Слава манастира у Талонгу и додела Ордена Светог Саве ктитору Љубомиру Станојчићу
На празник Покрова Прсвете
Богородице, Епископ Иринеј је служио Свету архијерејску литургију у манастиру
Покрова Пресвете Богородице у Талонгу, и доделио Орден Св. Саве Љубомиру
Станојчићу и његовој породици.
Ову радост је својим одговарањем на Литургији увеличао и октет, на челу са
ђаконом Владимиром Руменићем. Гости су претходне вечери из Београда допутовали
у Аустралију.
Породица Љубомира Станојчића је међу Србима Аустралије, и шире, позната као
веома дарежљива и побожна. Као парохијани храма Св. архиђакона Стефана у Рути
Хилу, Сиднеј, неколико деценија су били веома активни у изградњи ове цркве и
пратећих објеката. На молитву у храм су долазили редовно. Љубомир је сам увиђао
потребе и без питања или тражења, увек би помагао тамо где је било
најпотребније. Супруга Вукосава је вредно радила у Колу српских сестара. Није
било ни једне хуманитарне или добротворне акције у којој се нису истакли својим
прилозима, поклонима или радом.
Искрено заволевши хришћански, молитвени и побожни живот, они су тежили ка већим делима. Када је, благословом Епископа Лонгина, покренута акција за оснивање манастира у близини Сиднеја, зашавши у године и будући пред пензијом, Љубомиру и Вукосави се указала прилика да остваре своје животно дело и постану оснивачи и ктитори.
Српска заједница у Сиднеју је била најбројнија у Аустралији, а шест градских српских православних парохија је вршило своју спасоносну мисију. Поред тога, показала се потреба и за једним посебним местом молитве, довољно удаљеним од градске вреве а ипак приступачним за оне који би желели да се духовно окрепе у манастирском миру и духовности. Благословом Епископа, Одбор за подизање манастира у Новом Јужном Велсу је формиран 1988. године, и њему је одмах приступио Љубомир Станојчић са својом породицом. Поред добре воље и труда чланова овог Одбора, није се нашло довољно средстава за куповину земљишта и изградњу. По међусобном договору и сагласности надлежног Епископа, породица Љубомира Станојчића је одлучила да сама откупи једно лепо имање прекривено природном еукалиптусовом шумом у месту Талонг, од 42,18 ха (106 акара) на око 150 км од Ливерпула према Голбурну. Имање се налази на благо брдовитом терену, са једне стране се граничи локалним путем, а са супротне се завршава готово вертикалном литицом дужине око 300 м и висине око 250 м, која се надвисује над кањоном реке Шолхејвен.
Ово имање су потом, у потпуности исплатили добротвори Љубомир и Вукосава Станојчић, који су за себе задржали један угао поседа, а остатак наменили као поклон Српској цркви, Епархији за Аустралију и Нови Зеланд, за манастир Покрова Пресвете Богородице. На делу који су задржали за себе, добротвори Љубомир и Вукосава Станојчић су изградили кућу, у којој је у почетку била адаптирана и капела.
Потоњи епископ, Лука (Ковачевић), известио је Свети архијерејски синод СПЦ о оснивању манастира Покрова Пресвете Богородице у Талонгу, истакавши да се „потреба за оснивањем једног манастира у држави Нови Јужни Велс осећала већ дуже времена, јер би тај манастир био од велике користи не само монасима, већ би имао и мисионарску улогу, био би својеврсни духовни извор и мисионарски центар, са кога би многи жедни могли да пију живе воде нашег непомућеног Православног, молитвеног и духовног наслеђа." Свети архијерејски синод је ову одлуку потврдио 6. јуна 1996. године.
Током Ускршњег поста 1995. године, благословом надлежног Епископа се у манастир Покрова Пресвете Богородице настанио јеромонах Јоаким (Рос), који је из англиканске вероисповести прешао у православље. Како новоосновани манастир није имао свој конак и капелу, настојатељ, јеромонах Јоаким, је живео у кући добротвора, породице Станојчић. Њиховим трудом, као и околних свештеника и парохијана, на имању је искрчен простор на коме је 1997. године најпре изграђен конак скромних димензија.
Током 1998-99. године, новчаним средствима из Епархије и манастира Св. Сава из
Илејна, трудом и прилозима породице Станојчић и околних Срба, а посебно
протојереја Љупка Чубриловића и чланова црквене општине Св. Јован Крститељ из
Дапта, поред конака је изграђена и лепа капела. Касније су уведене струја и
вода, изграђена радионица за израду свећа, као и просторије за посетиоце који
долазе у манастир за храмовну славу и друге прилике.
Јеромонах Јоаким је остао до Сретења Господњег, 1999. године, када је прешао у
јурисдикцију Руске заграничне цркве. Након њега, по благослову епископа Луке, у
манастир је, 1999. године, дошао синђел Лазар (Царан), који је остао до
новембра 2001. године. Након тога, манастир су привремено опслуживали околни
свештеници из Сиднеја, Канбере и Волонгонга.
Благословом Епископа Иринеја, почетком јула 2008. овај манастир је за духовног оца и старешину добио протосинђела Данила (Јокића), који од тада, овде неуморно и вредно приноси молитве и Бескрвне жртве Господу, радећи на даљем унапређивању овог светог места.
Околни Срби и многи верни из Сиднеја посећују овај манастир. Посебна радост и прилика за молитвено окупљање била је Храмовна слава и посета Епископа Иринеја. Приликом Свете Литургије и предивног певања хора из Србије, у очима верних, као и самих ктитора, породице Станојчић, могле су се видети сузе радоснице. Тиха киша, која је за време службе натапала жедну земљу, потсећала нас је на благодатну росу и напајање душа наших духовним даровима који се обилно изливају тамо где Господ хоће.
Певање шумских птица за време славског ручка и непомућени мир околне природе,
давао је још свечанији и пријатнији тон овом несвакидашњем доживљају.
Извор: Епархија аустралијско-новозеландска
