Славица Јовановић: Песмарица „Љубав“

То моћно име Љубв

Песник, стваралац, блиски рођак Бога, самим тим мора спасавати свет и разбијати зидове мрака и зла, мора се заносити идејом истине, добра и лепоте, дакле, идејом Бога.
Исидора Секулић

Песник са јаким религиозним осећањем не значи уједно песника рели­гиоз­них песама, а још мање хришћанског песника, католичког или православног пес­ника. Савремени песник религиозне душе  је индивидуални мистик. Он може описивати вече, или воду која крај нас протиче и не враћа се натраг, и испунити строфе дубоко контемплативним акцентима и симболима. Наравно да међу мистицима песницима има и католичких и православних песника. Мотиви тих песника имају везе са црквеним обредима, са догмом, са Библијом. Рене­санса Православља је више у философији, религиозној философији, наравно. Има, међутим, једна догма хришћанска, догма источне и западне Цркве, која не дâ мира уметницима најразноврснијих категорија, и уметницима кроз мно­ге ве­кове. То је догма о безгрешном зачећу, то је мотив Благовести. Ова догма је обрађена уметнички – бојама, у камену, у дрвету, у легендама, у пес­мама – много стотина пута, чак много хиљада пута ако се рачуна од времена првих сликара. Та догма је тако тврда да сликарима и вајарима просто императивно намеће композицију. То је оно стереотипно сликање са фикси­раним позама мање-више, и са фиксираним душевним ста­њима. Песници, који чисто идејно, апстрактно мистички обрађују тај мотив, имају несравњено више слободе.

Поезија се обично сматра најрадикалнијом уметности од свих уметности. У сли­карству, вајарству, архитектури или музици могу да уживају сви који виде и чују. Али језик, особито природни и „натприродни“ језик поезије, сасвим је нешто друго у свој својој предилекцији за дубоко, унутрашње, метафизичко. Тако песништво у дијалектичкој равни добија повлашћено место и међу уметно­стима и међу естетичким категоријама.

Само сам те једном видела,
очи моје недостојне,
вишег од Високог Стевана
тишег од вуненог облака.

Блистала је литургија од злата
срме и свиленог броката,
остаде црна твоја камилавка
и хаљина убога, монашка.

Данас и овде пред нама је једна књига, насловљена моћним именом Љубав, ауторке Славице Јовановић. На први поглед сасвим обична књига, књига као и све друге књиге, све док је не узмемо у своје руке и не поченемо да читамо те богоугодне стихове. Њен лирски субјект у књизи Љубав буни се против строго освештаног и устројеног реда у животу. То је простор који се због своје само­битности и оспоравања у ма ком виду, опире силама које га разједају – и оним силама дубоко у њему и онима око њега.

У поетским вибрацијама наше поетесе Славице Јовановић човек је непре­ста­но присутан и прихваћен, а најчешће у мудрој отворености према другима. Несводљив на псевдопоетску узвишеност, него већма у својој умно­жености и осенченој ликовности као код чилеанске поетесе Габријеле Мистрал. Валовито, без метафоричке волтаже вибрирају стихови Славице Јовановић:

Агница и Откровица,
руку под руку,
као сеја и сестрица,
крај пећине нимфи,
недалеко од древног светилишта
подигле беле первазе Стовратнице,
невесте седефног мора
и сласти небеске од бола
житејног вихора.

Ову поезију читамо у њеном етимолошком значењу. Међутим, она је наку­пила у себи толико дуговековне распоне за веома разнолика сагле­давања – сушта­ствено, али и под навалом сензација које дозвољавају нову изражајну арти­кулацију. Да би и то могла да оствари, песникиња Славица Јовановић није ниједном одступила од првобитне чистоте нуминозно глориозног слоја молит­ве­ног бруја.

Умножитељко жита,
Свецарице,
зла срца умекшај,
хриди оштре муњом изравнај,
валовима дивовским скуте умивај,
Брзопомоћнице,
стигни, опомени,
утробу шкољке улепшај, засени.

Иза ових стихова препознајемо меку али будну свест. Знамо, песма није само знање и свесност, већ и долутали шапат који чујемо, ослушкујемо живећи и онда када свесно не знамо да се тај унутрашњи глас уписује у наше тело и душу, остављајући у нама своје разнолико знамење, нешто што ће се касније, и нашим радом и нашим умећем, претворити у песму која је наша најдубља веза са самим собом и околином, са људима и светом у коме живимо.

Милосав Буца Мирковић

Извор: Епархија браничевска