Слепи војници

Од десетак истакнутих по значају Вукових певача – казивача, реч је или о слепима или о хајдуцима: Тешан Подруговић, старац Милија, старац Рашко, Стојан Хајдук... Довољно је рећи да је међу певачима пет слепих жена које живе управо тих година (слепа Живана, слепа Јеца, слепа из Гргуреваца, слепа Степанија, слепа из Јарка) и три слепа човека (Филип Вишњић, Ђура Милутиновић, Гајо Балаћ из Крајине...). Ту као да нема „средине“. Слепима је то извор опстанка, хајдуцима „разбибрига“ трагање за олакшањем положаја пуног неизвесности и опасности.

Својом мисијом преношења писама између цетињског Митрополита Петра I (Петровића) и вожда устанка Црнога Ђорђа, слепи Ђуро Милутиновић одмењује бар једног способног и пожртвованог борца. Његов рад је скопчан можда и са више опасности по живот него неког војника на бојишту. „Кроз средину турске војске, с највећом опасношћу живота својег, преносио, при чему је често и хватан и ту на строге испите стављан бивао, но свагда је срећно њему поверену тајну сачувао...“

Иако слеп, стизао је и пролазио куд други нису могли. Могла би се направити листа устаничких писмоноша који су на свом путу према одредишту пали у турске руке. Тешко је и замислити шта су доживели и како су завршили. Мало је онаквих срећника као што је био Дамјан из Кутешице, о коме прота Матија Ненадовић каже да је почетком устанка „ајдучки“ отишао на Цетиње и вратио се.

Филип Вишњић је својом песмом подстицао одлучност бораца:

Ха, јунаци! Сви за светле пушке!
Ви за пушке! А ја ћу за гусле!
Бог је моћан пак и мејдан српски!

Није случајно да обојица имају своје портрете. У време кад је по описима савременика око 1850. г. по наруџби кнеза Александра Карађорђевића рађена галерија ликова заслужних учесника устанка, сликан је и Ђура. „Слика оставља језовит утисак својим реализмом.“ У том погледу представа слепог Филипа Вишњића делује умирујуће, пошто приказ из профила „амортизује“ тежину телесног стања.

Поводом вести о Ђуриној смрти (1844), у „Србским новинама“ оцењен је као „многозаслужни родољубац и живи споменик из времена славног ратовања Карађорђевог за слободу Србинову...“ Помиње га и Сима Милутиновић Сарајлија у својој Србијанки:

Ваљ’о Србом и владици Ђуро
Сносећ писма кад не мог’о нико.

Тако Ђура спада међу ретке код Срба који су још за живота за свој труд и жртву добили пуно признање од савременика, у границама ондашњих могућности. Слепом гуслару одужио се и Љуба Ненадовић својим стиховима:

Са гуслама српству сам служио,
Певао сам песму о биткама
Проносио писма у гуслама,
Без очију тражио сам роду
Да прогледа, да види слободу.

Можда је једини код Срба, толико заслужан и за усмену и писану књижевност. И једну и другу упознао је само слушањем. „Српска литература му је тако позната била као ученом каквом човеку, јер како би која књига на свет изашла, одма би је од једног до другог носио да му се чита...“

Претпоставља се да се на Ђуру односе речи из писма Црнога Ђорђа упућеног Митрополиту Петру: „На ваше прељубезно писмо послали смо ми по вашем нарочитому одговор.“ У таквим приликама, писмо је само „легитимација“, намењена да убеди примаоца поруке да се ради о правој особи: „У штапу носи писма тамо и амо, а најглавније ствари повераване су му усмено.“ Ово редовно треба имати у виду, због сталног очекивања данашњег човека да ће се преко архива решити многа питања. Суштински значајно тамо ретко стиже.

Ниједан народ не уме толико да ради сам против себе као Срби. Тако се десило и овом приликом. Ђуру Милутиновића често називају Црногорац, а сам себе је „потписивао“: „Ђура Милутиновић, Србин из Црне Горе“.

Скоро до свих својих певача Вук је дошао по чувењу – значи није их познавао раније тако да је то бивао њихов први, обично и једини, сусрет. „Ја га (Тешана) у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у највећему сиромаштву, где у риту сече трску и на леђима доноси у варош те продаје и тако се рани... Чујући ја, да он (Филип) зна лепи песама, особито од Кара-Ђорђијина времена, добавим га у Шишатовац 1815. године (пошто ме Подруговић оставио)... Чувши ја 1820. године у Крагујевцу да Милија особито зна песме... (које сам ја још од детињства којекако знао и потом од млоги људи слушао и преписане имао али ми ниједна није била сасвим по вољи)... Ја га (хајдука Стојана) 1820. године нађем у Брусници код господара Јована Обреновића, где је био затворен, што је дошавши из ајдука убио некаку бабу...“ Па и оно што је преузео од свог оца, записао је тек у Карловцима 1815. године. Изгледа да се само са старцем Рашком од својих казивача срео два пута.

Изгледа да је Вук прво хтео да саслуша шта певач зна, а потом је само за поједине песме, које су му посебно привукле пажњу, желео да их има записане. Тај други део посла обично он је само започињао а онда је молио друге накнадно да му запишу преостале које је већ при сусрету чуо – тако је било и са Филипом Вишњићем и слепом из Гргуреваца. Касније се вајка. „А и код Рашка су ми остале две песме непреписане... Напишите једно писмо и у Грк, оном попу, нека нам још штогод ново препише од Филипа слепца а особито ако буде штогод спевао од Вељка или од Равња... Ја сам од Стојана преписао још неколике песме, а млого ми ји је певао, које нисам могао преписати, јер сам онда итио у Крагујевац, а после кад запитам за њ кажу ми да се опет поајдучио... Пишите попу у Јарак и да и он препише или нека слепицу под стражом к вам пошаље, јербо ћемо тешко оне песме на другом месту наћи... о Лазару (како се он женио, како је у лов ишао, Лазарица и пр...) и о силном Стефану...“

Моли и кнеза Васу Поповића да прибележи што више песама, а посебно „песму о Блажевићу Омеру и од онога калуђера из Вујна о некаком патријару што су га Турци погубили“. Вук осећа шта у песничкој хроници буне недостаје. Стицајем околности и она је у таквом стању да је попут Косовског циклуса може оценити као „комади од различних косовских песама“. Стога покушава да убеди Вишњића како би поново прешао преко Саве и тамо спевао још неку песму.....

Рад на записивању омета се на разне начине. Дешава се да је некада журио Вук, а некад се „журило“ његовим певачима. Два најбоља певача, Тешан и Милија су му „измакли“ побегли. То Вук никада није могао да прежали. По његовом сведочењу, Тешан је са собом однео још око сто песама, а то је око четири петине док је свега око двадесет записано, а од Милије записано је само четири.

Певач Стојан Хајдук као затвореник сигурно није журио, али тад жури Вук: „Млого ми је певао, које нисам могао преписати, јер сам онда ‘итио у Крагујевац, а после кад питам за њ, кажу ми да се опет поајдучио.“ Дамљана Дулића затекао је Вук као надничара на копању кукуруза на туђој њиви и измолио га „на неколико сахата“ да би могао да се сретне са њим. Могао је копача „заклонити“ од рада бар за цели остатак дана.

Као човек који је највише урадио на подручју учења о језику Вук је посебно осетљив при сусрету са новим непознатим речима. Песник је у тежој ситуацији од састављача прозног текста. Песма има додатне тешко оствариве захтеве – тражи римовање и још поред тога тачан број слогова у стиху. Мање вешт састављач кад се нађе у таквом „шкрипцу“ ствара гласовну групу којом ће удовољити тим потребама и одиграти улогу потребне речи али неће имати значење. Вук је свестан тога. „Ескија овде значи стара плоча, и може бити да је овде стиха ради начињена ова реч“. Одговор би у том случају могао дати само песник, творац такве кованице а не потоњи казивач.

„Текија је црквица између Варадина и Карловаца а ја сам ову песму писао у Карловцима од Подруговића; да ли је он пак пре знао за Текију, или ју је тек онда овде уметнуо, то ја управо не знам“. Карактеристично је да је ту Вук вероватно због брзине у раду и жеље да што више песама запише, пропустио прилику да се обавести одмах на извору од самог певача. Нико други касније не би могао да му одговори.

Стога збуњује кад Вук касније преко писама и записивача жели од казивача који само преноси поруку туђе песме да сазна значење неке речи: „Запитајте оца Стефана шта је то стремен и копрена? Ваља да је он то питао шљепице: како би иначе могао писати речи које не разуме“. Сав уронио у питања језика Вук не може да схвати да већина осталих људи једноставно „отаљава“ посао само колико потребе живота налажу. Одговор из Шишатовца је био: „Шта значи стремен и копрена није знала ни шљепица која је мом ђакону диктирала. Но разумео сам от други, коњу до стремена, кажу, значи коњу до ребара“.

Непозната реч може бити и провинцијализам о чему говори и сам Вук поводом песме о борби на Делиграду где се реч јаблан среће као назив једне врсте цвећа.

Живорад Јанковић, фељтон Осам векова Милешеве

Извор: Православље