Слава Кола српских сестара
Чланице Кола српских сестара своју славу, Малу Госпојину – Рождество Пресвете Богородице, прославиле су саборно, уз многобројне госте
Чинодејствовао је Епископ ремезијански г. Андреј, уз саслужење свештеника из Храма Светог Саве и Певачког друштва Мокрањац. Домаћица славе била је гђа Братислава Живковић, уважена чланица Главног одбора Кола. После славског обреда, владика Андреј је одржао пригодну беседу, након чега се скупу обратила председница Кола, гђа Мила Викторовић, следећим речима:
- Ваше Преосвештенство, часни оци, драги пријатељи, драге сестре, на овај свети дан, нашу славу, Малу Госпојину – Рождество Пресвете Богородице, од срца благодаримо Његовом Преосвештенству владики г. Андреју на богоугодној беседи. Коло српских сестара захваљује Господу што нам је дато да баш ми наставимо тим путем милосрђа и доброте, који су нам утрле наше дичне претходнице, уз молитвену жељу да нас и даље чува и штити наша заштитница чије Рождество данас славимо, да увек будемо на ползу и част рода српског. Захвалне смо и нашим појцима са диригентом, нашом драгом Јеленом Јеж, који годинама већ, својим милосним појањем, увеличавају славски обред. Са посебном радошћу и духовним озарењем примиле смо благослов Његове Светости Патријарха српског г. Иринеја, који помно прати наше делање и то нам даје духовну снагу да никад не посустанемо. Хвала нашим драгим проти и протиници Буњевић из Сан Франциска, који су нас више него обрадовали својим честиткама и лепим жељама, нашој почасној председници Цили Вукић, која је ове године напунила 90 година, наша једина жива веза са некадашњим Колом, јер је била у интернату Кола српских сестара као питомица тридесетих година прошлог века. Хвала наши гостима деци са успореним психомоторним развојем из Удружења «Путоказ» која су својеручно урадила честитку у облику срца и написали С љубављу тетама из Кола српских сестара, деца Путоказа. Хвала председнику Општине Врачар, у чијем се простору данас налази Коло на великој торти и срдачним честиткама, као и Музеју из Аранђеловца и свима осталима. Ове године, Коло ће прославити велики јубилеј – 110 година од оснивања (1903-2013) свечаном академијом 4. новембра у Народном позоришту. Позивамо све вас присутне да нам се придружите као изузетни пријатељи и поштоваоци нашег прегалаштва које иде кроз свој други век.
О Колу српских сестара
Почетак XX века означен је веома бурним догађајима у Србији. Мајским превратом, 1903, са политичке сцене Србије нестаје династија Обреновића и враћа се династија Карађорђевића. На југу, у „Маћедонији“, у крви је угушен устанак српског живља против турске власти. Пред страшном одмаздом, народ бежи у Србију. У кући Мите Петровића, оца Надежде и Растка, окупљају се виђени грађани, вођени осећањем дужности према „роду и отечеству“, одазивајући се идеји Надежде Петровић, наше познате сликарке, за оснивање једног женског удружења за помоћ унесрећенима у „Старој Србији и Маћедонији“, о чему је, средином 1903, водила разговоре са пријатељицом Делфом Иванић, тек приспелој са пута по Турској.
На Велику Госпојину, 28. августа 1903, у препуној великој сали ресторана Коларац, на Позоришном тргу, одржана је Оснивачка скупштина Кола српских сестара – женског, добротворног, патриотског, културнопросветног удружења, „до тада, највећи женски митинг у српству“, са циљем јачања националне свести везано за ослобођење „поробљене браће“ (јер су на југу били Турци, а на северу и западу Аустроугарска), и помоћ угроженима, без обзира на национално и верско опредељење.
Име Удружењу дао је Бранислав Нушић. Међу оснивачима, њих педесетак, предњачили су Надежда Петровић, Делфа Иванић, ћерка познатог херцеговачког војводе Мусића, Иван Иванић, њен супруг, уважени дипломата и публициста, Даринка и Бранислав Нушић, Персида и Јаша Продановић. Нушић и Иванић, написали су прва Правила Кола српских сестара.
За прву председницу Кола изабрана је Савка Суботић, са већ великим угледом у хуманитарном раду, из чувене новосадске породице Полит, рођена сестра песника и политичара Полит-Десанчића и супруга чувеног др Јована Суботића, за потпредседницу Делфа Иванић, а за секретара Надежда Петровић.
Прва акција Друштва био је концерт у Народном позоришту, у циљу прикупљања помоћи за пострадале у Македонији. Надежда је сама саставила програм, декор је урадио познати вајар Ђока Јовановић, „а Његово Величанство Краљ Петар I, по свом ађутанту, послао је прилог од 1.000 динара, у злату“. Тако је започела велика подршка прегалаштву Кола од стране Дома Карађорђевића. Краљева кћи Јелена нарочито помаже у Балканским ратовима, али врхунац у исказивању међусобног уважавања и искрене оданости долази са Краљицом Маријом. Све до напуштања Краљевине Југославије, крајем 1938, Краљица Марија била је висока заштитница и добротвор Кола српских сестара, чија је Прва почасна дворска дама била Мирка Грујић, председница Кола.
Одмах почиње и формирање одбора Кола широм Краљевине Србије, који прикупљају новац и шаљу Главном одбору у Београд, да га распоређује према потребама. Из здравствених разлога, Савка Суботић повлачи се, крајем 1905, а на место председнице Кола долази Љубица Луковић, супруга генерала Луковића.
Увиђајући значај сопственог гласила, 1906. Коло покреће годишњак – календар, неку врсту народне читанке (идеја се приписује потпредседници Станислави Сондермајер), симболичног назива Вардар. Први број су уредили Иван Иванић и Милојко Веселиновић, такође некадашњи конзул Србије у Турској, у огромном тиражу, за оно време, од 10.000 примерака, па је доштампано још 5.000, да би уочи Балканских ратова тираж Вардара достигао 40.000 примерака. Мото сваког броја били су стихови песме На Вардару, Војислава Илића Млађег, а у првим бројевима приповедачи су били Петар Кочић, Јанко Веселиновић, Иво Андрић, песници су Алекса Шантић, Ђура Јакшић, Каћански... У овом гласилу Кола српских сестара сарађивала су значајна имена наше науке, културе и уметности, што га је чинило „веома добрим часописом у својој врсти“, у коме су, у посебном делу, објављивани Годишњи извештаји о раду Главног одбора и Месних одбора, што је, пак, давало увид у сва чињења.
Треба истаћи да је гласило Вардар доносило календар четири вероисповести: православне, католичке, јеврејске и исламске.
У то време Коло нема своје просторије, тек 1912. добија собичак у Дому Друштва Свети Сава, где се чува Вардар, а своје састанке одржава у основној школи код Саборне цркве.
Последњи број календара Вардар изашао је крајем 1940. за 1941. годину.
Коло, 1906, успоставља, у складу са својим културно-просветним циљевима, прве курсеве за добровољне болничарке, што ће се показати од непpоцењивог значаја у каснијим догађањима. Тромесечне курсеве, у Војној болници у Београду, водили су др Војислав Суботић, син Савке Суботић и др Роман Сондермајер, супруг потпредседнице Станиславе Сондермајер, а касније, једном годишње, полазнице су, кроз практичну вежбу, обнављале научено.
Противно одредбама Берлинског споразума, Аустроугарска, 1908, анектира Босну и Херцеговину. Овај акт изазива бурне реакције српског народа. Одмах по објави анексије, Надежда Петровић, са Одбором српкиња из редова Кола српских сестара, сазива митинг, на Позоришном тргу, где се окупља велика маса света, превасходно младеж, а са балкона Народног позоришта говори Надежда, уз буру клицања и одушевљења. Шаљу се апели на све стране, у земљи и иностранству, а Надеждина сестра Анђа пише писма Лаву Толстоју, која се чувају у његовој заоставштини. Прво писмо завршава речима : „Нека ми Ваша Преузвишеност опрости моју смелост и прими безгранично поштовање младе Српкиње, испуњене љубављу према отаџбини и жељом да цео свет буде прожет добрим осећањем за малену Србију. Анђа М. Петровићева“. Ова преписка подстакла је Толстоја да напише једно од својих последњих дела, књигу О присаједињењу Босне и Херцеговине Аустрији, која почиње речима: „Једна српска жена обратила ми се питањем ...“
Фебруара, 1910, основан је Српски олимпијски клуб, на иницијативу младих официра школованих у Француској, међу којима је водећи улогу имао Светомир Ђукић, у редакцији листа Ново време, на IV спрату хотела Москва. После олимпијаде у Стокхолму, 1912, где су учествовали и наши атлетичари, Светомир Ђукић и Српски олимпијски клуб као Српски олимпијски комитет постају чланови Међународног олимпијског комитета. Међу дванаест приложника финансијске помоћи било је и Коло српских сестара, што је заиста задивљујуће, имајући у виду чисто женско удружење, и то у то време. Али оне, су у много чему, ишле испред свог времена!
У Првом балканском рату, 1912, Коло организује и издржава IV резервну болницу, око 150 кревета. Помажу „српске дипломатске снахе“, Бланша Веснић, Мејбл Грујић, као и чланице дипломатског кора: Александра Хартвиг, супруга царског руског посланика, леди Пеџет, супруга енглеског посланика, бароница Гризингер, супруга немачког посланика, Јулија Штрандман, супруга руског војног аташеа, Лујза Буњолс, супруга француског делегата при Управи државног монопола.
По престанка рада, после мање од 11 месеци, септембра 1913, комплетна болница је пренета у Приштину.
У октобру 1912, Начелник санитета Србије тражи, депешом, од Кола, организовање помоћи рањеницима дуж пруге Ниш-Београд. Председница Љубица Луковић током ноћи обавештава Одборе у вези с тим, и ујутру рањеници, на стајалиштима, бивају дочекивани са топлим напитцима, храном, преобуком и санитетским материјалом. Руководство војног санитета било је задивљено брзином реаговања и беспрекорном организацијом. У Ултиматуму, који је Аустрија упутила Србији после Сарајевског атентата на престолонаследника Фердинанда, било је споменуто и Коло српских сестара, међу значајним националним организацијама. Да не би довело своје чланице у опасност, Коло спаљује комплетну архиву. Ипак, многе чланице платиле су главом своје родољубље. Поменимо да су чланицу Врањског одбора Кола Бугари исекли на комаде, на пијаци, а председница Смедеревског одбора, и још једна чланица, умиру у мађарском логору, од последица мучења.
У ратним условима рад је веома отежан, али усрдно се чини све што се може: израђују се рубље и чарапе за војску, организује деоба хране, помаже у сузбијању зараза, нарочито је запажено ангажовање чланица Кола у болницама широм Србије, као добровољних болничарки.
Када се Влада, 1914, повукла у Ниш, са њом се повукла и канцеларија Кола српских сестара, са својом председницом, одакле и даље помаже становништву.
У страшној епидемији пегавог тифуса, 1915, као добровољне болничарке, негујући рањене и болесне, умиру председница Кола, Љубица Луковић, у Нишкој, и Надежда Петровић, у Ваљевској војној болници.
Пре евакуације преко Албаније, заступница председнице Кола, Мирка Грујић, разделиће велику количину робе, из магацина Кола, војсци и избеглицама, а преостали материјал биће дат Црвеном крсту, док су штедне књижице предате Министарству финансија.
Албанску голготу пролазе Мирка Грујић, Делфа Иванић, Мејбл Грујић и многе друге чланице Кола.
Иако ван своје земље и својих домова, чланице Кола се не предају. У Солуну и Атини, Ници и Паризу, Хагу и Женеви, Риму и Лондону, оне, са својим земљакињама, раде неуморно на прихватању избеглица из Србије, неговању оболелих војника, окупљању ђака. Делфа Иванић и Станка Лозанић, у Паризу и Ници, организују слање пакета српским заробљеницима, којима нико из отаџбине то није могао да учини. То су, такође, из Хага, чиниле Мирка Грујић и Мица Ћурчић.
Из „Великог рата“ Коло излази са огромним угледом, пре свега захваљујући несебичном залагању својих чланица као добровољних болничарки. У Београду се поново окупља расуто чланство, а за председницу, 1918, долази Мирка Грујић, кћи Јеврема Грујића, државника и дипломате из друге половине XIX века. Чека их све оно што је ужас рата оставио за собом: многа сирочад, инвалиди, самохране старице чији су мужеви и синови изгинули у рату, крајња беда.
Завршио се, до тада, највећи светски рат, нестају четири царства, а на овом тлу ствара се нова држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.
У Паризу, 1919, на Свечаној вечери поводом потписивања Версајског мировног уговора, међу угледним званицама биле су и представнице Кола српских сестара.
У Барањи, засновано на Правилима Кола српских сестара, настаје Коло барањских сестара, као његов део, а на молбу из Словеније, да и словенке организују Коло под надлежношћу Главног одбора из Београда, на истим принципима, односно Правилима, настаје Коло југословенских сестара, јер га чине словенке. Њихови Годишњи извештаји штампају се у Вардару на словеначком језику. Коло је, иначе, свесрдно подржавало идеју југословенства.
Једна од првих брига, почетком 1919, било је отварање Инвалидског дома, у Делиградској улици, за прихват великог броја оних који би, иначе, остали на улици. Ту су имали бесплатан смештај, храну, одећу, неопходну негу, лекове. После мање од годину дана, Дом се претвара у Занатску инвалидску школу, у којој се, кроз разне занате, инвалиди оспособљавају за самосталан живот. Испраћани су са Мајсторским писмом, одговарајућим алатом и одећом и за породицу, уколико су је имали. До октобра 1921, кроз Инвалидски дом Кола српских сестара прошло је око 4.000 унесрећених ратника.
Мејбл Грујић - американка, „већа српкиња него да је овде рођена“, супруга Славка, сина Јеврема Грујића и брата Мирке Грујић, председнице Кола - с много љубави држи говоре широм Америке, причајући о тој „далекој малој земљи, која се јуначки борила за своју слободу“ и успева да изазове велике симпатије и подршку за српски народ, што ће довести до формирања значајних фондова, којима је Коло располагало: Мејбл Грујић је на челу Фонда за помоћ Србији (Serbian Aid Fund), a затим, ту су фондови из Вермонта, Филаделфије, Кливленда, Балтимора, Бостона, Њујорка…Захваљујући тако прикупљеном новцу, у милионским вредностима Коло је могло да ублажи патње многих невољника, а посебна брига посвећена је деци, нарочито ратној сирочади.
У Селцу, код Цриквенице, 1920, Мејбл формира Американски дом за опоравак деце без иког свог, а отворено је и дечје опоравилиште у Топчидеру. У току само једне године, 1921-1922, преко 7.000 деце примало је по 60 динара месечну помоћ, а на исти начин помагане су самохране мајке, инвалиди, стари немоћни и болесни, ђаци-инвалиди, студенти-инвалиди, пострадале породице, којима је то био једини начин да преживе.
Сем ове помоћи у новцу, примљена је, у више махова, веома велика количина рубља, одеће, обуће, материјала за радионице, шиваћих машина и др., чиме је снабдевено преко 16.000 особа.
Укупна сума из америчких фондова износила је више од 7.000.000 динара, а Коло је слало извештаје о сваком утрошеном динару. Последњи је датиран 1927. године.
Немајући, све до тада, одговарајући простор за рад, прворазредни значај добило је решавање питања сопственог Дома. Београђани су дали прилоге, узет је кредит од г. Ђорђа Вајферта, великог поштоваоца и добротвора Кола (председница Мирка Грујић дала је личну гаранцију у вредности од преко 2.000.000 динара), с тим што је г. Вајферт лично приложио 500.000 дин. Купљен је плац у Ресавској 11, и сазидана три објекта, један иза другог: са лица, стамбена зграда, са локалима, да би се од ренте обезбедила средства за рад Кола, у средини тзв. Управна зграда са канцеларијама и дивном салом, најлепшом у тадашњем Београду, и на крају, зграда Интерната. Дом је освећен у јесен 1923, уз присуство краља Александра, патријарха Димитрија и великог броја гостију.
Данас су тамо неки други људи, а Коло верује у право и правду!
У складу са својим културно-просветним радом, односно прокламовањем образовања „женске чељади“, Коло окупља девојчице из читаве Краљевине, пре свега децу „палих на пољу части и славе“, школује их о свом трошку, и захваљујући тој бризи за младе нараштаје, завидан број девојака био је касније врло успешан у разним професијама. Било је у Интернату и деце добростојећих родитеља из унутрашњости, за коју је плаћан приличан износ, али поверење у Коло било је немерљиво.
Питомице су биле различитих вероисповести, и зато су, у Дому Кола, прослављани подједнако сви празници, ишле су у разне школе, а поред стана и хране имале су часове француског и клавира, јер се то сматрало „добрим грађанским васпитањем“.
Познати сликар, Урош Предић, 1922. осмишљава и осликава Повељу Кола српских сестара, коју Главни одбор додељује институцијама и појединцима, који су својим прилозима или на други начин, у значајној мери, допринели остваривању племенитог делања.
Своје културно-просветно деловање Коло остварује и кроз оснивање Малог универзитета, 1926, где се у велелепној сали Дома Кола окупља младеж да чује истакнуте професоре, књижевнике и јавне раднике из разних области, на актуелне и занимљиве теме, међу којима су били Јован Цвијић, Исидора Секулић, Владимир Ћоровић, Стеван Јаковљевић, др Синиша Станковић, Хасан Ребац, Владимир Велмар-Јанковић, Јела Спиридоновић-Савић, Владика нишки Доситеј, Епископ бачки Иринеј и др.
За своју славу, Коло узима Малу Госпојину- Рождество пресвете Богородице, а негује и остале празнике: Материце, Божић, Св. Саву, Врбицу, Васкрс и Видовдан, што су и посебне прилике за сарадњу са Српском православном црквом, уз изузетно духовно испуњење. Коло је помогло зидање и обнову многих цркава и манастира.
Рецимо, приликом подизања споменика на Зебрњаку, изнад Куманова, изгинулим српским војницима у Кумановској бици, Коло наручује код Живорада Настасијевића, сликара, осликавање фреске у капели у подножју споменика. Изнад фреске је запис Заточницима слободе, а доле Коло српских сестара.
Данас је поменути споменик у жалосном стању, скоро потпуно разрушен!
У вези са положајем жене у тадашњем друштву, Коло се залаже за изједначавање жена и мушкараца у грађанском смислу, тј. тражи право жене на школовање, запошљавање, наслеђивање, управљање својом имовином, као и право гласа, у чему је веома активна Делфа Иванић.
Још 1906, Коло српских сестара, Београдско и Крагујевачко женско друштво, Друштво књегиња Љубица, Српско-јеврејско друштво жена, основали су Српски народни женски савез и до 1912. одржали низ скупова. У Лондону, 1912, Ана Христић, чланица Кола и представница Српског народног женског савеза, на Конгресу Међународне алијансе за женско право гласа, говори о положају српске жене. Народни женски савез Краљевине СХС оформљен је 1920, а 1924. Делфа Иванић бива изабрана за његову председницу. Касније, мења име у Југословенски женски савез.
Забележено је да је, 1937, одбор Кола у Нишу послао „резолуцију“ Друштву народа у Женеви, у којој је тражено изједначавање свих права женске и мушке деце, жена и мушкараца и укидање чл. 920 Грађанског закона, који вређа жену. Придружују се и одбори Кола у Пећи и Прилепу, као и одбор у Босанској Крупи. „Тако смо се ставиле у одбрану жена“!
Народни женски савез Краљевине СХС, у коме је Коло врло активно, успоставља везе са сличним пацифистичким организацијама у Чехословачкој и Румунији, а затим и са онима у Пољској и Грчкој, и долази до оснивања Мале женске Антанте, чији је циљ борба за мир. У Дому Кола, у Београду, 1925, одржан је један од састанака, а исте године, такође у Дому Кола, одржана је Конференција жена балканских народа за мир. Овај савез је неговао међусобну културну сарадњу све до краја тридесетих година.
У циљу очувања народног стваралаштва, односно разних рукотворина Коло је, још 1920, основало Секцију за вез и ношње. У витринама у сали Дома, налазила се стална изложба везова, ношњи, ћилима, чипки, а Коло је поседовало скупоцену колекцију народних ношњи из свих крајева Краљевине Југославије, са којима је учествовало на међународним изложбама и односило прве награде за национални костим. Нажалост, већина тих вредних ствари нестала је непосредно после II светског рата, а данас се у депоу Етнографског музеја налази „оно што није опљачкано или пропало“ и што је Управа Кола предала почетком 1947. године.
У жељи да покаже то драгоцено народно стваралаштво, као значајан део националног идентитета, Коло утемељује Свесловенску забаву, на коју даме долазе у разним националним ношњама, што оку пружа јединствен призор. Краљица Марија и књегиња Олга, долазиле су увек у другој ношњи, а биле су присутне и представнице других словенских народа, с којима је Коло присно сарађивало на ширењу и неговању словенског духа.
После Првог светског рата, стварањем нових словенских држава – Пољске, Бугарске и Чехословачке, ојачала је идеја о зближавању и сарадњи словенских народа. Ницала су међунационална удружења за различите области: културе, науке, уметности, спорта и сл. Коло српских сестара, као национално удружење, представљало је Краљевину Југославију на међународним конгресима.
Посебно је негован однос са удружењем из Прага, под називом Једнота (Савез) словенских жена. Коло је своју солидарност и оданост показало у више махова: своју Славу, 1937, прославило је у најужем кругу, јер је тога дана сахрањен „велики Словен“, Томаш Масарик. Kада је Хитлерова војска ушла у Судетску област, Коло је прикупљало помоћ за чешке избеглице и предало суму од преко 150.000 динара чешком посланику (амбасадору) у Београду. На католичке задушнице, 1. новембра, одбор Кола у Крагујевцу одржао је помен настрадалим Чесима, уз обред који је служио католички свештеник. У Дому Кола, многе чешке избеглице нашле су уточиште 1939, када је почео Други светски рат.Дат је и прилог Удружењу чешких жена у Београду.
У децембру 1940, умире председница Кола српских сестара, Мирка Грујић, изузетна личност и велика дама, која је Коло довела до врхунца снаге и угледа. У том моменту, Коло има мрежу од 146 месна одбора у Краљевини Југославији.
Време између два рата називамо „златним“ периодом Кола.
И данас, као и некада, чланице Кола дочекане су с много љубави у Дому породице Грујић, проистекло из те нераскидиве историјске повезаности у најтежим тренуцима заједничке отаџбине.
Дужност председнице преузима један од оснивача, дугогодишња потпредседница, Делфа Иванић.
Изузетан поштовалац и пријатељ Кола српских сестара, „најумнија српкиња XX века“, велика Исидора Секулић, у марту 1941. пише први пут своју Последњу вољу, где, поред не много значајних материјалних ствари, оставља Колу права на штампање својих дела и одређује Коло за извршиоца тестамента. Али, због даљих догађања, то није могло бити остварено.
Немачка команда у Београду 1942, наређује председници Кола, Делфи Иванић, да преда имовину Кола председнику Београдске општине и тражи да им лично поднесе извештај о раду. Уочи тог дана, спаљена је архива Кола, у страху од одмазде. У немачкој команди, председници Кола поднет је Упитник од 22 питања. Последње је гласило: пристаје ли „да ради под новим условима, у новој идеологији и са новим осећањима“. Одговор је произвео њено хапшење, претрес стана, а Колу је забрањен рад, уз одузимање покретне и непокретне имовине. После неког времена, председница је пуштена.
Упркос свему, током Другог светског рата чланице Кола раде „илегално“, у оквиру Секције Црвеног крста за заштиту деце и младих. Помажу избеглицама из усташке НДХ, шаљу помоћ заробљеницима југословенске војске у немачким логорима, обилазе, у Војној болници, болесне заробљенике пуштене из немачких логора. У Бајиној башти, једном од највећих прихватилишта за избеглице из Хрватске, брину посебно о многобројној деци, уз неизмерно пожртвовање заустављају епидемију пегавог тифуса тајно доводећи лекаре и обезбеђујући лекове, чиме је умногоме смањена смртност међу најмлађима. Коло сарађује и са Томом Максимовићем, комесаром за избеглице у Србији, шију одећу и рубље, плету чарапе, сакупљају храну и лекове.
Долази крај рата. Читав свет поздравља „трубе мира“! Чланице Кола спремне да поново видају ратне ране! Али, у духу своје идеологије, комунистичке власти, 1946. хапсе председницу Делфу Иванић, већ у годинама и болесна, бива пребачена у болницу, захваљујући Јаши Продановићу, једном од оснивача и супругу веома вредне дугогодишње потпредседнице Кола, Персиде Продановић. Колу је, као и другим сличним организацијама, дефинитивно забрањен рад, одузета сва покретна и непокретна имовина и скоро пола века оно остаје прокажено. Име Кола се гласно и јавно не изговара! Оно остаје у душама и срцима оних који су добро знали зашто је оно постало институција у српском народу, где је свест о „дугу према роду и отечеству“ ишла и изнад живота!
Поводом 25-годишњице рада, на предлог Министра војног, марта 1928, Коло српских сестара одликовано је Орденом белог орла V степена. Орденом Светог Саве, III степена, Коло је одликовано 1931, а исто одликовање добиле су и: Мирка Грујић, Делфа Иванић, Полексија Фотић и неколицина председница одбора Кола.Медаљу Флоранс Најтингејл, коју је установио Међународни Црвени крст 1912, добила је 1920, Делфа Иванић, а постхумно је ова медаља, 1925, додељена Љубици Луковић, председници Кола српских сестара, преминулој 1915, обема за велику пожртвованост као добровољних болничарки.
Али, племените идеје не могу бити уништене! Коло, 1990, узлеће као птица Феникс, и ево нас у свом Другом столећу, на тој сјајној стази љубави и племенитости, коју су нам утрле наше дичне претходнице.
И као на почетку, брзо смо се суочиле са непојамним страдањима и ратним ужасима! Историја се поновила! Опет смо видале рањенике, збрињавале избегле, тешиле, уносиле наду и охрабрење. Још увек су ту последице те више него несрећне последње деценије XX века, и опет смо многима једино уточиште и трачак светлости у њиховим невеселим животима.
Захваљујући фирми IТМ, одређени број породица прима месечне пакете хране, повремено и средства за хигијену, а уз подршки добротвора стиже помоћ у одећи, обући, школском прибору и сл.
Дугогодишња су брига Кола деца у домовима без родитељског старања, деца ометена у развоју, старији сами и болесни.
Принудно расељенима са Косова и Метохије, као и избеглима са других подручја , Коло и данас помаже на разне начине. И многим другим невољницима враћен је осмех и вера у живот.
У сарадњи са немачком хуманитарном организацијом HELP и Светским програмом за храну, Коло је, за најугроженије пензионере у 4 региона у Србији, организовало и поделило око 1.400 тона хране, током годину и по дана, када је снабдевено 350.000 особа.
Преко хуманитарне организације из Јуте, САД, Коло је обезбедило комплетан нов хируршки инструментариј за хирургију Одељења ОРЛ Градске болнице, у оквиру КБЦ „Звездара“.
Захваљујући дугогодишњој изузетној сарадњи са Колима српских сестара из Сан Франциска и околине, Коло из Београда обезбедило је најмодернији брзи стерилизатор за Хируршко одељење Опште болнице у Ужицу, као и значајну материјалну и финансијску помоћ многим угроженим породицама.
Лепа сарадња успостављена је и са Милицом Бошковић, из Монтреала, чију благодет су осетили многи невољници.
Београдска породилишта добила су, у неколико махова, већу количину пелена за бебе, а остварен је и завидан број програма у корист оних којима судбина није била наклоњена.
То је само мали део онога што је Коло чинило кроз своје прегалаштво током последње 23 године, од обнављања делања.
Поред устаљеног хуманитарног, тече, уобичајено, и културно-просветни део рада. Пре свега, ту су тзв. „Вечери са Колом...“, у простору Етнографског музеја, с којим нас везује деценијска сарадња. Очувању те драгоцене културне баштине доприносимо обележавањем пригодних годишњица, разноврсним предавањима, концертима Пружимо шансу младима и Стара српска музика, промоцијом књига и сл.
Поводом 100-годишњице оснивања (1903-2003), установљен је наградни литерарни конкурс Кола под називом Снага доброте, на коме учествују, сваке године, ученици VII разреда основних школа из Београда и широм Србије, чиме желимо да код најмлађих пробудимо те најлепше људске особине.
Књига под истоименим насловом, са награђеним радовима и пригодним илустрацијама познатог сликара-графичара, и наше драге сестре, Босиљке Кићевац, издата поводом 105-ог рођендана Кола, прва је таквог наслова и таквог садржаја.
Истим поводом, Коло је објавило компакт-диск Српска клавирска музика – у част дама романтичне епохе, на коме дела жена српских композиторки из друге половине XIX века свира пијанисткиња Јасмина Јанковић, наша почасна чланица и чија је промоција одржана на незаборавном концерту у великој сали Коларчеве задужбине, уз учешће музиколога Александре Паладин, a уводну реч имала је председница Удружења композитора, Ивана Тришић. Коло је било прво које је „на светлост дана“ изнело ту вредну музичку баштину.
Такође, изузетно смо поносне што смо, после више од 100 година, захваљујући Радио-телевизији Србије, Документарној редакцији Телевизије Београд, снимиле документаран филм о историјату Кола српских сестара, у трајању од 50 мин, и чије је представљање како у Београду, тако и широм Србије, а и у иностранству, одјекнуло невероватним емоцијама и признањима.
Коло се поноси мрежом од 22 месна одбора диљем Србије, а 23. се налази у Куманову, у којима је окупљено скоро 2.000 сестара.
А оно што га чини својеврсним као удружење је то што његово чланство постоји на чисто волонтерској основи, без икаквих личних настојања.
Коло је, одувек, сарађивало са сродним организацијама у земљи и иностранству, а то чини и данас, и веома нас радује што се вишедеценијско пријатељство између Кола српских сестара и Друштва Свети Сава, два најстарија удружења те врсте не само на овом тлу, већ и на Балкану, наставља на најлепши начин.
Ове, 2013, навршава се 110 година од када је почели служење „роду и отечеству“, од када су сестре кренуле тим путем „части и славе“, и чије прегалаштво остаје као светионик младом нараштају.
Заувек остају са свима нама све оне које настањују „Царство небеско“, неугасле светиљке у нашем вечном памћењу, као и сви доброчинитељи без којих Коло не би могло да обавља ту јединствену мисију ширења доброте и милосрђа, увек имајући на уму „Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, чините и ви њима“ (Јеванђеље по Матеју, 7,12).
Коло српских сестара - историја иза имена!
Мила Викторовић
