Слово љубве

Стефан деспот,
најслађему и најљубазнијему,
и од срца мога нераздвојноме,
и много, двоструко жељеноме,
и у премудрости обилноме,
царства мојега искреноме,
(име рекавши),
у Господу љубазан целив,
уједно и милости наше
неоскудно даровање.
Лето и пролеће Господ сазда,
као што и псалмопевац рече,
и у њима красоте многе:
птицама брзо, весеља пуно прелетање,
и горама врхове,
и луговима пространства,
и пољима ширине;
и ваздуха тананог
дивним неким гласима брујање;
и земаљске дароносе
од миомирисних цветова, и травоносне;
али и саме човекове природе
обнављање и веселост
достојно ко да искаже?
Ово све пак,
и друга чудна дела Божја,
која ни оштровидни ум
сагледати не може,
љубав превазилази.
и није чудо,
јер Бог је љубав,
као што рече Јован син громов.
Варање никакво у љубави места нема.
Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:
"Изиђимо у поље".
Оштро некако и бистротечно
љубави је дело,
врлину сваку превазилази.
Љубав Давид лепо украшава,
рекавши: "Као миро на главу,
што силази на браду Аронову,
и као роса аермонска,
што на горе силази Сионске".
Узљубите љубав,
младићи и девојке,
за љубав прикладни;
али право и незазорно,
да младићство и девство не повредите,
којим се природа наша
Божанској присаједињује,
да Божанство не узнегодује.
Јер апостол рече:
"Духа Светога Божјега не растужујте,
којим се запечатисте
јавно у крштењу".
Бејасмо заједно и један другом близу,
било телом или духом,
но да ли горе, да ли реке
раздвојише нас,
Давид да рече: "Горе Гелвујске,
да не сиђе на вас дажд, ни роса,
јер не сачувасте Саула,
ни Јонатана" !
О безлобља Давидова,
чујте царевиу, чујте!
Саула ли оплакујеш, нађени?
Јер нађох, рече Бог,
човека по срцу моме.
Ветрови да се с рекама сукобе,
и да исуше,
као за Мојсија море,
као за Исуса судије,
ћивота ради Јордан.
Еда би се опет саставили,
и видели се опет,
љубављу се опет сјединили
у самом Христу Богу нашем,
Коме слава са Оцем
и са Светим Духом
у бескрајне векове,

АМИН.

Ова дивна депотова "Реч љубави" према брату, сестрићима и великашима, који су се одметнули и устали против њега, само је делимично донела плода, јер је наступило извесно примирје и прекратило се проливање крви братске. О! да га је брат Вук тада послушао и братски се с њиме "у Христу поново сјединио", као што је деспот желео и Богу се молио, не би ускоро доживео оно што је доживео: да га као двоструког издајника убије рука турског крвника.

Јер следеће године, 1410, када су настале борбе међу Бајазитовим синовима око престола и владавине, и кад на Сулејмана дође у Европу његов брат Муса из Мале Азије, тада би убијен и деспотов брат несрећни Вук и најмлађи му сестрић Лазар. Тај Турчин Муса беше најлукавији и најзлији међу браћом својом, и дошавши на Балкан чињаше многа зла и насиља, "наилазећи као облак градоносни на благочестиве", тј. на хришћане. "И ко ће, вели о њему мудри Философ, оплакати оно што су наши после овога издржали од њега? Да није Господ уставши одмаздио и онога који зло чини (тј. овога Мусу) са хуком ускоро уништио, као и све наслеђе његово, давно бисмо били храна псима и орлушинама". Сакупивши по Балкану многе војнике разбојнике, овај лукави и препредени Муса тражаше пријатељство и помоћ Стефанову и Вукову и сестрића им Ђурђа и Лазара, зовући их да дођу и сами се освете Сулејману за сво зло што им беше починио. Деспот, коме је Сулејман био заиста стари непријатељ, пристао је, али је и према Муси био крајње опрезан, док су остала тројица непромишљено пошли с Мусом противу Сулејмана, а истовремено су гледали да ако устреба побегну од Мусе и пређу Сулејману. До сукоба између Мусе и Сулејмана дође под зидинама Цариграда, исте 1410 године. Још пре ове битке лукави Муса примети дволичност Вукову и хтеде да га одмах убије, али за њега се пред тиранином заузе сам деспот Стефан и "постаде јемац за брата свога (а и ко би други ако не он?)", рекавши Муси одлучно: "Ако сам ја неверан, то је и он". Међутим, те исте ноћи неверни и непостојани Вук и сестрићи му Бранковићи заиста пребегоше Сулејману, што их ускоро стаде живота. Јер Мусини људи ухватише ускоро Вука и Лазара (а Ђурађ се једини спасе) и предадоше их опаком Муси.

Стефан пак, као човек и владар витешке речи, не хтеде тако нешто чинити, него се у боју са Сулејманом храбро бораше и његову војску побеђиваше, јер "муњевитим начином успешно разруши противника". Но када виде да Муса побеже са бојишта, врати се и он са својима покрај мора и дође до Галате према Цариграду. Тада му из Царског града грчки цар Манојло II Палеолог посла лађе у сусрет и он се превезе у Цариград, "подједнако као побеђен и победник", како вели мудри Константин. "А овај најизванреднији цар Манојло, прича даље Константин, знађаше Стефана и раније, док је као млад заједно војевао, и прорекао му је шта ће бити, и уживао је у њему као у свом возљубљеном сину. Јер сличан беше упознао сличнога. Тада му по други пут даде круну деспотскога достојанства, јер рече да Јован (његов ранији намесник) није тада био у пуној владалачкој власти. И тако се растадоше један од другога. А када је деспот излазио из Царскога града, множина народа ликоваше и клицаше му... Тада пак најсветлији деспот, изишавши отуда у лађама ка северу, дохвати се пучине (Црног Мора), а са њим беше и раније спомињани кесар Угљеша. Растављани бурним морским таласима и опет, Божјом помоћу, чудесно састављани, они најзад допловише Власима (тј. у Румунију, на ушће Дунава). А влашки владар тада беше благочестиви и увек спомињани велики војвода Мирча. Он их са великом љубављу срете и прими деспота и оне са њим. Јер од неизмерне жеље није се могао наситити гледања њега, толико непрестано гледаше у лице Стефаново. Пошто га ту угости с чешћу, и даде му довољно потребних ствари, коње и остало што му беше дугим путовањем понестало, Мирча га проведе својом земљом као његовом, те тако деспот стиже до угарске границе у свој град Голубац (на Дунаву)".

Док се деспот Стефан овако срећно враћаше у своју слободну земљу и људе, Турчин опаки Муса, изгубивши прву битку са Сулејманом, опет прикупи неку разбојничку војску и изненада ухвативши, као што рекосмо, деспотовог брата Вука и Лазара Бранковића, убрзо их у том месту погуби (11 јула 1410 г.). Пред своју жалосну смрт Вук доби једну јабуку од неког Турчина, и "половину ове даде своме сестрићу, а половину узе сам. И помоливши се много, они окусише од јабуке уместо светог Причешћа. Јер није тада било никога ко би их причестио, и ради тога јабуку окусише уместо Крви и Тела Господњег". Вест о таквој смрти брата Вука најтеже је погодила брата му светог деспота, и од те болне вести он се одмах тешко разболе. Сазнавши за ову деспотову болест, дубровчани му послаше свог лекара. А опаки пак Муса опет се сукоби са Сулејманом, но пошто поново претрпе пораз, побеже на север и дође деспоту Стефану тражећи од њега заштиту. Мада му овај братов убица беше мрзак, деспот га због дате му витешке речи не хтеде убити, али му не хтеде више ни помагати, него га празног отпусти. Ипак, предвиђајући да ће Муса постати султан, деспот му узе реч и обећање да Српску земљу неће нападати. Муса тада отиде опет на исток до града Једрена, и затекавши тамо згодном приликом брата свог Сулејмана на ноћном лумповању и пијанчењу, ухвати га изненада и погуби. И тако постаде турски султан. Но одмах затим он погази реч дату деспоту, и ударивши на Српску земљу заузе пределе око Пирота. Када за то дознаде деспот одмах посла Муси свог преговарача Аидина, да овај опомене Мусу на обећање. Но када деспотов човек виде лукавост и зверске намере Мусине, побеже тајно од њега, и дошавши "у луг где раније би убијен господин Вук, узе и понесе кости његове у Српску земљу, и донесе их деспоту Стефану, и објасни му све, рекавши: Са Мусом није могуће друкчије живети него ратом. На то благочестиви Стефан, чувши ово, сабра сву војску своју и дође у стране Пиротске, и прогнавши Турке оплени неки део земље Мусине. А Муса посла поклисара свога деспоту, и деспот се опет врати кући својој".

Мало времена пре ових догађаја, Ђурађ, сестрић деспотов, би на превару домамљен од Мусе и налажаше се у његовој војсци. Муса тада покуша да отрује Ђурђа, али овога Бог спасе. Јер он после отрова узе неки лек против отрова, те не умре него само пострада од болести. Ђурађ пак већ се беше покајао и на време јавио матери својој Мари, сестри деспотовој, да га она измири са ујаком и "да утврде да живе како и приличи благочестивима". И великодушни деспот прими га "као отац сина свога многожељенога". Једне ноћи после тога Ђурађ са делом своје војске побеже од Мусе у Силиврију, и одатле дође у Солун. Тајно кријући се и бежећи, он најзад некако стиже из Солуна у Србију, а деспот му већ беше послао војску у сусрет. "А када дође у своје отачаство и ка најизванреднијем своме ујаку, тада наста неисказана радост. Јер тада свезнајући премудри Уметник и свемогући Делатељ раздељене удове црквене у једно сабра и државу нашу утврди. Јер се од тада ујак и сестрић могаху видети радосни као отац и син." На овај начин се најзад измирише Бранковићи са Лазаревићима, и међу њима не беше више сукоба, јер благочестиви деспот, не имајући наследника, остави престо свој и државу овоме Ђурђу Бранковићу, потоњем деспоту Српском.

Коначно пак паденије опаког Турчина Мусе би овако. У малоазијском пределу турске државе беше тада господар трећи син Бајазитов Мехмед. Цар Византијски Манојло настојаше да Мехмед склопи савез са моћним Српским деспотом како би звероподобни Муса био уништен, пошто он свуда "испуњаваше земље убиством људи и крвљу". Деспот пристаде на тај савез, јер уништење Мусино жељаше и он, а и владари угарски и босански. Споразум и савез против Мусе би склопљен у Крушевцу (маја месеца 1413 г.), кад дођоше Мехмед и остали владари код деспота, те тако силна војска српска, босанска, угарска и турска крете на Мусу под врховном командом деспотовом. За то време, Муса већ беше кренуо на деспота и заузео му град Болван код Алексинца. Затим удари на тврди Сталаћ, но храбри деспотов јунак војвода Пријезда не предаде град Муси, него га запали и сам изгоре у њему. Но баш ту беше и крај мрског Мусе, јер га нападе деспотова војска и он одмах би разбијен. Бежећи од деспота њега гоњаху војвода Радич челник и Ђурђе, док га не ухватише и одмах погубише. Победивши на овај начин Турке, деспот склопи мир са новим султаном Мехмедом I (1413-21 г.), те султан врати деспоту све српске градове које Муса беше освојио, и још неке друге на истоку. Тако се деспотова Србија простираше сада до близу града Софије. Овај мир пак са Турцима трајао је пуних десет година, тако да "од тада житељи и све ствари добише мирно стање, те се могло са пророком рећи као оно некад Јерусалиму: "Празнуј Јудо у твојој радости, јер одузе Господ твоје неправде, и избави те из руке непријатеља твојих. Господ се зацари посред тебе, и нећеш више угледати зла" (Наум 1, 15; Софон. 3, 15)".

У ово овако мирно време свети деспот се поново даде на подизање и изграђивање по земљи својој градова ("градозидање"), рудника, цркава и манастира. Када он у ово време борављаше једном у манастиру Ресави дође му игуман манастира Ватопеда са Свете Горе и замоли га за материјалну помоћ свом манастиру. Монахољубиви деспот Српски одреди да се овом светогорском манастиру даје од тада стални годишњи прилог од 60 литри сребра, а приложи му и село Копривницу код Новог Брда, и све то потврди својом царском повељом (од 2. јула 1417. године). Пошто у ово време беше добио од угарског краља на поклон рудник Сребреницу у Босни, и пошто тамо не беше православне цркве него само римокатолички храмови, свети деспот одмах позва зидаре из Дубровника и ту сагради правосдавну цркву. Тако је христољубиви деспот Стефан током целог свог земаљског живота и владања непрекидно помагао манастире и градио цркве Божје, а и умро је "обилазећи земљу (с циљем) да би још подигао божанствени храм". Исто тако је богомудри деспот много волео и непрекидно читао божанствене књиге и настојао да се оне преписују за његов народ. Управо у ово време (око 1416 г.), по деспотовој жељи и заповести, један је учени монах преводилац у "мучалници" код Љубостиње превео са грчког четири Књиге Царства, записавши при томе на њима ово: "Ове четири Књиге Царства преведох са грчких књига на српски језик благочестивоме и христољубивоме и самодржцу Срба, господину мојему деспоту Стефану, по дарежљивости и милостивости новоме Киру, по сладкоглаголанију (слаткоречивости) другоме Манасији, и по просветољубљу премудроме Соломону".

И заиста, овај Божји човек беше дарежљивији и од Кира и мудрији од Соломона, јер, како вели животописац му Константин, "он се из дана у дан све више подвизаваше, благодарећи Бога за све што учини у све дане живота свога. А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи. И толико је себе предавао ништима и убогима, да је сам излазио ноћу по путевима и оградама да својом руком раздаје милостиње. И само једнога од својих, који му ношаше злато или сребро, или што друго, само тога највернијега узимаше са собом, мада много пута и сам то чињаше. Једном приликом приђе му један ништи (убожјак), и деспот му даде милостињу. А он опет претекавши га напред, заиска му милостињу. Блажени га препозна, но даде му још више. А када овај и трећи пут претекавши га заиска, деспот му даде опет још више, па му рече: На грабљивче и варалицо! А овај му одговори: Нисам ја грабљивац и варалица, јер ми је невоља, него си то ти који земаљским царствујући, небеско тиме крадеш и грабиш (ср. Мт. 11, 12; Лк. 6, 12). А прилажаше он тајно и кућерцима ништих, и новац им кроз прозор или отвор стављаше (као Св. Никола). Сви пак они знађаху ко је тај ко им то тако чини. За њим хођаше свагда велика гомила губавих које он сам свагда храњаше и у ноћи њихове деснице испуњаваше. И да истина буде још јасније објављена, деси се ово. Чувши за његову милостивост, дођоше једном губави из поморских страна и бугарских толико много да су силом пљачкали грађане, те су их ради тога управитељи града морали изгнати и протерати. Поред свих осталих својих дела деспот ово дивно дело непрестано чињаше. Једном, када хтеде да изађе да чини обичну милостињу док су сви спавали, он узе са собом једнога свог љубимца који му је знао и остале тајне, и рече му: Узми тајно са собом и мој мач. Но овај није разумео шта му би заповеђено, а није се усудио питати, те тако изиђоше и пођоше. Идући донекле заједно, деспот га остави рекавши му: Почекај овде. После дужег времена, негде у саму дубоку ноћ, деспот се врати к њему, па се онда вратише до унутрашњих врата двора. Дошавши до њих тај млађи похита да отвори врата, но није могао брзо. Деспот пак, мислећи да му то смета његов мач, заповеди да му га дода, говорећи: Дај га мени док ти не отвориш. Тек тада овај млађи разумеде шта му је оно било заповеђено, па се уплаши и одговори: Не, не смета ми ништа. Затим брзо отвори врата и трчаше напред уз лествицу да деспоту осветли, па учини као да оставља мач да овај не сазна да га није био ни узео. А када осветли, примети по оделу да је благочестиви деспот залазио негде у блатњава места (делећи сиротињи). Оваква дакле дела његова не могу се избројати, јер су као морски песак. Деспот није престајао ово чинити кроз све дане живота свога. А да оставимо настрану то што је по пустињама у васељени, чувши за кога да живи у Господу, слао дарове; и даривао све пустињаке у својим пределима, и атонске усамљенике и отшелнике. Ако је ко молио кадионицу или који драгоцени светилник, видевши да се то носи тамо умољавао је начелника тога места, да ће му ако то да, он уместо тога брзо дати много скупоценије и светлије; и то што је рекао све је одмах и испуњавао. О овом његовом неоскудном давању могло би се још много шта рећи, но доста је и ово речено".

Благоверни и благочестиви деспот Српски Стефан није само живео сада у миру са Турцима на истоку, него је исто тако живео у миру и са западним владарима и са осталим народима око себе. Јер, као што вели његов животописац на почетку житија, "он у своје дане смири према себи најјаче државе, источне и западне народе, тако да су се они, који су царовали у различна времена, са свих страна к њему стицали. Он учини да се са достојанством цени његова земља, и још да су га и западни владари заиста називали господином и чуваром државе своје; и још да у згодно време изабране своје к њима шаље са осталом војском њиховом, силне и династе све земље. И није било никада да је ко од западних, дошавши к деспоту, отишао после својој кући, а да није јављао о превеликим и достохвалним даровима његовим. Из детињства је водио жестоке битке и показивао храброст, од Бога је добио бесмртне премудрости, због чега се и назива славни деспот у свима земљама. И под њим малена српска војска стече највећи глас и име по васељени. Јер овај славни деспот, иако је живео ближе земљама западно од Хелеспонта, за његово име се сазнало по целом Египту и Етиопији, и одатле по најудаљенијим крајевима, и просто да кажем укратко: по целој Јелади, и по Индији и Амазонији, тако да су они који су за њега чули желели да се приближе овоме мужу, макар и као слуге његове, само да дођу с њим у везу".

Говорећи на другом месту о односима деспотовим са западним владарима, и особито са суседним Угарима, биограф Константин вели још и ово за њега: "А пре: када је остварио истиниту љубав са западнима и Угарима, када је ишао у град звани Будим (1412 године), када је био сабор западних краљева и друге господе код краља угарског, па у Констанцију и у Рим на крунисање тога краља, деспот Стефан беше пред свима и изнад свију видљив као сунце између звезда, и свако га је видео из далека. И сви његови савети беху сјајни и непоколебљиви. А од угарских земаља доби многе дарове, утврђене градове и села, што знају све околне државе. И не само то, него и после седме године повратка угарског краља са запада, деспот је сваке године долазио на западни сабор (у Будиму) и никада се не врати отуда а да не доби на поклон неке градове и земље. Тако и он сам к западнима хођаше, и ови опет к њему долажаху. И не само то, него је једном пре овога био сам угарски краљ код њега у Беломе Граду (Београду), и они као из дома у дом прелажаху из угарских у српске градове и обратно. Ко је икад такве чудне ствари игде слушао? По васељени, источни владари беху са западним владарима непријатељи и пленили су им земље и ратовали су међусобно, а овај шаље своју војску и на исток и на запад, а ка западнима сам собом одлази на скупове. И он је ово јавно чинио за много година. Никада дакле заиста нико не створи тако што, само он једини, велики и чудни у премудрости и сили, и то и после њега остаде као неки њиме утврђени закон. Јер нису ни западни просто ово трпели да он има везе и са источнима и са западнима, него знајући га да је као неки штит њима (од Турака) и да сигурна безбедност њима од њега долази. Зато њихови свештеници овако говораху: "Још се молимо за благочестивог деспота, који је у Српској земљи". А њихови (западни) најсветлији и најхрабрији људи долажаху да служе деспоту, као неком краљу. И једном на сабору свих кнезова (у Будиму), један од српских витезова благочестивога деспота Стефана обори и победи најсилније витезове запада и однесе венац победе. Као највећи витез Стефан имађаше власт и благородне краљеве и славне витезове венчавати (производити за витезе), тако да су се ови после поносили већма од свих витезова, говорећи: Мени деспот Српски витештво уручи. А да кажемо нешто и о источнима. Које ли тек похвале и љубави не удостојаваше деспота споменути султан (Мехмед) ради његове одличности! Када свеза војводу својих војски (Михаилбега), а други га мољаху за овога, он тада рече: Ако не добијем савет од брата мога деспота, нећу га пустити. И затим одмах посла да питају деспота за савет. А Стефан му одговори: Ако хоћеш да храниш змију у своме дому, онда свезавши је одрежи јој реп. И када то чу султан, не пусти овога до своје смрти. А слично биваше и у свима другим саветима". Такав је био славни деспот Стефан, од свих поштован и уважаван због многобројних својих врлина и владалачке мудрости и праведности.

У ово време деспотова се владавина прошири и на српске крајеве Зете и Приморја, где владаше син његове сестре Јелене, Балша III. А то би овако. На деспотов двор у Београду дође деспоту у посету овај његов сестрић Балша. То пак би по Промислу Божјем, јер Балша, одавно болестан, унапред предвидевши смрт своју, дође свом ујаку и умре на његовим светим рукама. Земљу пак своју он остави ујаку у наслеђе, као и старање о своје три нејаке кћери. Деспот са сваком жалошћу и достојном чашћу погребе тело свога сестрића и о свему извести мајку његову Јелену, своју сестру, која се у то време беше преудала за босанског великаша Сандаља Хранића. После тога, улучивши згодно време, деспот крете са својом војском и сестрићем Ђурђем у Зетске крајеве да преузме наслеђе и власт над том земљом. На путу кроз Зету и Приморје народ га је радосно дочекивао и поздрављао као свога господара "знајући његову моћну и великодаровиту десницу". Пошто у тим крајевима Србима доста пакостише Млечићи, деспот са војском опседе град Скадар на Бојани, који они држаху, те Млечићи бише принуђени да склопе мир са деспотом (августа 1423 г.). По томе миру они задржаше град Скадар, а он доби градове Дриваст, Бар и Будву, као и племена Црнојевиће и Паштровиће. На тај начин, сво Приморје, од Боке до ушћа Бојане, припадаше деспоту Стефану, где беху многи манастири и цркве, као што су: манастир Св. Арханђела на Превлаци у Тиватском заливу, манастир Прасквица са црквама Св. Тројице и Св. Николе, Богородичин манастир Подластва у Грбљу, стари манастир Св. Срђа на Бојани и Светог Николе на њеном ушћу, и многи други.

Док свети деспот борављаше у Зети, на његовом двору у Београду разболе се и умре последњи бугарски цар Константин, који као изгнаник живљаше код деспота. Њега благочестиви Стефан веома љубљаше и зато га "оплакиваше као приснога брата, и многе милостиње раздаде за душу његову". Јер знађаше свети угодник Божји да смо сви ми путници и изгнаници на земљи.

Негде опет у ово доба изненада умре у Једрену турски султан Мехмед I, са којим деспот беше у миру. На турски престо после њега ступи његов млади син Мурат II (1421-1451 г.). Неки пак уместо овога беху прогласили за султана некаквога Мустафу. Овај Мустафа упути посланство деспоту Стефану тобоже "да му буде друг", но мудри и искусни деспот на то не хтеде обратити пажњу, јер његов чисти карактер и озбиљност не дозвољаваше му друговање са таквима. Он зато посла Мустафине посланике право султану Мурату. Овај му на томе веома захвали, и узврати му богатим даровима. Не дуго после тога султан Мурат опседаше Цариград (1423 г.). Тешко болестан и већ на самрти грчки цар Манојло II посла сина свога Јована VIII (који је затим владао од 1425-1448 г.) у Европу ради тражења помоћи од западних. На то западни осташе равнодушни и мирно гледаху како се Византија мученички бори да одоли турским опсадама и освајању. А деси се тако да се благочестиви деспот срете са овим Јованом у Будиму, где беше ишао неким послом. Стефан и Јован беху и неки даљни рођаци, преко својих мајки, пореклом од Немањића. Али Стефан тада беше већ болестан од ногу и не могаше помоћи своме рођаку и брату по вери православној. Он осећаше да се његов крај приближава, и не само његов него и крај слободних држава Српске и Грчке. То се види из његове повеље манастиру Лаври Св. Атанасија на Атону (изданој 20 јануара 1427 године), којом одређује том манастиру обилан годишњи прилог у новцу и прилаже два велика позлаћена свећњака, молећи оце манастирске да или кад умре моле се за његову душу, или, ако би "по попуштењу Божјем због грехова својих" био прогнан, да му тамо буде "у туђој земљи смрт и гроб".

Нови султан Мурат не беше задовољан деспотовим честим одласцима у Угарску, јер многи клеветаху деспота да он тамо нешто спрема. Зато султан крете са војском својом ближе Србији (у лето 1425 г.), па посла деспоту свога посланика "да сазна у чему је истина". Деспот, који тада преговараше у Угарској о томе да после њега сви његови поседи у Угарској остану у наслеђе и његовом наследнику Ђурђу, одмах се врати кући, но због болести не прими посланика султановог, него му само посла дарове за султана. Ово разљути султана Мурата и он са војском крете на деспотову земљу, заузе на силу Нишку тврђаву и пође према граду Крушевцу. Деспот се не уплаши тога, него са војском стиже у Крушевац и би готов да се супротстави Мурату. Но пошто најпре поведоше преговоре, Мурат пристаде да се повуче на своје старе границе у Бугарској. Ово пак би опомена деспоту да се са овим Муратом мора бити опрезан.

Док деспот беше у Крушевцу, Босанци беху устали против њега и хтедоше му узети рудник Сребреницу. Тада деспот, "узевши војску коју беше спремио против Турака, пође одмах на Босну. И када деспот изненада стиже на реку звану Дрина, за коју Босанци мишљаху да се не може прећи, он брзо пређе реку, а Босанци видевши то оставише све своје станове и побегоше са својим краљем (Твртком II). А остаде и праћка њихова (тј. топ), звана Хумка, и са њом још друге две. Деспот заповеди да велику праћку носе у Београд, а остале две у Сребреницу. Пошавши даље у босанске крајеве, деспот гоњаше краља њиховог, који, затворен у једном од тврдих градова, посла посланике своје и мољаше деспота да изиђе. Деспот се поврати натраг својима, и прохођаше земљу чинећи добро".

Као што је већ споменуто, свети деспот се беше теже разболео од ногу и зато поче размишљати о својој смрти и о обезбеђењу земље после њега. Требало је обезбедити наслеђе престола сестрићу Ђурђу, и не само престола него и свих области и градова. Нарочито је било потребно учинити све да Ђурађ наследи многе поседе Стефанове које имађаше у угарским странама. Зато он отиде опет у Угарску (маја месеца 1426 године) и тамо са краљем Сигисмундом склопи уговор о томе на сабору у граду Тату. После тога деспот се врати у Србију и одмах сазва велики сабор све српске господе у шумадијском месту Сребреници (код Страгара под Рудником, 1426 године). На том сабору он објави свима, у присуству и свјатјејшег патријарха Српског и свих архијереја и великаша, да за свога наследника оставља сестрића му Ђурђа Бранковића. О свему томе нам овако говори животописац Константин Философ: "Благочестивога деспота Стефана постиже болест ногу од које поодавно страдаше. Зато, побојавши се смрти, посла по свога сестрића господина Ђурђа да дође у место звано Сребреница. Ту сабра са патријархом сабор чесних архијереја и благородних, својих власти и свих избраних. На овом сабору благослови Ђурђа на господство, говорећи: "Од сада овога познајте господином место мене". Затим учини и молитву над њиме са полагањем руку, и све њих закле да ће му бити верни, а прокле оне који би устали против њега. Затим закле и њега самога да неће презрети науку његову, "но како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. И да наградиш све који су ми послужили, којима ја не успех дати награду". И много га ту поучи о побожности (тј. о правој вери), и о заповестима. Зато се од тада много верније покораваху млади своме господину, него раније. А онда благочестиви, оздравивши од оне болести, ходаше чинећи добро".

И заиста, куда год иђаше, свети деспот само "добро чињаше", јер имађаше милостиво срце и "јавно веледарежљиву отворену десницу" као "неизрециви тајник милостиње". Но по недокучивим судовима Божјим би допуштено да он по људској слабости адамовске природе падне у један тежак грех. А то би овако. Док борављаше као и обично у Београду, изненада му једнога дана (с почетка 1427 године) стиже вест из рудника Сребренице у Босни да су се тамо неки "немирни духови" побунили, и у тој буни убили деспотом постављеног надзорника рудника, младића Владислава, и бацили га са врха палате. Ова вест необично разгњеви деспота, и због убиства невиног младића, и због тога што, ако је и било неке неправде, требало је обратити се њему и његовом праведном суду. Јер он беше свагда правдољубац и сваку ствар тачно испитиваше и праведно свакоме расподељиваше. Чим чу дакле за ово недело, појури брзо тамо с нешто војске, и похватавши кривце за то дело веома строго их покажњава. Но у превеликом гњеву том, који правде Божје не чини, он у брзини казни и неке невине људе. А казна беше у томе што им одсецаху руке или ноге. Када пак виде деспот шта учини, побуни се савест у њему, и он се стаде горко кајати и многе сузе проливати. А покајање његово беше тако силно и искрено, да је у многе дане Великог Поста, који тада беше, често плакао и нарицао. И то не само тајно у дому своме, него и јавно у цркви пред свима, чему би сведок сва црквена пуноћа народа. И никако се не усуђиваше да приступи страшним Тајнама Христовим, јер говораше да је недостојан и ридајући излажашеиз храма. "А беше Велики Четвртак, прича о томе животописац Константин, када се поје у служби она песма "Вечери Твојеја тајнија, днес, Сине Божиј, причастника мја прими" (то јест: "Прими ме данас, Спаситељу, за причесника Тајне Вечере Твоје"). А он, не могавши се уздржати, поче ридати горко. Па изишавши из храма, плакаше много из дубине душе. Затим умивши лице своје, уђе опет. И опет поче силно плакати... Јер се сећаше онога што се догодило, и не могући се уздржати пред другима гласно ридаше. И од тога момента, ко сиромашнима пространије отвараше десницу? И ко од њега већма себе сама осуђиваше? А због кривице своје вапијаше: "Нисам достојан, и као недостојан нећу да се дотакнем Тела и Крви Господње, јер ко то чини осуду сам себи једе и пије, по речи Апостола" (1 Кор. 11, 29). Такво ето би покајање светог деспота, и тако се смираваше за грех свој пред Богом и људима, што нимало није лако владарима. Уз то још он се реши да за веће окајање овог греха свог подигне још један божанствени храм, но Бог му и саму жељу прими и намеру целива, док само остварење би спречено скором смрћу његовом.

Утом се приближи и време блаженог пресељења Стефановог у царство боље и непролазно. Њему тада беше тек четрдесет девет година, те се свети и у томе уподоби Светом Василију Великом (који у тим годинама премину), пошто му беше у многоме сличан у свом живљењу и делању, мада сваки у своме реду и чину. Јер као и Св. Василије, и Стефан беше љубитељ чистоте, целомудрија, подвига милостиње и молитве, и опет љубитељ читања божанских књига, богопознања и премудрости. Исто тако, као што Василије беше неустрашиви борац за Цркву Православну и мудро руковођаше лађом њеном, пловећи по бурном мору ондашњих прилика и искушења, стално између Сциле и Харибде, тако и овај богомдани владар христоименог народа свога и стуб и тврђава свих правоверних и православних, са Василијевом мудрошћу и разборитошћу вођаше брод Српске хришћанске државе у временима мутним и тешким за људе своје и народ свој.

Блажена пак кончина христољупца овог би оваква. Док се он враћаше из Сребренице и гледаше по својој земљи где да подигне још једну цркву, изненада му јавише вест да је султан Мурат II кренуо из Видина уз Дунав, победио Угаре и заузео им једно острво. Деспот зато похита Београду преко својих градова Белог Поља и Сребренице под Рудником. Када прође Сребреницу и би близу села Дрвенглаве и Стојника, "на месту званом Главица", у близини данашњег Младеновца, изненада се разболе од срца и у миру предаде дух свој Господу, 19 јула 1427 године око 11 сати пре подне. Чесно и свето би погребен у својој задужбини манастиру Ресави, и од читавог народа Српског достојно оплакан и ожаљен.

Константин Философ писац Житија, овако описује деспотову кончину и свеопшту тугу и плач Српског народа за својим милим и светим господарем. "Блажени Стефан, вели он, обилажаше земљу да би подигао још један божански храм. И одатле чу да је то острво угарско заузето, и крену ка Београду. Када би на месту званом Главица, обедова па изиђе мало да лови. И док је још ловио, узе крагуја на руку своју. Но када га узе, не ношаше га како треба. Затим се поче повијати час на једну час на другу страну, тако да хтеде пасти с коња, те га пратиоци прихватише с обе стране, и поведоше до боравишта. А када га спустише под шатор, он мирно лежаше, а то беше свима дирљив призор, и само испусти један глас: "По Ђурђа, по Ђурђа!" И тако ништа није разговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу. А престави се у години 1427, у 19 дан месеца јула, у суботу, у пети час дана. У време када је са коња био скинут, би у граду наједанпут такав гром, изненада и страшан какав никада нисмо чули. Од тога часа и тама би у целом том крају да смо мислили да је већ ноћ, и она се тек у залазак сунца мало просветлила. А ово је међутим било у подне".

"Када се пак, прича даље Константин, ово овако зби, тј. изненадна деспотова смрт, каква се тада жалост није чула у Српској земљи? Јер од жалости за светим деспотом људи су падали лицем на земљу, и крв је лила из њих, или се нешто друго слично дешавало. Они нису ридали за њим само као за својим господарем, него и као за оцем, са љубављу дужном. Затим су одмах послали по Ђурђа (који беше у Зети), а сами узеше деспота и ношаху га ка гробници коју он сам начини себи у Ресави. А о преносу његовог тела много се бринуо његов главни војвода. О честитога војништва овога честитога господара! Приликом овог тужног погреба, од превелике туге ни жене нису гледале децу, нити своје домове, нити ишта друго од својега. Исто тако, ни они који су преносили деспота нису гледали на то што је ту негде близу била исмаилћанска војска, јер нису свој живот рачунали ни у шта, само да би жаљенога господара положили на место где је био заповедио. А присутни на том погребу какве ли све тужне и жалосне гласове нису могли тада чути! Људи су од бола своја лица гребали и власи чупали, и сви су своје светле хаљине изменили на тамне. Јер место многосветле одежде у вретишта се облачише, па још, узимајући неку изношену иночку хаљину, цепали су је на делове и стављали их на себе, тако да све необично буде и у измењеном обличју и изгледу. А и својим коњима људи гриве резаху, и остало много шта чињаху. Деспотове пак слуге угарски витезови, избезумљеним гласовима викали су: Коме ћеш нас сада послати? Шта смо сагрешили држави твојој да нас овако наједном одгониш? Где ћемо наћи твоје славе, и красоте, и многобројних дарова? Од сада се лишисмо сладости и красоте овога света! А и многочасна и светла господа, коју је он до тада ванредно поштовао, сваки је од њих лично пројављивао свој бол и горчину. Када је затим вршено опело, па када је свештеник или ђакон узглашавао: "Још се молимо за блажен спомен незаборавног господина Стефана Деспота", онда су сви падали као у неку избезумљеност. А неки од ту присутних велможа, чупајући власи браде своје, викаху: Не иноче! нипошто не треба рећи да је он умро! На то би сви заједно из дубине срца као лавови рикнули и учинили ваистину велики плач, нови Израиљћани новоме Израиљу. Тада због краткоће времена брзо га спремише и положише, ту у цркви у Ресави, с десне стране уласка у храм. И у град Београд истовремено се вратише, а и многи други дођоше, пошто је на све стране било јављено шта се догодило, тако да су сви бежали у градове и на острва".

"На онима пак који су били у Београду, изненада се видела чудна промена. Сви заменише светле хаљине на црне, а тако исто и жене и деца, па саставивши као зборове, долажаху пред дивни двор благочестивог деспота. Други од тих зборова у граду чекаху, а неки опет пред градом. Затим долажаху пратиоци деспотови, слуге са коњима и вратари, и сви остали по реду. И ко може исказати све оне дирљиве гласове, када је сваки од тих зборова наилазио, или када је улазио у град и долазио у унутрашњост града до оних који су јављали тужне гласове благочестивој госпођи и свежељеној сестри деспотовој Оливери (оној која беше странствовала за избављење отачаства свога и била по Богу посредница као она древна Јестира). А од жалости за деспотом овде се у граду многи и од изабраних његових као избезумише, и запањени гледаху ка небу, крајње изнемогли од жалосги, те их они око њих поливаху водом. А изнад града и унутра у самом седмоврхом граду, ваздух се испуњаваше сталним погребним песмама оних који одлазе и долазе. А тако је слично било и у свима градовима и крајевима. Које пак од дирљивих ридања из давнина да упоредимо са овим овде садашњим? "Јер претвори Бог твоје празнике у плач", рече пророк Амос (Амос 8, 10). "Слушах, вели Јеремија, Јефрема где рида; казни ме Бог и казних се" (38, 18). Можемо навести и онај плач и вапај за Мојсијем, када се вратише сви народи са великим плачем, вратише се и старци од горе Навав са великим ридањем, и Елеазар са јецањем. И тада сви заједно ридаху непрестано тридесет дана (5 Мој. 34, 8). И говораху: Оставио си нас, угодниче Божји! Зашто си нас оставио, изабрани вођо? Тако и ти, деспоте, оставио си и ти нас, вођо новог Израиља. Овако и Данила и Три Младића провођаше Израиљ у ропство неисказаним ридањем и великим јецањем. И не само да су деспота жалили сви они којима је владао, него још и више: и Света Гора, и с њом Царствујуђи Град (Цариград), и сваки град и крај у васељени, где год се чуло за деспотову смрт, тако да су се Исмаиљћани чудили. А и од њих су многи истински плакали за њим".

"А када је пристигао благочестиви господин Ђурађ из Зете, и њега исто тако сличним ридањем дочекаше, па док су га војни пукови сретали и очекивали, ваздух се плачем и кукањем испуњавао. Но када он стиже у град већ се осети као неко олакшање. Јер до његовог доласка многи већ очекиваху сваку смрт и пљачку од Турака. А када он дође тада се тек и унутрашња кула отвори њему, а пре тога је не хте отворити онај који је чувао. У цркви пак када уђе, Ђурађ не узиђе на по обичају прострто владарско место, и када се служба Божја заврши он не даде да му се произнесу владарска славља и многољетствија, него се уместо овога чуо вапај и ридање у ваздуху. А када је са свима био затим у царским дворима, и када су му приступили сви који су били постављени од пређашњег владара на службе, они му предадоше сваки свој жезал власти, а он опет, силно плачући, свакоме поврати натраг његов чин и достојанство."

Даље казује Константин Философ како пред смрт светог деспота Стефана беху настали чудни знаци и појаве у Београду, који наговештаваху смрт деспотову и пропаст за Србе престолног Београда: "И заиста, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустошење Новога Сиона. Јер ваистину, где се наједанпут деде све оно светло и красно што је било унутра и напољу? Где се дедоше кола оних који играју? Где су црквена сабрања и скупови? Где су саборне светковине и молитвене литије по околним местима? Све наједанпут постаде мрзост запушћења, све се измени, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином. А често се догађаху и неке нове и неуобичајене ствари, и видело се оно што се пре овога само у сновиђењима претсказивало. Наиме: са запада дође као неки стари и покисао орао и прелеташе у граду са куле на кулу, и освајаше их. Друго знамење које се догоди беше ово: Када је увече дошла дубока ноћ, а ми нисмо спавали, тада, истине ми Христове, долажаше са запада као трубни глас с оне стране реке Саве, и постепено се уздизаше док није изгледао да је на средини Саве. Затим се тај трубни глас чуо пред највишом кулом, и онда по целом граду од врата до врата. Ово пак није брзо прошло, него је потрајало два или три часа, тако да нам је изгледало као да долази сам деспот Стефан (мада он никада није долазио са западне стране). Или се пак чинило да је то нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа, и чак смо ватру запалили. А догоди се још и овај чудесни призор: из Велике градске цркве (Митрополије) подигле су се у ваздух часне Иконе, и то по реду који ће бити приликом Другог Доласка Христовог, то јест: Царица Владичица и Јован Претеча са сваке стране иконе Спаситељеве, а затим су биле иконе Дванаесторице Апостола, по шест са сваке стране. Ми смо мислили да је то у славу и у посету овога града. Међутим, то беше, авај мени! у часу смрти деспотове."

"А догодило се и ово пре престављења истоименог Стефана: у седамнаести дан тога истог месеца (јула) ваздух је с неба пустио као неке варнице на град, које се и паљаху и опет гашаху. А пре овога беше се подигла страшна олуја која поскида црквене кровове у граду и сврже их на земљу; а поруши и многе друге куће, па и кућу сестре деспотове Оливере. А у дане нешто мало после Васкрса угарски свештеници с оне стране реке, у време када у нашим (православним) црквама беху богослужбена сабрања, дођоше као преваром по своме чину са народом и пронесоше своје иконе градом. Благочестиви деспот их због овога изгрди, јер они беху његове слуге. Исто тако, беху донели са запада неке иконе на хартији, које престављаху као да је на крсту распет Отац са Сином и друге сличне ствари. Ове иконе они послаше деспоту, а он, као да беше у сну, не погледавши их заповеди да се на сваку икону стави знак па да се разделе по градским црквама. (Овим се наговештаваше прелазак Београда у угарске римокатоличке руке). А догодило се још и ово. Беше дошао неко од крајева мизијских, и он се прављаше као луд, али његова дела сведочаху да је то неки тајни слуга Божји (јуродиви). Он хођаше даноноћно по граду и горко оплакиваше себе, говорећи вапајно: О тешко мени! О јао мени! Утом и деспот дома дође, и даваше му милостињу. Јуродиви пак, по своме обичају, ову уручиваше сиромашнима. А да не би неко посумњао у овај пророчки наговештај пропасти града потсетићу га на онога Исуса, који је пред разорењем Јерусалима од стране римског војсковође Тита (70те године), даноноћно ишао по Јерусалиму вапијући: Глас од истока, глас од запада, глас од четири ветра, глас на Јерусалим и на храм, глас на жене и на невесте, глас на сав народ! И они га предадоше кнезу, и када за то беше тучен, вапијаше: Јерусалим, Јерусалим! Уз све ово да споменем још и велику звезду комету која као мач пролете тада над Београдом. И такође, двери Велике цркве (Митрополије) које се саме отворише, а које иначе тешко да двадесет људи могаху да затворе. Ово све овако заиста беше и овако се сврши. И његов народ би расејан (из Београда), и дођоше на запад и исток и на север и југ од крвавих догађаја". "Све ово пак, завршава на крају деспотов биограф Константин, ми написасмо као Житије његово, али и као летопис са свим осталим стварима и догађајима. А ставили смо и следећи акростих: Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, страни слуга ово приноси славноме деспоту Стефану, преводилац Константин. Акростих пак стихова је: Странац у туђини смрт (деспотову) оплакујем.

"Стефан је точио речи слађе од меда и саћа, као из изобилног извора, и то истовремено и миришљавог и хранљивог, ако се са мером употребљава. А био је благочестиви деспот као неки нови Давид, најкроткији и најдарежљивији. Показао се и као дивни премудри Соломон пред хиљадама оних који су му долазили са свих страна. Као начелник рода свога и он је био гостопримљив као Аврам, јер са великом жељом и љубављу примаше странце. Увек је желео одлазак на небо Пророка Илије, а као и Илија - сам јављаше други долазак Христов. Стефан по лепоти беше други Јосиф из Египта, а уместо пшенице злато даваше. Беше ратник у победоносним борбама као онај снажни Сампсон, и међу овим храбрим потомцима Адамовим (тј. Србима) од почетка беше најбољи узор. Он такође беше други Јов, јер је богато давао и раздавао свима без зависти. Био је познат роду своме по загонетци очију својих, јер оне беху сличне сунцу: до свих допираху зраци светлости, али не и цела суштина. Али се онда одједном лишисмо и Стефана и сунца. Немамо више њега као главу која управља, главу изабраницима светлости, јер та глава умре на месту званом Главица. Плачи, оплакуј опет Бели Граде (Београде) своју потамнелост, јер вођа народа твога као цвет прецвета и отпаде. Заједно са тобом плаче и рида и земља, што мора да прими у себе онога кога се није надала тако брзо примити. Јер овај дивни и моћни деспот, који засија у наше дане, није био пуштен да се приближи ни педесетој години живота, ни четрдесетој години владавине, него њему, који беше велик и печат хришћана, њему кругове живота и смрти управи Онај Који мудро свим управља, Који престављење деспотово доведе у шест хиљада и девет стотина тридесет пету годину (то јест у 1427 г.). А то беше такво време које би слично ономе времену, за које је речено: "Ево, овде је страх и туга велика по васељени".

"Но, ипак, дошавши до краја овог Житија Светог Деспота Стефана као до неког тихог пристаништа, окуражимо се од малаксалости и туге за њим и ускликнимо му овако: Радуј се, добри извршитељу божанских заповести! Радуј се, светли владаоче земаљским царством и наследниче небескога! Радуј се, страшна и муњевита стрело непокорнима! Радуј се, слатко послушање добропокорнима! Радуј се, у саветима кротки Давиде! Радуј се, у мудрим пословима и делима нови Соломоне! Радуј се, неизрециви тајниче милостиње! Радуј се, позната великодаровита и отворена десницо! Радуј се, добри украситељу божанских храмова! Радуј се, светли украсе царских домова! Радуј се, који си све најлепше људско у себи сабрао! Радуј се, украсе владара, деспоте Стефане! Слава Ономе Који те је дао у последња времена као похвалу хришћанима! Слава Богу нашем, Који чини велика и дивна дела, Који из рода у род пројављује многоизбране светилнике, да се у последњим покољењима јаве неисказана и дивна дела Бога нашега, Коме нека је слава кроза све векове. Амин".

Свето тело Св. Стефана деспота Српског, би положено, као што је већ речено, у припрати храма његове задужбине манастира Манасије. Оно тамо почиваше и 1597 године, као што се види из писма монаха Дамњана и Павла из Србије, упућеног те године папи Клименту, у коме, поред осталог, они наводе да је Стефаново "свето тело у Ресави". Манастир пак Ресава много пута је пљачкан и паљен од Турака, а припрата цркве је једном била и потпуно разрушена од стране Аустријанаца. Зато је данас гробница Св. Стефана празна. Но побожан народ од почетка до данас долази на његов свети гроб у Манасију и ту полаже своје болеснике ради добијања оздрављења, која и бивају по мери вере свакога. Не дуго после смрти Светог деспота Стефана почео се празновати дан његовог светог спомена, а његово име као светога унето је већ у 16 веку у српске, руске и чешке Месецослове. Патријарх Српски Димитрије поново је озваничио увршћење Св. Стефана Лазаревића, деспота Српског, у календар 1927 године. И тако се Св. деспот Стефан Високи прославља у Сабору свих Српских Светитеља.

Неко време по смрти Св. деспота Стефана, његов властелин Ђурађ Зубровић, у чијој је области Свети деспот преминуо, подигао је на месту престављења деспотовог споменкамен, у висини од око 2 метра, од белог углачаног мрамора. Овај камен и данас постоји и налази се у порти цркве у засеоку Црквине (раније званом Дрвенглава), између села Марковца, Стојника и Међулужја, у околини Младеновца. На том камену стоји овакав запис из тога доба: "Ја Деспот Стефан, син Светога кнеза Лазара, и по престављењу тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске а још и Поморју Зетском. И у богоданој ми власти проводих живота мојега време колико Благоме изволи се Богу, година око 38. И тако дође мени заповест општа од Цара свих и Бога, преко посланог к мени анђела, говорећи: Хајде! И тако душа моја од убогог ми разлучи се тела на месту званом Глава, године тада текуће 6000 и 900 и 30 и 5, индиката 5 сунцу круг 19 и луне 19, месеца јула 19 дан". На бочним пак странама овог истог споменика стоји написано: "Предобри и мили и слатки господин Деспот, о! горе тому тко га виде на овом месту мртва". И још: "Благочестиви господин Деспот Стефан, добри господар". Молитвама Светог и праведног Стефана, деспота Српског, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин.