Слава капеле у Поповцу
Део Барање који припада Републици Хрватској је мала област између Драве, Дунава и маџарске границе. Банска Коса - брдо које се протеже од Батине до Белог Манастира, са југоистчне је стране благо и окићено виноградом, а са сјеверозапада је стрмо и обрасло густом драчом и шумом у живописним котлинама из чијих њедара извиру мали потоци.
Поповац је село подно брда на сјеверу, гдје су виногради и воћњаци мали, а из сваког вири стари гатор што стољећима скрива мирисе плодова тешког рада и зноја вриједних домаћина, који су од првог јутра кад се Панонско Море повукло, као по генерацијском наслеђу, примали дужност радити и уживати у плодовима рада једнако и кад је род сладак и изобилан и кад је трпак и шкрт. Вриједан је народ у Поповцу, и да се у нашем времену којом срећом више поштовања закопитило, не би му се име без гусала смјело поменути. Поповачки Србин је узорит и благе нарави, православан и светосаван, Цркви на дику, Богу на угоду. Али, мало нас је! Тек прије сто и нешто година, то јест 1911. године, Поповчани су на пет километара од села одлучили саградити малену капелу покрај чудотворног исцјелитељног извора у планини, која је знак присуства не неке непознате исцјелитељне силе, већ знак присуства исцјелитељне Силе: Господа Сведржитеља који све држи у постојању, Господа Васкрслог што из мртвих устаде и Господа Утјешитеља Исцјелитеља Који све испуњава и свуда присуствује. Одлучили су саградити знак присуства исцјелитељне силе Оца и Сина и Светога Духа. На Малу Госпојину 1911. године, благословом Патријарха српског, освећена је Капела Рођења Пресвете Богородице, тако да се ових година навршило тек прва стотина година њеног постојања. То зовемо „некад“ – а ово зовемо „сад“. Од некад до сад, много се тога промијенило!
Срби, који су одувијек сачињавали велик део становништва села Поповац, раселили су се на све стране, изумрле су велике породице, угасиле се куће у којима је астал био дужи него кухиња, остало је по једно-двоје старих у кућама које су некада биле пуне чељади. Добри народ је утекао, а остали смо само ми који нисмо имали куда, јер не знамо оставити кућу и цркву, па да ко тјера и пријети. Само ми, нас шездесетак душа, спремни смо и смирени, знамо чекати, и носити на гробље у Вакубу да закопамо чији је ред да промјени свијетом. Дјецу одгајамо да раде поштено, да се школују високо, да пјевају српско и црквено, да играју у јелеку, на прстима. Бог нам је у помоћи! Испред капеле стоји стара велика липа коју и најстарији мјештани памте оволику колика је и сада. Она је увелике обликовала терен под собом тј. простор испред капеле гдје стоји народ за вријеме служења Литургије. Оно што се пропустило у вријеме док је било пуно село Срба, није се више смјело одгађати, па смо прије пар година уредили прилаз капели и плато испред капеле. То је велики посао који се морао урадити углавном ручно, а мало руку имамо, јер у селу се може сакупити највише петнаест радно способних људи. Брзо смо дошли до закључка да се стање по том питању неће поправити и да смо последња генерација која је кадра нешто урадити, и то не новцем или довијањем, него слогом, радом и стрпљивошћу. Данас ће свако казати да су бивша времена била боља него данашње вријеме и да се тада могло урадити ово што је нас дочекало, али пошто знамо да је бескорисно плакати за изгубљеним временом, прихватили смо се лопате. Све смо урадили – и пут и прилаз и крст мраморни.
Примјетно је да смо се у посљедње вријеме чешће почели бринути какви ћемо свијету остати у сјећању. За нас нема смрти прије посљедњег дана! Радимо и живимо као да ћемо ваздан. О Малој Госпојини и ове године је све било како се навикло. Трактори са приколицама за пријевоз народа и свештеника од села до капеле, били су испред цркве у селу одмах ујутро. Са осамдесетак душа вјерника, Свету Литургију су служили свештеници из Барање предвођени архијерејским намесником, оцем Михајлом из Дарде. На ђаконове прозбе одговарали су људи, жене и дјеца из појнице. Славски колач и кољиво, дошли из куће Мишљеновића и Дворнића. Жене из села су спремиле сланог пецива, а Црквена Општина пиће да се почастимо после Литургије. Ишли смо у опход око храма, осветили колач и кољиво, осветили воду у извору, па се разговорили и за здравље питали, нуђени стално пићем и колачима. Предсједник Црквене Општине Радојко Страјнић старао се да све буде приправно на вријеме и на мјесту, да свак буде поздрављен и почашћен, да се сви осјећају добродошли и позвани да добродођу сљедеће године. Осамдесетак душа из сваког села у Барањи, дошло је капели на ходочашће, а нама засвједочити и овај пут, да смо позвани и признати, збринути и удомљени, у великој Цркви Христовој!
Извор: Епархија осечко-пољска
