску са 312 домова и палилулску од 318 домова.

У току Првог светског рата аустријански поробљивачи су обновили храм 1917. године. Првобитни храм је постојао до почетка Другог светског рата. Услед немачког бомбардовања на Цвети 13. априла 1941. године храм је запаљен и толико оштећен да су његови остаци потпуно уклоњени током 1942. године.

Нови храм

Због наглог ширења града и повећања броја становника, указала се потреба већ почетком 20. века да се у овом делу Београда - Палилули, подигне већи храм. Чести ратови то нису допустили све до 1930. године када су београдски архитекти браћа Крстићи - Петар и Бранко, професори Архитектонског факултета израдили пројекат новог храма Светог Марка. По овом пројекту између 1931. и 1940. године саграђено је садашње здање Маркове цркве. Избијање Другог светског рата омело је потпуни завршетак храма. Завршени су само грађевински радови.

Богослужења су у новом храму вршена током рата и после њега до 14. новембра 1948. године у адаптираном нартексу храма.

Тог датума је извршено освећење храма (патријарх Гаврило Дожић) и храм је отворен за богослужење. Предвиђено је да цела унутрашњост буде осликана у фреско техници.

По стилу градње, храм је монументална грађевина урађена у духу српског средњовековног градитељства, по угледу на задужбину краља Милутина, манастир Грачаницу код Приштине на Косову. Наравно, размере храма су много веће и све делује величанствено и снажно. Спољашњи зидови су из два боје од природног материјала у српско-византијском начину градње. Овај храм је добар пример како стари духовни узори обликовани новим грађевинским материјалима могу лепо деловати у градској средини не губећи ништа од своје аутентичности и једноставности. Звоник храма је у саставу самог храма на његовој западној страни.

Унутрашњост храма

Маркова црква дуга је 62 метра а широка 45 метара, висина главне куполе до крста је 60 метара. Корисна унутрашња површина храма је око 1.150 квадратних метара, а наос храма може да прими преко 2.000 верника. Хорска галерија на западној страни прима преко 150 певача.

Већ је речено да храм Светог Марка није ни после више од седамдесет година од почетка градње завршен. То се односи пре свега на његову унутрашњост, украшавање, живопис, одговарајућу расвету, озвучење, грејање, проветравање (вентилација). У времену после Другог светског рата из објективних разлога није много урађено у самом храму.

Изнад улазних врата у храм на спољној фасади је икона у мозаику Светог Апостола и Евангелиста Марка, дело Вељка Станојевића из 1961. године.
Под у храму је из 1974. године, док је под солеје и олтара од мермера урађен 1991. године.

Иконостас храма, по пројекту архитекте професора Зорана Петровића је из 1991/1992. године и урађен је у мермеру, а иконе на њему у техници мозаика дело су академског сликара Ђуре Радуловића из Београда, урађене су 1996-1998. године. Часна трапеза је такође од мермера са мањим мозаицима са предње стране. Десно од главног олтара је мањи олтар посвећен Светом деспоту Стефану Лазаревићу (†1427), а олтар са северне стране посвећен је празнику Преображења Господњег.

Са десне стране када се уђе у храм уз јужни зид храма налази се у мермеру изграђена гробница цара Стефана Душана (†1354) по пројекту др Драгомира Тадића у коју су положене његове мошти донесене из његове задужбине манастира Светих Арханђела код Призрена, манастира који је већ више векова у рушевинама. Са супротне, северне стране у истом стилу и од истог материјала саграђена је гробница патријарха Германа (Ђорић, †1991).

На средини храма, испод централне куполе је полијелеј израђен од бакра по пројекту др Драгомира Тадића 1969. године, а урадио га је академски вајар Драгутин Петровић.

Испод нартекса храма је крипта која није потпуно завршена, и углавном је празна. У њој се налази неколико гробова који су пренети из првобитног храма: Митрополит Теодосије (1815-1892), Епископ нишки Виктор (1797-1888), Епископ шабачки Гаврило (Поповић, 1811-1871) и Епископ тимочки Мојсије (1835-1896). Ту су похрањени и Краљ Александар Обреновић и Краљица Драга (†1903), затим Ана Јована Обреновић (†1880), Књаз Милан М. Обреновић (1819-1839) И Кнежевић Сергије М. Обреновић (†1878), затим гроб ктитора старог храма, Лазара Панче. Иначе, цео простор веома простране крипте није много искоришћен и погодан је за галерију-музеј или као изложбени простор.

Оснивачка повеља

„У име Оца и Сина и Светога Духа освети се основни камен овом Божјем храму посвећеном Светом Апостолу и Евангелисту Марку у Престоници Југославије, Краљевском Граду Београду, поред старе цркве Светог Марка, на дан Храмовне славе, 25. априла (8. маја по новом рачунању) лета од створења 7439, а од Ваплоћења Господњега 1931. ог, за време срећне владавине Његовог Величанства Краља Југославије Александра првог Карађорђевића и Поглавара Српске Православне Цркве Његове Светости Патријарха Варнаве, који и изврши овај свети чин освећења.