Сликарско надахнуће на Петровачкој цести
У суботу, 26. марта 2016. године, откривено је спомен-обележје у алеји великана нашем великом сликару, академику Јовану Бијелићу. У уводној речи је директор Улуса професор вајарства Душан Русалић, поздравивши све присутне, рекао да се још од 1964. године на гробу налази дрвена пирамида као оскудно, сиромашно обележје овог великана и да је сад коначно добио своје достојно спомен-обележје.
Том приликом су окупљени поштоваоци сликара Јована Бијелића одали пошту Јовану Бијелићу, нашем сликару и карактерологу, чије слике имају нешто од мистичне религиозности Босне, коју је он најбоље сликарски презентирао, као што су то учинили Петар Кочић, Иво Андрић, Мешо Селимовић, Скендер Куленовић и Бранко Ћопић у књижевности. Између осталих, окупили су се људи не само из Босне, него из свих крајева света. То је посебно нагласио градоначелник Босанског Петровца Златко Хујић. Он је, између осталог, за наш сајт рекао и да заједно са г. Душком Перићем имају намеру да ревитализују комплекс куће у којој је рођен Јован Бијелић, у Равенику, делу Босанског Петровца, испод Осечнице. Као завичајно сликарство је носио чувен циклус Олује, који смо много пута доживели на прелепим пределима и падинама код Осечнице изнад Петровца, а у којој је Јован Бијелић доживљавао ону снажну Божју силу, која се, као код пророка Илије после олује, јавља као глас тих и танан (2. књига о царевима). Завичајни предели су увек у комплексу боја доживљени као метафизички квалитет, како би то рекао религиозни књижевни критичар Романи Ингарден. Између осталих посетилаца, било је више функционера локалне самоуправе Босанског Петровца и кустос музеја Љиљана Чубровић.
Господин Душко Перић је дошао из Диселдорфа, јер се његово имање налази у непосредном суседству Јована Бијелића, и Бијелићева сестра је често посећивала кућу Перића, па је после послужења и кафе, често до куће, онемоћалу пратио млади Владимир Перић.
О Јовану Бијелићу су многи писали, а он није волео ликовне критичаре. Једном је професора др Жарка Видовића, који је писао о Јовану Бијелићу као историчар цивилизације и историчар уметности упитао: „Да ли Ви пишете ликовне критике?“ Жарко је мудро одговорио: „Не! Ја не пишем ликовне критике, ја пишем само уметничке и ликовне импресије“, а Бијелић наставио: „Да! Импресије је правилан термин, немогуће је давати ликовне критике“.
Иначе, овај импресивни и велики сликар свеколике Босне и Србије рођен је 1884. године у месту Равеник, у близини Босанског Петровца. Током богатог стваралачког опуса највише је сликао портрете, пејзаже, мртву природу и композиције. Прошао је кроз неколико фаза, у којима је био изражен утицај кубизма у скулптурској концепцији чврсто моделоване форме и шкртости палете, а потом и, под утицајем фовизма, стара колоритна дела изузетне сочности и експресије. У последњој фази је растварао предмет узнемиреним покретом боје.
Прича о Бијелићу је почела у његовој родној Босни, где је између 1897. и 1902. године похађао гимназију у Сарајеву. Ту му је учитељ цртања био Фердинанд Велц. Између 1903. и 1906. године учио је цртање код Балтазара Балмгартла, па потом сликање код Чеха Јана Карла Јановског. Године 1908. уписао је сликарство у Кракову, у класи Теодора Аксентовића, да би већ исте године добио награду за акт. Године 1913. путује у Париз и ту остаје до 1914. Затим се враћа у Праг и ту уписује академију у класи Влаха Буковца. Ускоро је прешао из Бихаћа у Београд, где је добио посао сценографа у Народном позоришту. Касније је у позоришту постао и шеф сликарске радионице. Године 1920. је у Берлину, и ту му настаје циклус слика „Апстрактни предео“, „Планински предео“, „Борба дана и ноћи“. Бијелић постаје председник српске авангарде, сликар прогресивног модернистичког опредељења. Почетком 1930-их година осликао је дванаест слика за цркву Александра Невског, у Београду. Из тих година потиче слика и „Девојчица у колицима“. И у другој половини 1930-их враћа се омиљеном мотиву босанског завичајног пејзажа, и као врло сензибилан и осетљив човек све чешће слика мрачна и пуста босанска села.
Као пророк, у својим визијама види геноцид почињен од усташа у време Другог светског рата. За време рата Бијелићева ћерка је стрељана у логору. Након завршетка рата учествовао је на првој изложби Улуса. Године 1954. у салону Улуса у Београду приређена је велика ретроспектива Бијелићевог опуса. Девет година касније Бијелић је изабран за редовног члана САНУ-а, 1954. године је преминуо у Београду и сахрањен је на Новом гробљу, где је и добио нови спомен-обележје овај великан српске уметности и духовности.
Парастос почившем академикуЈовану Бијелићу одслужио је протојереј-ставрофор Тоде Јефтанић, старешина храма Светог иколе на Новом гробљу у Београду.
Горан Раденковић
